Naseljavanje srba
Nesto kasnije no na Kordunu, stala je Austrija naseljavati Srbe na levom krilu ostataka Hrvatske, u Varazdinskom djeneralatu, oko Krizevaca, Koprivnice, Belovara i Ivanica.
Najpre su dolazili manji rojevi Srba iz turske Slavonije, gde je bilo toliko Srba, da je kartama toga vremena Slavonija belezena kao "Mala Vlaska" ili "Mala Raska". Tada su u Vlahe ili Srbe uracunavani i rimokatolici stokavci. Sam ostrogonski nadbiskup i kardinal Leopold grof Kolonic, ljuti progonitelj pravoslavlja, preporucuje franjevce za Srbe rimokatolicke vere u Slavoniji (Rascianis qui Katolici sunt).
U ovom kraju spominju se Srbi oko polovine sesnaestog veka.
1550 g. hilendarski kaludjer Jefrem Vukadinovic Hercegovac osnovao je manastir Lepavinu. Kad je Zaren-aga Alija zapalio manastrir, sluge na mestu pobio, sve dobro opljackao, a 6 kalidjera preveo u Tursku i umorio, Srbi su podigli 1598 g. novi manastir. Digao ga je milesevski kaludjer Gligorije.
Srpski vojvoda Petar Ostojic proslavio se u bitci s Alibegom, pod Ivanicem. Srbi su ucestvovali i u bitci kod Dubrave, u kojoj je general Lenkovic potukao Hasan-pasu bosanskog, koji je, pre toga , opljackao i popalio Krizevce s okolinom.
No, prva veca seoba Srba bila je 1595, 1597, 1598. Ove poslednje godine doselilo se , u jedan mah 3.000 Srba.
Zatimsu dosle seobe 1600, 1604, 1608, 1609, 1622, 1637, 1642.
Gidine 1622 stiglo je, opet u jedan mah 3.000 dusa.
Tako je ova rupa bila zacepljena. A kad je granica bila obezbedjena, stali su sve vise doseljavati Hrvati i otpocelo je progonjenje pravoslavlja i unijacenje.
Srbi su se oduprli. Borba je trajala sto godina. U njoj su dva pravoslavna episkopa umrla u tamnici, a mitropolita Jeftimija Carigradjanina progutao je mrak, nestalo ga bez traga; 14 kaludjera osudjeno je na galije i pomrlo tamo bez traga i glasa. Knezove i druge narodne prvake stavljali su na muke, sekli im glave, lomili im kosti na tocku, trcali su "mrtvu sibu", sa 1200 - 1300 udaraca, slali su ih na robiju i osudjivali na manje kazne.
Svakako na ove nasrtaje na veru krivo sta su Srbi prestali da se doseljavaju u ove krajeve iz turske Slavonije, jer su Turci vili verski daleko trpeljiviji nego rimokatolici.
Srbi su imali gubitaka. Gdegod su Srbi bili malobrojniji i odvojeni od svoga stabla, bili su porimokatoliceni. Zanimljivo je da je Srba bilo cak u Stajerskoj, oko Maribora i Ptuja. Kad je srpski vojvoda Ivan Pejasinovic 1587 g. presao iz turske Slavonije u Varazdinski Djeneralat, dobio je dozvolu da sa vojvodom Nikolom Ozegovicem poseti srpske uskoke u Stajerskoj. Gde imje sad trag?
Osim toga, rimokatolicka crkva dobila je nekoliko hiljada unijata. Ali po cenu velike istorijske sramote, izazvavsi prema sebi ujedno krajnje nepoverenje i prezir sa strane srpskog naroda. Vrlo je tesko naci primera ovakvom postupku prema ljudima, koji su dosli da svojim grudima brane i ove svoje progonitelje.
Ipak, vecina Srba ostala je i ovde u svojoj veri, zahvaljujuci strahu vojne uprave da se ne vrate u Tursku, gde im nisu dirali veru, ili ne puste Turke preko granice, jer je bilo slucajeva vracanja Turcima (harambasa Vujica, harambasa Ostoja). Uz to su dosli veliki ratoviAustrije po Evropi, za koje je trebalo Srba granicara.
Ipak bi se svi Srbi sa granice ili vratili u Tursku, sta bi bila sreca za srpski narod, ili podlegli rimokatolicizmu. Spasao ih je dolazak Carnojevicevih Srba 1690, a 1781 g. proglasio je slobodoumni car Sosif II versku trpeljivost. Tim je bila priznata pravoslavna vera u Hrvatskoj, docim je u Madjarskoj bila priznata zakljuckom madjarskog Parlamenta jos 1412.g.
U progonima pravoslavlja istakli su se, uz jezuite, narocitom zestinom neki zagrebacki i senjski biskupi.
Od zagrebackih, bio je najgori srpski odrod Petar Domitrovic, kom su roditelji bili pravoslavne vere. Od senjskih biskupa istakao se narocitom mranjom Brajkovic i benedikt Vinkovic i fanatik i necovek Marko Mesic, njegov namesnik.
Ovaj verski fanatizam, dugo vremena prigusen liberalnom verskom politikom posle 1781, izbio je strahovitom snagom, kao neki prividno "mrtvi vulkan" 1941-1945.
