Lošonc: Manjinu shvatam u opštem znaèenju te reèi. To znaèi da govorimo o manjinama u okviru nacionalne i politièke opcije. Naime, manjina kao takva ima, za mene, jedno èak ontološko znaèenje. Kljuèna taèka svake demokratije je odnos prema manjinama, i prema politièkim, i prema nacionalnim manjinama. Ako pogledate danas politološku literaturu o tome, videćete da se o demokratiji ne piše kao o većinskom sistemu, to se podrazumeva, već ono što se èini bitnim je upravo taj odnos prema manjinama. Što se jugoslovenske teorijske misli tièe, mogu slobodno reći da, što se tièe ove problematike postoje strahoviti propusti. Naime, među jugoslovenskim intelektualcima je izostalo jasno reflektiranje upravo tog odnosa , tj. problema manjine i većine. Ne znam da ukažem ni na jednu jugoslovensku produkciju koja se bavi manjinama sa teorijskog stanovišta. Prema tome, to ostaje kao jedna bela mrlja ove i ovakve naše teorijske produkcije. Naši intelektualci nisu ponudili tu neku vrstu teorijskog odgovora.

Lošonc: Danas postoje procesi integracije, jasno u Evropi i u celom svetu, ali to ne znaèi da je to neka vrsta homogenizacije. Èak, u Evropi je sada došlo do erupcije malih regionalnih zajednica, malih kultúra. Znaèi, razvija se jedna politultura, polivalentnost u smislu tih kulturnih odnošenja, i ako hoćemo uopšte razumno prièati o Evropi moramo prièati i o manjinama sa aspekta te polivalentne stvarnosti. Istorijski kontekst mi se tu èini jako važnim. Naime, na istoriju Jugoslavije gledam kao na deo istorije istoène Evrope. Istoèna Evropa ima svoje istorijske osobenosti spram zapadne Evrope, poèevši od 15. veka. Ono što je bitno sa aspekta naše teme jesu strahoviti politièki strahovi istoène Evrope, koji proizilaze iz teritorijalne ravnoteže. To su egzistencijalni strahovi koji se vezuju za neizvesne nacionalne okvire. Tu postoji neidentitet između nacionalnih i državnih okvira. Ono što je isto tako karakteristièno za ove narode je da se kolektivno sećanje odnosi na daleko veću teritoriju od postojeće. I sad, ono što je tu karakteristièno je to da se u istoriji tih zemalja taj strah pokušavao odagnati samo nasiljem, tj. razlièitim vrstama diktatura. Pa èak ni socijalizam koji se javio u tim zemljama, na žalost, nije odagnao taj strah, nego ga je itekako rasejavao. Strah od jeresi, strah od drugih… time su manjine dobile jedan razlog više za strahovanje jer su se olako mogle peèatiti kao suviše vezane za zemlju maticu. Ako uzmete u obzir tu èinjenicu, onda se može lako objasniti zašto manjine imaju krizu identiteta, tj. zašto ne prihvataju sebe.

Lošonc: Za taj problem èini mi se jako bitnim društvena konstitucija Jugoslavije. Naime, sama društvena konstitucija Jugoslavije, ako ne prouzrokuje, onda uslovljava i stvara dovoljne uslove za getoizaciju ne samo vojvođanskih Mađara nego i drugih manjina. Ono što je bitno za tu društvenu konstituciju je da su etnièki okviri ujedno i politièki. U zapadnoj Evropi, na primer, nacije su okviri racionalnog usaglašavanja volje. U istoènoj Evropi to nije tako. Nacije su tamo više okvir praktikovanja moći. To je veoma važno, jer odatle nam biva objašnjivo gde su se susreli komunizam i nacionalne ideologije. Susreli su se upravo u praktikovanju moći, jer i ova specifièna nacionalna ideologija istoène Evrope i komunistièka ideologija podređuje pojedinca. Odatle i to da su svi socijalistièki i komunistièki oblici društvenog konstituisanja imali bitnu nacionalnu legitimaciju koja je, kao što se i vidi, išla u tragièan raskorak sa demokratskom legitimacijom.

Lošonc: Prvo, nisam tvrdio da su socijalistièki režimi stvorili ovakvu atmosferu, to je pre svega deo istorije istoène Evrope, samo što su socijalistièki režimi konzervirali tu atmosferu. To je bitno. Neće biti da su svi problemi, koji su suviše duboki, rođeni u socijalizmu. Znate li šta se desilo 1918? Svaka nacionalna manjina doživela je izvesni šok. Iz statusa većine prelazi u manjinu i to je već jedna društveno-psihološka baza i za asimilaciju, i za getoizaciju. Vi već između dva rata imate proces zatvaranja u sebe polazeći od straha, prihvatanje jednog krajnje defanzivnog položaja, vezivanje za regionalne karakteristike. Zapravo, getoizacija vojvođanskih Mađara poèinje u tom periodu. Već tada imate inferiornu samorefleksiju, jer je to getoizacija. Onaj, ko èita vojvođansku literaturu između dva rata to će lako primetiti.

Getoizacija ima svoj istorijski kontekst ali i ovakva društvena konstitucija Jugoslavije, ovaj totalitet feudalnih teritorijalnih identiteta je ne samo konzervirao zateèene oblike getoizacije nego ih je èak i pojaèao. Dakako, to možemo posmatrati i sa unutrašnje strane. Getoizacija itekako odgovara etnièkim elitama, jer polazeći od ove naznaèene strukture Jugoslavije etnièka elita je dobila pravo da uèestvuje u kvantitativnoj podeli moći između etnièkih, nacionalnih i teritorijalnih elita. Èim postoji getoizacija kontrola je daleko lakša. Imate jednu transparentnu društvenu strukturu koju je veoma lako kontrolisati. Èim se jedna kultúra zatvori, u ovom sluèaju kultura vojvođanskih Mađara, veoma je lako oèuvati je od nekih jugoslovenskih "subverzivnih" potencijala. To je ono glavno što su etnièke elite oduvek radile. Znaèi ne recipirati ono što se događa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, ne recipirati nikakve demokratske tekovine. Spreèavanje tih procesa bila je glavna aktivnost tako postavljenih etnièkih elita.

LOŠONC: Tu verovatno postoji i odgovornost inteligencije. Ona nije uspela da reflektuje uvaj strah, ovu krizu identiteta. Tu postoji jedan strahovit deficit. Danilo Kiš ima jednu lepu reèenicu: "Ako se povinuješ vlastima, onda će te vlasti gledati kao slugu." Na žalost, jedan ogroman deo vovjođanskih Mađara, inteligencije, igrao je ulogu sluge. Izostala je na tom planu jedna samorefleksija koju samo inteligencija može da poseduje.

Lošonc: Naravno. Taj problem je danas izuzetno transparentan, jer zabrinjavajuća èinjenica je najdrastièniji pad pripadnika mađarske nacionalnosti baš na ovim prostorima. On se smanjuje i u drugim, susednim zemljama, ali ovde je to najdrastiènije. Sad, što se tièe pada apsolutnog broja Mađara u Vojvodini, tu imate razlièite razloge. Prvo, veliki mortalitet, mali natalitet. Tu je i veliki broj samoubistava. Znate, verovatno da Subotica u tome tuèe sve rekorde u svetu. Pored toga, na smanjivanje apsolutnog broja Mađara u Vojvodini utièu i migracije, osobito u zemlje zapadne Evrope. Onda, imate mešovite brakove kao oblik asimilacije. Nemam pouzdane informacije, ali neki pokazatelji govore u prilog tome da u mešovitim brakovima dolazi do pojave uzimanja većinske nacije kao nacije svojih potomaka.

Na proces asimilacije utièe i industrijalizacija. Industrijska logika svakako tome doprinosi, mada istraživanja o tome ne postoje. Smanjenje broja osnovnih i srednjih škola takođe doprinose asimilaciji i upravo je jugoslovenska politika prema manjinama krahirala na obrazovnoj politici. Takvom politikom smo, ili ćemo, dobiti generalnu situaciju gde će sve više nedostajati vojvođanska mađarska inteligencija. Važan vid asimilacije je i nepoznavanje jezika. Vidite, jezik je kategorijalna stvar u pogledu određivanja identiteta, naroèito nacionalnih manjina. I sad, ako vi imate èlanove etnièke elite koji ne znaju mađarski jezik, a to nije atipièan sluèaj, onda je to sasvim sigurno jedan od oblika asimilacije.

Tu bih pošao od problema kulture. Možemo li mi uopšte govoriti o pojmu manjinske kulture? Na to pitanje postoje bar tri opcije koje su pokušavale ili pokušavaju dati odgovor, barem što se kulture vojvođanskih Mađara tièe. Prva opcija govori o toj kulturi kao opštoj, generalnoj mađarskoj kulturi. Druga opcija govori o jednom autohtonom mađarskom kulturnom trendu i to je rekao bih vladajući trend. Apostrofira se specifiènost vojvođanske mađarske kulture, osobito literature i to veoma pogoduje ideologiji getoizacije. Ideološki èak podupire getoizaciju. Bilo je èak pokušaja da se od vojvođanskih Mađara napravi autohtona nacija, autohtona književnost i kultura.

Treća opcija za koju glasam je neka vrsta fleksibilnog jugoslovenstva, bez postojanja neke autohtone nauke i kulture vojvođanskih Mađara. Neka vrsta fleksibilnog neideološkog jugoslovenstva je ono na èemu bi trebalo raditi. Jer, pogledajte, svaka je manjina u izuzetnom položaju, jer je na razmeđi između dve kulture. To znaèi selektiranje sadržaja dve kulture, na primer, Mađarske i Jugoslavije, i upravo na toj se selekciji po meni zasniva prevazilaženje getoizacije. U osnovi je to preuzimanje demokratskih, evropskih tokova iz obe zemlje. Tu bi trebalo raditi na pitanju identiteta. Međutim, ono što je zabrinjavajuće je da trenutno nemate ni jednu neideološku jugoslovensku opciju. Ko nudi takvu opciju na koju bi se jugoslovenski Mađari bezrezervno ukljuèili? Niko.