Cudo na granici
Spasavanje ostataka Hrvatske u kriticno doba namecu bitke kod Mohaca 1526 g., do bitke pod Becem 1683 g., kom su odlucno doprineli Srbi granicari, a mozda se njima ima i sasvim pripisati, istinsko je cudo. No, ono nije neobjasnjivo.
Spomenuto je vec da na ovaj ostatak Hrvatske nije udarala snaga turske carevine, vec malobrojni muslimani iz Bosne - Hercegovine. Trebalo je na granici nekoliko hiljada hrabrih ratnika, pa da se ovaj talas zaustavi.
A Srbi su dolazili kao izvjezbani ratnici. Turska je dosla, pre Austrije, na misao o obrazovanju milicije za odbranu granica i obrazovala ju je od Srba, koji su ziveli pored granice. To su bili slobodni seljaci. Medju njima bilo je cak aga i spahija. Njihovi komandanti bili su pravoslavni Srbi. To se lepo vidi iz ovog dokumenta.
1596 g. Srbi iz turskog Pounja hteli su se preseliti u Baniju. Poslali su izaslanike austrijskom komandantu Herberstajnu u Petrinju, s uslovima za preselenje. Pismo im je pisano cirilicom.
Osim protopopa Radoslava i knezova i vojvoda, potpisali su pismo i: Bogdan-aga, Vujica juzbasa (kapetan), Tomas odobasa, Veslibasa knez Novak i harambasa Drakula.
U ponudi ovih Srba kaze se:
"...jere se vasoj milosti volio dati i sluziti, negoli sluziti poganim Turkom, koji nas teraju da mi krstenu krv prolivamo, a mi volimo njihobu krv prolevati, nego svoje vere krscane".
Ovi prosti ljudi, eto, svaku hriscansku veru drze svojom, dizuci se tako visoko iznad ondasnjih rimokatolickih biskupa, koji su njih drzali sizmaticima i svima sredstvima terora cupali dusu iz njih. Ali nisu svi Srbi bili samo trenirani vojnici, vec su temeljito poznavali i turski nacin ratovanjai, cesto isticu njihovi austrijski komandanti, savrsenopoznavali teren i snalazili se svuda. Kako su ti komandanti isticali, bili su rodjeni vojnici, ratnici.
Imali su i odlicnu obavjestajnu sluzbu preko svoje brace u Bosni. Tako su saznavali za priprave i pokrete turskih pljackaskih odreda i docekivali oh u busijama i vracali krvavih glava. A ako su bili prejaki, obavjestavali su redovnu nemacku vojsku u pozadini.
Signalizacija im je odlicno dejstvovala. Od granice u unutrasnjosti bili su postavljeni stubovi, sa snopovima slame. Cim bi se na granici iz cardaka primetilo da se primicu Turci, planuli bi snopovi na pogranicnim stubovima, pa redom oni koji su vodili u unutrasnjost. Ceo kraj bio je u trenu obavesten. Zene, starci, deca bezali su u sumske zbegove sa stokom i drugima pokretninama. Za oruzje sposobni jurili su prema granici, u susret Turcima. Na taj nacin su vecno na mrtvoj strazi, u borbi i krvi, pa zivoj stvarnosti odgovaraju stihovi:
Krajina ja krvava haljina,
U krv lijeze, u krvi ustaje
I krvave jede zalogaje.
Iz istoricara Valvazora vidimo da su krajisnici nekad gradili sela kao tvrdjave: kucu di kuce, kao u gradu, u Cetverokut, sa zajednickim dvoristem.
A borili su se hrabro i zato sto su branili svoju seljacku slobodu, svoje znatne privilegije i svoj povlasteni vojnicki drustveni polozaj, sa pravom nosenja oruzja, koje je bilo garancija slobode, u ona besudna vremena.
N aposletku, tokom vremena, oni su osetili da ce samo hrabrom borbom za cara obezbediti i svoju gonjenu veru, kako je i bilo.
Tako de dogodilo cudo, da je nekoliko hiljada srpskih krajisnickih porodica, pre turskog poraza pod Becom 1683 g., spaslo ostatke Hrvatske, koje nije moglo spasiti hrvatsko plemstvo.
Razume se, toga ne priznaju danasnji Hrvati . Srbi, pisu oni, namaju nikakve zasluge za odbranu Hrvatske. Bitkom kod Siska, 1593 g., Hrvati su vec bili obezbedili Hrvatsku i Srbi su bili nepotrebni, dosli na gotovo. Da vidimo.
U bitci kod Siska bilo je hriscana svega 5.000, a Srba krajisnika bilo je 1584 g. na hrvatskoj granici 2.000 porodica, sa 4.000 - 5.000 boraca, jer su srpske zadruzne porodice imale nekad o po 25 dusa, dok je u celoj preostaloj Hrvatskoj, bez Srba, bilo samo 3.000 poreskih kuca! To je bilo 20 godina pre bitkr kod Siska. A posle bitke, 1625 g., zumberacki kapetan baron Paradajzer javlja u Bec, da Srba vojnika ima na granici 9.000, ili dvaput koliko je bilo hriscana u bitci kod Siska.
U samoj bitci kod Siska Hrvati su cinili manjinu. Ban Toma Erdedi imao je samo 1.240 momaka. Osim toga su Tahi, Drakovic i Blagaj doveli manje odrede od 100 - 300 momaka. To je sve. Slovenaca i Nemaca bilo je preko 2.000, strelaca iz Sleske 500 i 500 srpskih uskoka. A Srba je moralo biti i u drugim odredima. Narocito u odredu Grasvajna iz Koprivnice, kad su se na toj strani Srbi borili protiv Hasan-pase u bitci kod Dubrave, a takodjer u banovu domobranstvu. I pored toga Srbi su jos cuvali celu granicu!
Bitka kod Siska pokazuje koliku je snagu onda predstavljalo 5.000 ljudi.
A nije ni da je njome otklonjena opasnost od Hrvatske. Slovenac dr. Josip Gruden pise: da je ponekad, i posle ove bitke, zadrhtala cak Ljubljana. Jos 1663 g. razbili su Srbi iz Gacke doline pred Senjom Ali-pasu Cengijica, sa 8.000 momaka. Opasnost je sve vise gubila se, usled toga sta je sve vise Srba dolazilo na granicu. 1584 g. bilo je u Varazdinskom i Karlovackom Djeneralatu 2.000 srpskih granicarskih domova. 1768 g, bilo jih je samo u Karlovackom Djeneralatu 12.079 domacinstava sa 125.762 duse.
A kako je mali broj ljudi mogao s uspehom braniti vazne prolaze, vidi se iz slucaja sa naseljavanjem Gackog polja u Lici. Grof Petar Zrinjski, tada kapetan senjski, predlozio je caru Leopoldu 1659 g., da se na Gacko polje nasele Srbi iz Usore u Bosni, sta je car prihvatio. On veli u predlogu, da bi to polje od manjih pljackaskih ceta mogla braniti 54 coveka pod oruzjem.
Ipak Hrvatsko Primorje nije moglo dati za tako vazan polozaj ni 54 coveka.