Zato izgleda neobjasnjivo da su se Hrvati ovako slabo branili. Sam hrvatski istoricar Smiciklas kaze: Prava je sramota bila da je neprijatelj mogao ovako lagano preko nase zemlje juriti, kao da nikoga kod kuce ne Ipak, ta slabost odbrane nije roliko neobjasnjiva. Muslimani bosansko - hercegovacki bili su novi obracenici verski. U njima je goreo zar nove vere, koju su oni hteli da potvrde. To su bili bivsi bogumili, gonjeni vekovima od rimokatolika, pa su se svetili za vekovne nepravde i progone, za bezbrojne lomace, na kojima su ih spaljivali. Utoliko je taj plamen vio vreliji i prozdrljiviji. Strah od Turaka usao je bio vec u kosti hriscana i sam njihova pojava lomila je srca i gasila hrabrost u narodnim gomilama. Samo glas: Eto Turaka! gonio je begstvo. Inace, ni ratnicki duhu hrvatskim masama nije bio toliko jak, koliko medju Bosnjacima i Hercegovcima, jer su duze vremena ziveli u srazmernom miru. Uz to su bile nevicne turskom macinu ratovanja. Ali, vise od svega, pada odgovornost za slabost odbrane na drustveno stanje, koje je vladalo u Hrvatskoj. Hrvatski seljaci bili su strahovito potlaceni od plemstva i crkve. Za odbranu od Turaka nidu bile dovoljne male feudalne vojske. One nisu bile tolike, da budu sposobne za cuvanje i odbranu duge granice, od muslimanskih cetnickih upada i jos da pretekne rezerva, koja ce se slati tamo, gde zagrozi veca opasnost. Za taj zadatak trebala je borbena volja narodne mase. Ali, narod, okovan u onakve lance, kakvi su glodali ruke i noge hrvatskih seljaka, nije mogao imati i takove volje. Da je ima, trebalo je da brani svoje njive, a ne veike posede feudalaca, odnosno da se bori za svoju slobodu, a ne za svoje lance. Gde god je trebalo braniti granicu od provala tatarskih ili turskih, usred feudalnog doba, obrazovan je sirok pogranicni pojas slobodnih seljaka , kao u Poljskoj i Rusiji. No, da su hrvatski feudalci i naoruzali svoje seljake, oni bi pre okrenuli oruzje protiv svojih gospodara i srusili poredak. Tako su ucinili i madjarski seljaci krstasi, skupljeni za pohod na Turke. Doza je digao s njima veliku seljacku bunu protiv plemica. A to je bilo povecano i tim, sto je bilo doslo do politickog haosa u Ugarskoj, kad je izumrla muska loza anzuvinske dinastije. Nestale su ceste mene dinastija, dolazilo do gradjanskih ratova. To je rastakalo snagu drzave. Nije bilo nikakva drzavnog programa, oko cijeg bi se izvodjenja okupila sva snaga ber onih redova, koji su bili na vlasti.Kako su bile ogorcene medjusobne dinasticke borbe, pokazali su bas hrvatski plemici. Kad su se, posle pogibije madjarsko - hrvatskog kralja Ljudevita u Mohackoj bitci, madjarski i hrvatski plemici pocepali na stranu Habzburgovaca Ferdinanda i madjarskog velikasa Ivana Zapolje, najveci hrvatski junak toga vremena Krsto Frankopan (Frankopanovic - cesti su primeri poslije primanja rimokatolicke vere da se izbacuju poslednja slova ili slova usred reci - opp. ur.), poznat u Evropi pod imenom hriscanstva" pristao je uz Zapolju. Neke ondasnje hrvatske Punise, iz reda plemica habzburgovaca, sasekle su ga usred hrvatskog Sabora. Takvu Hrvatsku nije bilo tasko osvajati. I zato je ona vrlo brzo spala na tri vrlo okrnjene zupanije, uz granicu austrijsku. Ona je, 1584 g., imala samo 3000 poreskih kuca, dok je, pre turske provale, sama krizevacka zupanija imala 12.000 poreskih kuca. Povrh toga, bilo je 1584 g. i 2000 kuca Srba uz granicu, ali oni cu bili oslobodjeni od placanja poreza. Hrvatski narod, koji nije bio poklan ili otisao u ropstvo, razbegao se na sve strane: u zapadnu Madjarsku, Istru, Kranjsku, Stajersku, Korusku, na jadranska ostrva, pa cak i Italiju, Moravsku i Bavarsku. Hrvatski nacionalisti i danas vredjaju Srbe da su bili nomadi, skitnice i doklatali se u Hrvatsku, bezeci od turskog koca. Ali evo, Hrvati su od turskog koca i sindjira pobegli cak u Bavarsku i Moravsku i preko samog mora, u Italiju. Nevolja je uvek ljude nadaleko razbacivala, a Hrvate i dalje no Srbe, jer iz Bosne i Hercegovine nije bilo daleko u Hrvatsku, koliko iz Hrvatske u Italiju i Bavarsku.
Slabost Hrvatske
Hrvatska je i onda bila naseljena gusce nego Bosna i Hercegovina. Muslimanski pljackaski odredi nikad nisu bili jaci od nekoliko hiljada ljudi, obicno nekoliko stotina.
Na zapadnu Hrvatsku nije navaljivala nikad snaga sve turske carevine, ciji je vojnicki put bio: Carigrad - Beogard - Budimpesta - Bec.
Tako je Hrvatska imala, kao i mletacka Dalmacija, da se bori samo protiv muslimana iz Bosne - Hercegovine. A njih nije bilo mnogo. Sad ih ima 981.000. Njihov broj bio je onda mali. Pojacao se tek posle turskog poraza pod Becom, kad su se mnogi muslimani, bezeci iz Hrvatske, Slavonije i Madjarske, zadrzali u Bosni - Hercegovini. A drugo povlacenje doslo je, kad su, za Karadjordja i Milosa, mnogi muslimani se preselili iz Srbije u Bosnu - Hercegovinu.
