SHORT BIOGRAPHY
Veljko Bojić – 3 puta po 25 godina
Veljko Bojic was born on September 25, 1931 in Lipovo, near
Kolašin, Montenegro, where he attended elementary school. He started his
high school education in Kolain and graduated in Peć. In 1957, Veljko
graduated from the University of Law in Zagreb. He continued to reside and
work as corporate counsel for a major company until 1963.
During his academic career, he composed countless literary works including
poetry, novels and dramas. He smuggled his works over the border when he
escaped to "the free world" and published them into a collection entitled
"Ripple of the Moon's Water and Five Other Dramas." He then spent some time
in the Los Angeles area, studying English and writing poetry. Soon
afterwards, Bojic moved to Paris, France, where he lived until 1966. From
that period of his career, there is a collection of poetry entitled Une nuit
a Paris which was published in 2000 in a collection entitled "Orpheus in the
Underworld."
In 1966, Bojic returned to Los Angeles. He worked at the Artcraft Studio as
a painter for a few years. This added to his prestige, enabling him to
continue working in a private studio and to participate in both collective
and solo exhibitions. It was during that period, that Bojic wrote a long
form poem entitled "The Diary of A Cursed Painter", which was also published
in Orpheus in the Underworld. Soon after, he opened his own studio and made
a living selling his artwork while studying art at California State College
at Los Angeles.
Mr. Bojic has been possessed by a desire of creative imaginations in
paintings as well as surrealistic poetry, which expresses the inner feelings
of politically oppressed people and reflects the spirit of man's destiny and
his place in the Universe with a great understanding of human nature and a
deep sensitivity to human suffering.
In the mid 1970's, Veljko Bojic fell into a career in building and
construction working as a supervisor, a job he maintained until 1988. He
used this job to subsidize his writing career, to publish his older works
and to compose new ones. Veljko Bojic has published 26 books to date and
holds a collection of hundreds of paintings.
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Вељко Бојић СКРАЈНУТИ
ПИСАЦ
Вељко Бојиће је рођен 25. децембра 1931. у Липову код Колашина, у Црној Гори.
Школовао се у Колашину и Пећи, а дипломирао је право на Загребачком свеучилишту
1957. године. До 1963. године радио је као правник у загребачкој привреди, када
одлази у емиграцију, прво у Калифорнију, и након краћег боравка у Лос Анђелосу,
одлази у Париз, гдје остаје до 1966, када се поново враћа у Калифорнију, Лос
Анђелос, у којем ће остати до краја живота.
У току школовања и студија бавио се писањем поезије, прозе и драма, од којих је
понио у "слободни свијет" књигу поезије: "Жубор мјесечеве воде" (објављену
1996.) и књигу под насловом "Драме" (објављене 1995.) Боравећи у Паризу написао
је поему: "Уне нуит а Парис", и овај пјеснички доживљај је за њега био важан,
јер дотадашњи начин писања појединачних пјесама, са нарочитим лирским стилом,
замијенио је писањем опширних поема, дајући широко поетско платно, снажне визије
и узбудљиве концепције, са дубоким психолошким понирањем у трагична осјећања
усамљеног и прогнаног човјека са свим његовим промашајима, али и вјером у
спасење.
Повратком у Лос Анђелос 1966. Бојић се запошљава као сликар у "Артцрафт студио".
У то вријеме настала је његова друга поема: "Дневник уклетог сликара". Поетска
основа је као и код претходне поеме лично сведочење судбине појединца у времену
и мјесту, освјетљене сензибилношћу и уздигнуту мисаоном лириком, показујући
личну снагу да освјетли читав спектар поетских могућности у тражењу новог израза
и богатства ријечи, којима обилују сви његови радови, никада не испуштајући из
вида вољу и тражење правде за социјалну заштиту и политичку слободу. Тај правац
није се мијењао ни у будућих његових шест свесака поезије.
Млади Бојић је у пуном залету и младалачком заносу, има велике планове, отвара
сопствени студио и наставља стварање продајући слике и студирајући умјетност на
универзитету. Али морало је ово бити и вријеме окретања ка егзистенцијалним
питањима, и лутањима у пословима, па је због тога похађао и завршио више краћих
студија на колеџима, који су га оспособили за конкретне послове. Тако је
седамдесетих година послом доспио у грађевинарство, у којем ће и остати најдуже.
У вријеме овога рада настала је трећа поема: "Голден храд хат". Ове три поеме,
са животне стазе једног ствараоца, сличне су својом унутрашњом везом са
пјесниковим најдубљим бићем, и као три драгуља објављене 2000. године под
заједничким насловом: "Орфеј у паклу".
Вељко Бојић посједује креативну имагинацију, како у поезије тако и у сликарству.
Његова списатељска способност и елоквентно изражавање залаже се за одбрану права
покорених и понижених, његово митско и бујно виђење човјека у универзуму, са
великим познавањем његове природе, историје и културе, чини га изузетним писцем
и сликаром.
Бојић је, закључно са 2005. годином, објавио 25 књига, са преко 40 наслова:
романа, приповједака, поезије и драма, и има припремљене рукописе за још 4
књиге, које је планирао објавити у 2006. години. Бојићева проза, романи и
приповјетке, па и драме, су веома обимни, и у овој краткој биографији није
могуће износити шири суд о њима.
Вељко Бојић је један од највећих живих српских родољуба, али помоћи од својих
никад није имао, све ово урадио је и објавио сам.
Сликар Вељко Бојић је имао више изложби, самосталних и групних, гдје је излагао
своја платна надахнута надреалистичком имагинацијом, често пута фигуративна,
осмишљена у приповјести миту и епској машти, да саопште поруку, коју свака
велика умјетност мора да има. У посједу има стотињак слика (спремне за изложбу),
а које се могу видјети на компјутерској мрежи www.angelfire.com/art2/bojic гдје
се могу видјети и сва остала његова дјела и могу добити информације о набавци
књига овог најплоднијег српског писца у дијаспори.
О ВЕЉКУ БОЈИЋУ
Стигао далеко а мисли да није требао нигдје
ићи
Неколико првих мјесеци проведених у Калифорнији спадају у моје најружније
успомене. Избјеглица, без: новца, знања домаћег језика, људи, улица и обичаја,
осјећао сам се сувишним свакоме, па и себи. И за оно мало људи, које сам
случајно сусрео, нисам имао одређене вриједности, за Американце јер нисам знао
енглески језик, а за Србе јер немам ништа па би им могао искати што. Један од
тада упознатих људи је и Вељко Бојић, књижевник и сликар. Сва познанства међу
људима која су се преточила у пријатељства, у правилу су необична, па је било и
ово.
Још док сам вјеровао да је корисно упознати Американце поријеклом из Старог
краја, путем интернета и телефонског именика, тражио сам презимена типично
херцеговачка и мостарска, још и српска. Тако сам дошао до телефона Олге Шкоро из
Сан Габрила, назвао је, мало попричао, да би подуже наставио да разговарам са
њеном мајком, Љубицом.
Госпођа Љубица, необичношћу своје обичности, у мој живот унијела је неке нове
квалитете. Рођена је у Благају 1902. године (3 километра од мјеста мога рођења),
у Америку је дошла 1921. године, и кад сам је упознао имала је 94 године, и
виспреност и меморију средовјечних људи. Одмах је ка мени у Пасадену послала
кћерку Олгу, да би ме до који дан примила и у свој дом, рецитовала ми текст из
позоришног комада књаза Николе Балканска Царица, и говорила о многим
завичајним предметима, и све са изванредном свјежином ума, који да ако се и може
сусрести на милион људи једном. За њу раније нисам чуо, али јесам за Данила
Јокановића, и мог и њеног комшију по мјесту рођења, којега нисам никад сусрео,
али сам знао да је у Америци четрдесетак година. Госпођу Љубицу упитао сам да ли
јој његово име значи што. Она га познаје, и он живи ту негдје близу, рекла је и
обећала да ће доћи до његовог броја телефона, што је и Учинила до који дан.
Данило Јокановић, предратни поднаредник, ратни заробљеник у Њемачкој, амерички
држављанин, је прије свега Србин. Од животног квалитета има двоје веома паметне
и образоване дјеце, са којима се поноси и износи. Данило Јокановић ме је примио
као свој свога. Он је сво америчко вријеме радио у градској чистоћи, одржавао
паркове
Испричао ми је како се жалио градској управи, јер недељом, у парку,
излетници остављају разне предмете прљавштину. Али та управа није реаговала,
па се он пожалио свом куму Вељку Бојићу, јер је до његове памети нарочито држао:
Немој више да се жалиш, савјетовао га је Вељко: Јер ако излетници не би
правили неред, ти не би имао шта да радиш, остао би без посла
То ми је
испричао Јокановић, па као да се нечега досјетио, журно се упути телефонској
говорници, домало се вратио и рекао: Кум Вељко је кући, хајдемо код њега, да
вас упознам, и он пише... Ово задње рекао је таквим тоном, као да се
подразумијева да је нека замлата сваки човјек који нешто пише
Булеваром Вали из Алхамбре возили смо се десетак миља до авеније Балдвин у
Росмиду, па у Ел Монте и омање зграде и у њој двособног апартмана на спрату, у
коме нас је, у ведром расположењу, очекивао домаћин Вељко Бојић.
Све је било пријатно и спонтано са господином Вељком Бојићем, као што ми је било
угодно и са свим људима од изузетне интелектуалне вриједности, са којима сам у
животу имао прилике да се сретнем. Руковање, кратко представљање и разговор како
их воде добри зналци. Без персирања и устезања било које врсте. У првим минутима
разговора схватио сам да је домаћин истрајан антикомуниста, да је са мајчиним
млијеком дојио и српство, и да је одрастао у настрадалој четничкој породици, и
да је то још увијек у њему јако и важно, и да и о текућем рату Срба гледа из
тога фокуса, и да се не можемо и нећемо моћи усагласити баш о свим српским и
југословаенским политичким питањима. Све тадашње моје претпоставке касније ћу
потврђивати, а читајући његова дјела схватићу да је та опредјељења дословно
спроведио у својим умјетничким дјелима.
Бојићев апартман састоји се од: књига, новина, рукописа, слика и сувенира,
упорнији ће пронаћи и сто и фотеље и зидове, али све је то ту само да послужи
стварању умјетничких дјела. Не вјерујем да се још негдје у свијету као у
Бојићевом апартману, на тако малом простору, може наћи толико разливеног
српства, оног што се кити дубином ријечи мудрошћу, свјетлоћом образа
чојством, тврдоћом човјека и камена истрајношћу, истинском и исконском вјером
светосављем, слободарством, племенством, те аманетима прађа, Лазара и Милоша,
Његоша, Карађорђа
Вељко Бојић је написао петнаестак хиљада страница поезије, прозе и драмских
текстова, те насликао више стотина слика, и разумљиво је што је и у првом нашем
сусрету причу окретао на ту страну, било ми је угодно расправљати с њим о
умјетности, и било ми је жао кад сам морао да пођем, јер ми се учинило да сам у
гостима био само трен, а истина је да сам сједио преко четири сата.
Вељко Бојић се родио 1931. године у Липову код Колашина. Школовао се у Колашину
и Пећи, а правни факултет завршио је у Загребу 1957. године. У Загребу је радио
као правни заступник до 1963. године у предузећу "Вентилатор", и успјешно се
наметао тамошњем културном кругу. Непоправљиви антикомуниста имао је снажну жељу
да се домогне слободног свијета, што је и остварио 1963. године. Три године
трајала је његова борба око имигрантског статуса, на релацији САД и Француска,
да би се коначно скрасио у Калифорнији, у којој ће остати до краја.
Вељко спада у оне кршне Црногорце, којега је природа обдарила физичком љепотом и
бистрим умом, које је дорадио добрим школама, и уљепшао манирима загребачке и
париске господе. Од најранијих дана у њему је заживила побуна, која му није
дозвољавала да се скраси и мирује, морао је стално да се покреће и потврђује,
пушта машти на вољу. Тако су у најранијој младости настајале пјесме, озбиљни и
обимни умјетнички радови, које аутор није нашироко објелодањивао, тек стидљиво
показао би их и читао најужем повјерљивом друштву. Био је ограничен број људи
који су знали чиме се у приватном животу Бојић бави. Тако ће се настављати и
касније у животу, и кад писац буде већ нашао свој израз и мјесто у културној
загребачкој средини. Вељко Бојић није објављивао своје радове због различитих
техничких и финансијских околности. Није још био добро вријеме да се рукопис
коначно уобличи и преда издавачу, због сталног осјећаја да не припада
комунистичком друштву и да је у њему стално прогоњен, да је тамо само
привремено, а кад се докопа свога свијета и слободе, слободног западног свијета,
очекивао је да ће се тада отворити и она велика врата која прижељкује сваки
умјетник.
Поред пјесама и стидљивих покушаја рада на прози, млади Вељко Бојић је стално
при руци имао сликарски алат и правио скице из многих својих дневних мисли и
ноћних снова. У завезају који је понио у емиграцију, Вељко Бојић је понио 5
драма, пјесме и цртеже, у пуној нади да носи благо од којега ће направити прави
капитал на Западу.
Нажалост, ни слободни свијет није оно што је очекивао Вељко и многи други
емигранти из "реал социјализма", сувише је суров за племениту умјетничку душу,
без знања домаћег језика и способности да ради оно што умије. Ушао је у период
борбе за преживљавање.
Повратком у Лос Анђелос, 1966, са статусом политичког емигранта, пао је на терет
државне канцеларије за упошљавање, одакле га је једна, како он каже, "изузетна
Африцан-Америцан љепотица", упутила у "Артцеафт студио", са ријечима: "Сваки
адвокат зна да слика". Није више никада заборавио њено име, Мисс Њригхт, јер је
то било као воља провидности да га пошаље тамо куда су његове склоности биле
окренуте од најранијих дана. У великој старинској троспратној згради , десетине
и десетине стручњака и умјетника, израђивали су од најобичнијих силк-сцреен
платна до копија великих слика, предмета од гипса, скулптура и барељефа, оквира
за слике, и сваког дана камиони су одвлачили на стотине упакованих слика у разне
правце. Бојић је радио у масовној производњи са осам умјетника са којима се брзо
зближио и почео сам у свом скромном апартману да слика. Прве слике направио је
на дрвету (шпера), које је добио у компанији, јер тада још није могао купити ни
платно. Оно што је било пресудно, та умјетничка производња, ма каква да је била,
открила је у њему један други свијет и он све убрзаније ради код куће. Дружи се
и са сликарима из других одјељења, и оним значајним и успјешним, са којима је
почео и да излаже. Вељко ће се на том послу потпуно исказати и послије три
године рада постати вођа групе.
Послије промјене власника компаније већина сликара се осула, јер нису прихватали
нове услове рада, па се покренуо и Бојић, отворио свој студио и наставио да
напредује као сликар, стичући нове идеје, колорит и све веће композиције. Био је
то период кад се није сматрао ни сликаром, али ни аматером, остваривао је дјела
од којих је могао комотно да живи, а он никад није био далеко од забаве и
уживања. Преко викенда је возио стотине миља до мјеста које га је привлачило,
гдје је сретао бољи свијет, гдје се уз пиће забављао до касно у ноћ. Овакав
начин живота му је погодовао у упознавању нових људи, и новог времена, из којих
је стално долазио до нових погледа на социјалне промјене и навике. У тим
срединама Бојић је имао видне успјехе, који су га, на жалост, и успављивали, јер
је ту било одвећ љепоте да би се он лако лишио и себе везао само за једно биће,
које зна да га већ сјутрадан неће сасвим испуњавати. Његов избирљиви дух тешко
је саломљив и врло је упоран у својим схватањима, али и немоћан да направи
компромис, или да се нечега одрекне, да би касније постао баласт. Једног дана
нашао се у грађевинској компанији, стицајем више околности, познанства, а поред
тога великом јунијском сатницом и могућношћу за напредак у послу, путовањима по
великим и изазовним градовима, гдје је компанија облачила у мрамор и гранит
небодере, било је изазовно и узбудљиво за умјетника који је живио за промјену.
Из тих периода могу се препознати збирке његове поезије писане по мотелима и
хотелима, па и на самим грађевинама. Кад се враћао у Лос Анђелос, настављао је
рад на једном обимном роману (1 500 страница, и данас је у том истом стању), јер
је послије три године писања окренуо другим дјелима. Каже да је све написано
извадио из кофера осим овога дјела, за које му је за наставак понестало
енергије, јер се осјећа помало уморним. Занимљиво је да серијска производња
слика у "Атрцрафи студио" није на Бојићу оставила трага, ни на дух ни на стил,
јер он је чврсто изградио свој свијет који нико и ништа не може пореметити.
Најранију фазу писања пјесама, са насловима и јасним порукама, напустио је у
Паризу у току писања поеме "Уне нуит а парис". Није то био избор ни свјесна
намјера, просто га је запухнуо један други пјеснички дах, који се није могао
прекинути опружен на 130 страница.
У студију је млади умјетник почео водити "Дневник уклетог сликара", који је по
форми наставак париске поеме, да би касније, у збирци "Голден харт хат", коначно
прихватио један нови израз и задржао га до краја. Наведене 3 поеме објављене су
заједно тек 2000. године под заједничким насловом "Орфеј у паклу". Симболично,
али врло истинито у мислима и осјећањима, која овој књизи дају снажну лирску
основу. На корицама овога издања је његова рана надреалистичка композиција, са
елементима започетим још у вријеме студентских дана, а на позадини дивна
фотографија, гдје се аутор у версајском парку 1963. одмара у крилу једне богиње,
још увијек пун младалачког заноса.
Занимљиво је да Бојић не замагљује своје идеје ни у пјесмама, ни романима ни
драмама, још мање на платнима. Он је јасан, одређен, детаљан. Свакако тај стил
подсјећа на некога ко јасно има жељу да нешто саопшти и који пут не мисли на
технику, премда и њом добро влада. Замисао му је увијек велика, а говори као и
други сликари, да између замисли и остварења пада сјена. Неће олако онај свијет
из душе да суверено овлада кичицом, зато он сједа за писаћу машину (седам их је
подерао), јер га ту мисао не може издати. Ту он потреса и себе и околину.
Пратећи годинама Бојића умјетника, и поред обимности и разноврсности оствареног,
закључујем да није залутао и изгубио се у умјетничкој дубрави, кад он сваким
новим дјелом изнесе ново освјежење, а не удаљује се од давно уперених погледа у
онај његов простор. Попут Достојевског каже: "Не гарантујем ни за слике ни за
књиге, али гарантујем за идеје". Снага идејног склопа дјела надмашује неке
умјетникове недостатке, који и нису тек тако уочљиви, али он никада није престао
да живи са сумњом коју од себе не може да одагна.
Оно што је сигурно, то је да се не може доћи пред Бојићева дјела и рећи да
потичу из неких не његових извора. Умјетнички поток тих дјела је само његов,
Диворатски, како он воли да каже, јер његов поток непресушно протиче поред
рођеног огњишта и нико га није натрунио.
Сва Бојићева остварења имају Бојићевски ритуал и Бојићевску позорницу, кроз које
тако често просијавају древни култови. О многим догађајима и актуелним темама,
он се није устручавао да изрази своје мишљење. А његов језик је, посебно
лексика, један још не откривен ђуп блага који је дубоко закопан и невидљив за
савремене српске језичке критичаре. Бојић је, као и други умјетници, имао и
своје несанице, али каже: "Кад ствари постану тијесне и тешко могу да се разумно
поднесу, запријети дубока депресија, али импулси креирају нову енергију и увијек
борбени дух улази славодобитно у зелену лагуну". Зато је тешко њега разочарати и
довести пред бродолом, макар остао и без највољеније жене.
Поред свих непогода и ограничења у протеклом животу, као млад човјек, Вељко
Бојић је држао поглед уперен у даљине и припремао се за неки нови подвиг, који
му тада није до краја био јасан, али је слутио тајанствене контуре са којима се
подударала његова машта. Наравно, у демонсој владавини није смио испољити своје
најбоље мисли и осјећања, јер било је то вријеме опште униформисаности и
једнообразности, вријеме послушника, а он усамљени тајни побуњеник. Говорио је,
оно мало драгоцјене воде мора сачувати на длану, да му је не проспу сатрапи. У
пустим студенским временима, када је умјетник дозријевао и захтјевао испољавање,
у ширем друштву интелектуалцима нико ништа није ни обећавао, а камо ли нудио. А
он и његови истомишљеници су били већ довољно образовани и проницљиви да би их
неко могао олако заваравати. Међу њима је било мало букача, повијале су се
кичме, а Бојићеве жеље су нарастале, енергија изђикавала, студирао је успјешно и
на вријеме завршио универзитет, читао је много, писао и правио скице за будућа
дјела, волио је љепотице и оне њега, и стизао је подједнако успјешно на све
стране, како воли да каже о том времену.
Неоспорно, Бојић посједује искричаву креативну машту и у књижевности и у
сликарству. Његова умјетност изражава унутрашње осјећање политички угњетених
појединаца и народа, слика положај човјека у свијету и простору са великим
познавањем људске природе и великим симпатијама за људске патње и животне
промашаје.
Вељко Бојић је неко вријеме радио и по америчким сликарским радионицама, и
започињао студије умјетности у Лос Анђелосу, али грађевински намјештеник биће
његова судбина од које није могао ни умио да се одлијепи.
Бојић ће првих година боравка у Америци више посвећивати времена сликарству него
књижевности, и развијаће се у особеног сликара надреалисту. При том није никад
престајао и да пише, слике је похрањивао у атељеу-гаражи, а рукописима пунио
један велики емигрантски кофер. Двадесетак година је писао и сликао, а паралелно
радио али и живио како нису други Американци, финансијски комотно, весело,
помало и неодговорно и по мјери на десетине љепотица, које су га салијетале
колико и он њих.
Двадесет и пет година емигрантског живота и умјетничког рада протекло је до прве
Бојићеве објављене књиге (Изгнаник 1988. године), а онда ће се ставри
преокренути и у наредних петнаестак година сваке године објавио је по једну или
двије књиге. Данас има објављених 25 књиге, а упознао сам га 1995. године, када
их је имао 7.
Veljko Bojić i Danilo Marić (autor ove stranice)
2001. godine, u Covini, California
