Rodjen 11. avgusta 1935. godine u Beogradu.
Zavrsio je Arhitektonski fakultet u Beogradu.
Saradnik Majstorske radionice Krste Hegedusica u Zagrebu 1962-1963 godine.
Profesor na Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts u Parizu, od 1983 do 2000. godine.
Izlaze od 1951. godine.
Od 1966. zivi i radi u Parizu.
Clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1984. godine.
Odlikovan najvisim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti Commandeur dans l'ordre des Arts et des Lettres.

U filozofskom smislu, kao i kad je rec o novim kontinentima, otkrica predstavljaju obecanje i pozive na putovanja nekim nenaslucnim geografijama. Dvadeseti vek je zabelezio niz laznih dobrih vesti, navodnih teorijskih epifanija i hipoteticnih konceptualnih revolucija vrednih tek da se ispune listovi papira i zadovolji narcisizam izvesnog broja onih koji su se bedno upinjali da traze – i bili nesposobni da nadju. U istoriji ideja, na dve ili tri prave svetlosti, koliko je mrakova bilo dodato noci da bi se krv mastila zgusnula i tminu sveta ucinila jos crnjom? Prasina u oci, sujete i obmane, u vecini slucajeva.

Predjimo cutke preko prodavaca magle, zaboravimo one koji zabune cine samo jos vecima, zanemarimo tvorce zagonetki i od tri ili cetiri konceptualna spomenika, izdvojimo nagon smrti, koji je otkrio Frojd - otkrio, kao sto se kaze da je otkrio preistorijsku pecinu neko ko ju je pronasao. Jer, ovaj konceptualni pronalazak meren elementarnim, ali efikasnim teorijskim kategorijama, svodi vekove prosle i buduce negativnosti na jednostavnost jedne mirne, glatke i beznadno citljive racionalnosti. Od paleolitskih nasilja do nuklearnih apokalipsa, kroz ancestralna klanja i vecite ratove, individualne agresije i beskrajna vesanja, nagon smrti pustosi, vlada i trijumfuje spektakularnije od nagona zivota, njegove suprotnosti.

Vec 1920., u svom delu "S onu stranu principa zadovoljstva", Frojd prica odiseju te sveprisutne snage na delu u realnosti, u kozi pojedinca, u savezu nacija, medju osobama koje se slazu, a zatim preziru, medju drzavama koje se otkrivaju i mrze. Nagon smrti: poziv na unistavanje, razbijanje, raskidanje, ponistavanje; nagon smrti, pokret koji navodi na komadanje, cepanje, ranjavanje, udaranje, silovanje; nagon smrti i snaga odgovorna za umorstvo, zlocin, podignutu ruku i ubilacki gest; na kraju, nagon smrti, tropizam koji uznemirava dusu, telo i srce ljudi koji bi da bice pretvore u nistavilo, da vedru vitalnost preobraze u truleci les.

Da bi ga potcenili i omalovazili uticaj njegovog otkrica, Frojdu su prebacili nedostatak dokaza, odsustvo jasne i ciste demonstracije! Kao da realnost nije bila dovoljna...

Vec istorija umetnosti pokazuje koliko se seks, krv i smrt napajaju i hrane. Koliko je na zidovima muzeja scena rata, raspeca, umorstava, koliko nasilja, zlocina, samoubistava, koliko prolivene krvi, vesala, mucilista, tortura, odrubljenih glava! Od zidova Laskoa do klasicnih prikaza bitaka, nagon smrti, se kroz slikarstvo provlaci kao sevanje u letnjoj noci koje na zvezdanom svodu ucrtava efemerne i jarke tragove.

Cini se da je Vladimir Velickovic sebi postavio za zadatak da slika sustinu nagona smrti. Od samog pocetka, sto ce reci od prvih radova, njegova jedina briga je bila kako da prikaze i fiksira prirodu, oblik, snagu i dejstvo tog zlog libida.

Ni jedan crtez, ni jedna slika, ni jedna skica, ni jedan projekat ne izmicu zelji da taj nagon kristalizuje, da ga materijalizuje na nacin entomologa koji toraks opasnog insekta probada da bi ga na plutu pricvrstio i detaljno ispitao i izmerio njegovu monstruoznost. Tus, boja, papir, karton, kolazi, cetke, pero, lepljiva traka, foto-montaze, sve je usmereno u jednom pravcu: kako tu mracnu energiju prikazati, uhvatiti je, zarobiti je i pokazati je kao divlju zver koju umetnik svodi na nepokretnost uzbudljivog prizora.

Slikarev svet ni u jednom trenutku ne izlazi iz granica ovog projekta: stigmatizovati permanentnost apokalipse, prikazati realnost, svaku realnost, pod znakom tragicnog, zarazenog negativnoscu, u stalnom kretanju koja kao nekakva silina, trazi, podriva, kopa, ruje i radi u pravcu najavljenog Unistenja.

Bilo da je rec o ontoloskim katastrofama, metafizickim nesrecama, etickim kataklizmama, teoloskim propastima, Vladimir Velickovic postavlja na scenu tragicno: etimologija nas podseca na neophodno zrtvovanje jarca kojim se sazivaju sile zla na smirenje, od kojih se traze da ne divljaju, da se suzdrze. Njegovo slikarstvo nudi ekvivalent grckoj iskupiteljskoj zrtvi homerske epohe, u njemu krv saziva bogove, mada umetnik zna da oni ne postoje...

Misel Onfre

Odlomak iz teksta "Samo skelet odoleva smrti", katalog Vladimira Velickovica br.98, SANU, 2002.