Osnove programa Socijalističke partije Srbije, 1992. X. 24.

Program je usvojen na Drugom kongresu Socijalističke partije Srbije, održanom 23.i 24.oktobra 1992. godine u Beogradu.

1. OSNOVNI CILJEVI I OPREDELJENJA

Razvijena svest o neophodnosti slobode i pravde za sve ljude - osnov je demokratske socijalističke ideje.

Želimo da ostvarimo moderno demokratsko društvo:

u kome će svi problemi biti rešavani mirnim i demokratskim putem; u kome će biti garantovana sva ljudska prava (i politička i socijalno - ekonomska); u kome će se privredni procesi regulisati slobodnim takmičenjem u određenim zakonskim okvirima, i u kome će svi oblici svojine biti ravnopravni; koje će obezbediti zaštitu prirodne sredine i zdrav život generacijama koje dolaze; u kome će postojati neophodan nivo socijalne sigurnosti; koje će težiti ne samo materijalnom bogatstvu već i svestranom kulturnom razvoju i visokom kvalitetu života svakog pojedinca.

1.1. Osnovne vrednosti

Osnovne vrednosti demokratskog socijalizma su: sloboda, socijalna pravda, stvaralaštvo, solidarnost i mir.

Sloboda je moć svakog pojedinca da prema sopstvenim potrebama i merilima bira među različitim mogućnostima svog života, rada, duhovnog i materijalnog razvoja. Pojedinac mora biti, pre svega, slobodan od svake spoljašnje prinude koja sputava ostvarivanje životnih ciljeva. U tom smislu sloboda pretpostavlja ukidanje svake tiranije, despotije i političke diktature. Više od toga, sloboda u pozitivnom smislu znači da pojedinac - na osnovu poznavanja sopstvenog bića - može nesputano razvijati sve svoje stvaralačke sposobnosti. To pretpostavlja ukidanje materijalne bede i iskorišćavanja ljudi. Jedina granica slobode je sloboda drugih ličnosti, utoliko je drugo lice slobode odgovornost za druge ljude i za sva ona društvena zbivanja na koja pojedinac svojom delatnošću može uticati u datim im drukčiji tok.

Socijalna pravda je, pre svega, postojanje istih sloboda i prava za sve građane, bez bozira na njihovu nacionalnu, rasnu, socijalnu, versku ili političku pripadnost. Ovde nije reč o uniformisanosti, istovetnosti materijalnih prihoda i načina života. Pojedinci se međusobno razlikuju fizički i psihički, imaju različite sposobnosti i talente, različite potrebe i spiracije, različite doprinose društvu. Svi oni treba da budu jednaki pred zakonom. Međutim, socijalna pravda podrazumeva takve zakone koji svim podjednako obezbeđuju jednake osnovne uslove i mogućnosti za individualni razvoj. To znači, s jedne strane, angažovanje protiv neopravdanih privilegija nekih građana i društvenih slojeva, a s druge strane, podršku onim koji su već od rođenja izloženi lišavanjima i oskudici. Socijalna pravda se naročito ispoljava u tome da u raspodeli društvenog proizvoda građani učestvuju prema sopstvenom doprinosu, ali da svim amora biti obezbeđen minimum neophodan za zadovoljavanje osnovnih potreba.

Mir je za socijaliste bitni preduslov srećnog života i razvoja. Svi društveni sukobi morali bi se rešavati prvenstveno mirnim putem, dijalogom i pregovorima, oslanjajući se na ljdusku racionalnost, na pravo i moral, i dobijajući podršku za svoje stanovište valjanim argumentima. Ipak, socijalisti se od pacifista razlikuju po tome što mir nije bezuslovna, apsolutna vrednost za koju su u stanju da žrtvuju slobodu, pravdu i sve druge vrednosti. Socijalisti su spremni da se odlučno suprtotstave agresiji, tlačenju, porobljavanju i iskorišćavanju ljudi, prihvatajući borbu samo onda kada im je nametnuta.

Stvaralaštvu, kao ljudskoj sposobnosti da se dela umno i maštovito, da se proizvode novi predmeti, da se otkrivaju novi oblici igre, zabave, umetničke delatnosti, zajedničkog života, društvenog organizovanja - socijalisti posvećuju izuzetnu pažnju. Zato se oni zalažu da se svakom ljudskom biću obezbede društveni uslovi da upozna sopstvene stvaralačke potencijale i da ih ostvari u praksi. Samoostvarenje u tom smislu je najbitniji uslov smisaonog, srećnog i bogatog ljudskog života. Da bi moglo da omogući samoostvarenje što većem broju pojedinaca, društvo mora dostići zadovoljavajući nivo materijalnog razvoja. Potreban je veliki rad, dobra organizacija, preduzetništvo, disciplina, ulaganje u razvoj. Zato socijalisti podržavaju zalaganje z amaterijalni i privredni napredak, a pre svega za naučni i tehnički razvoj koji tome najviše doprinose. Potrebno je, međutim, naći pravu ravnotežu između privrednog i kulturnog napretka, između materijalnog bogatstva i ostvarenja osnovnih duhovnih vrednosti. Sa stanovišta socijalista materijalno blagostanje je sredstvo, a krajnji cilj ej bogatstvo života u svim njegovim razvnovrstnim stvaralačkim ispoljavanjima. Zamena cilja sredstvom, ima z aposledicu različite oblike dehumanizacije i otuđenosti. Solidarnost je spremnost na podršku i saradnju sa svima onim akoji se zalažu za opšte dobro. To je izraz pojačane odgovornosti za sve one koji u tom zajedničkom zalaganju pate i stradaju. U širem, međunarodnom smislu, solidarnost je spremnost za pomoć slabima, nejakima, starim i bolesnima, koji nemaju sredstva ni snage da reše svoje probleme ili nisu u stanju da se odbrane od nasilja.

1.2. Istorijski koreni demokraskog socijalizma u Srbiji Socijalistička partija Srbije čuva i nastavlja socijalističke ideje, a posebno ideju narodne smaouprave i zadrugarstva, koju je u drugoj polovini devetnaestog veka zastupao Svetozar Marković. Socijalističke ideje Markovića, Mite Cenića, Vase Pelagića i Srpske socijaldemokratske partije pod rukovodstvom Dimitrija Tucovića bile su prožete duhom demokratizma i slobodarstva. U ime tog duha borili su se srpski komunisti početkom dvadesetih godina protiv staljinizacije, a većina među njima su tridesetih godina pali kao žrtve staljinističkog terora (braća Vujović, Filip Filipović, Sima Marković).

Socijalistička partija Srbije u sovju baštinu uključuje i onaj umni i praktični doprinos idejama demokratije i socijalne pravde koji su dali napredni mislioci i druptveni poslenici Srbije između dva svetska rata. Ona se oslanja i na antifašističke i slobodarske vrednosti Narodnooslobodilačke borbe koja nastavlja borbu naroda za slobodu i nezavisnost, ali isto tako i dugogodišnju borbu radničkog pokreta za pravedniji društveni poredak. Učesnici NOB-a bili su, po pravilu, ljudi čiste motivacije i visokih moralnih ančela, spremni da žrtvuju i život za svoje ideale.

Socijalistička partija Srbije uvažava krupne rezultate u posleratnom društvenom razvoju Jugoslavije. Ostvarena je ubrzana industrijalizacija i urbanizacija zemlje, višestruko povećan društveni proizvod i životni standard stanovništva. Privreda je modernizovana: obrazovni, kulturni i uopšte civilizacijski nivo građana je bitno povećan. utemeljena su socijalno- ekonomska prava, socijalna sigurnost, zdravstvena i socijalna zaštita stanovništva. Posle uspešnog otpora staljinizmu 1948. godine (koji je imao i svoju mračnu, nehumanu stranu, koja je najviše došla do izražaja u sprovođenju politike otkupa poljoprivrednih proizvoda i u načinu obračuna s protivnicima na Golom otoku), liberalizovan je kulturni život, povećano je učešće građana u odlučivanju u svim segmentima društvene organizacije.

Ta dostignuća bi bila mnogo veća da od samog početka 1945. godine ideja socijalizma nije ostvarivana na prevashodno autoritaran a ne na demokratski način. Uspostavljen je potpuni monopol moći Komunističke partije nad celokupnim društvenim životom. Politička samovolja rukovodilaca proizvela je mnoga pogrešna sistemska rešenja, kao što su: administrativno dirigovanje privredom, blokiranje poslovnih inicijativa, uspostavljanje "dogovorne ekonomije", konstituisanja društvene svojine bez određenog subjekta vlasničkih prava, dezintegrisanje velikih privrednih sistema na organizacije "udruženog rada", konfederalizacija države i formiranje nezavisnih država i nacionalnih ekonomija. Ustav od 1974. godine definitivno je razorio Jugoslaviju proglašavanjem republika za suverene države, uvođenjem opšte saglasnosti za sve odluke na saveznom nivou i dozvoljavanjem da zakonski propisi republika imaju prioritet na d saveznim propisima. Taj sistem je najviše naškodio samoj levici i nedemokratičnošću, autoritarnošću, lošom kadorvoskom politikom, kompromitovanjem njenih velikih oslobodilačkih ideja (na primer, ideje samoupravljanja) licemerjem i velikim raskorakom između proklamovanih ideja i prakse.

Međutim, i sistem i politika koja je sve vreme vođena, posebno su oštetili Srbiju i srpski narod. Srpski narod je razdeljen na pet republika, a sama Republika Srbija podeljena na tri odvojena dela od kojih je najmanja prava imala "uža" Srbija. Delovi srpskog naroda u drugim republikama, pa čak i u pokrajinama sopstvene Republike, bili su obespravljeni i nezaštićeni. Odrejdnim merama privredne politike (kao što su premeštanje preduzeća u dure republike, politikom cena, svaljivanjem nesrazmerno velikog tereta pomoći nerazvijenim područjima) Srbija je dovedena u podređen položaj, a njen razvoj je usporen u odnosu na razvijenije republike, posebno Sloveniju.

Socijalistička partija Srbije nastoji da objektivno, diferencirano, kritički pristupa istraživanju i oceni celog posleratnog razdoblja. Istorijska nauka će dati definitivnu analizu i ocenu tog perioda i njegovih vodećih ličnosti. Međutim, već na osnovu onog što je do sada utvrdila nauka, kao i na osnovu društvene prakse, Socijalistička partija Srbije ima određeno stanovište o ovom razdoblju naše nedavne istorije. Ona prihvata pozitivne tekovine tog vremena, naročito u oblasti privrede, obrazovanja, kulture, zudravstva i socijalne sigurnosti. Ona se, međutim, odlučno distancira od dogmatske ideologije, autoratiranog sistema, kao i birokatskog stila upravljanja i vođenja kadrovske politike, i korumipranog, hedonističkog stila života upravljačkih slojeva društva.

1.3. Socijalistička ideja i praksa u svetu Socijalistička ideja je potekla na Zapadu, već za vreme Francuske revolucije, u kojoj je siromašni narod svoje aspiracije izrazio dodajući principu slobode načela jednakosti i bratstva. Treći stalež koji je srušio feudalnu civilaziju, polarizovao se. Imućniji, preduzetniji deo, gradio je kapitalizam i ustanove građanskog društva. Siromašniji, radni deo, borio se protiv nepravdi toga društva i stvarao viziju budućeg slobodnog i bogatog, besklasnog društva. Već pre Marska i Engelsa postojao je socijalistički pokret, naročito u Engleskoj i Francuskoj, i on je od početka imao demokratski karatker. Marks je dao humanističko i naučno utemeljenje ideji socijalizma i opšte ljudske emancipacije u kojoj posebno mesto dobija problem oslobođenja radnika. U toku celog devetnaestog veka u zapadnoj Evropi su rasle i razvijale se partije radničke klase koje su se zvale "socijaldemokratske", i koje su put za promenu društva videle, pre svega, u parlamentarnoj borbi i pridobijanju podrške većine stanovništva na demokratskim izborima. Do polarizacije u socijaldemokratiji dolazi onda kad se deo proleterijata, zahvaljujući opštem materijalnom progresu, socijalno uzdiže na nivo sitnosopstveničke srednje klase, dok drugi deo tone u nepodnošljivu materijalnu bedu. U prvoj polovini dvadesetog veka socijaldemokratske partije su partije radikalnijeg dela srednje klase, koja prihvata privatnu svojinu i političke insistucije građanskog društva, ali se bori protiv monopolskog kapitalizma i totalitarizma, za ograničenu regulaciju tražišne privrede i za "državu blagostanja". Revolucionarniji deo proletarijata okuplja se oko komunista, koji stvaraju monolitne ilegalne partije jakobinskog tipa, zalažući se za nasilnu revoluciju, jednopartijski sistem, državnu svojinu i plansku privredu. Komunističke partije su došle na vlast u Rusiji i Istočnoj Evropi u nerazvijenim društvima, bez gotovo ikakve demokratske tradicije (s izuzetkom Čehoslovačke 1918 - 1939. god) i Srbije (1903 - 1921 godine) u istorijskim okolnotima nezrelim za socijalistički preobražaj. Demokratska ideja "sovjeta" odnosno samouprave, bila je proklamovana ali nije nikada oživotvorena. Komunisti su sproveli ubraznu industrijalizaciju i urbanizaciju i znatno podigli životni standard stanovništva. Međutim, oni su i negirali elementarne demokratske forme, vladali su na vrlo autoritaran način, gušili su silom svaki otpor, služili se i "gulagom" kao sredstvom borbe protiv neprijatelja, ali i kao izvorom prinudne radne snage. Međutim, kad je privredni razvoj dostigao viši stepen složenosti, preterano centralizovani i birokratski sistem nije više mogao uspešno funkcionisati niti je više mogao represivnim merama kontrolisati ukupni politički život zemlje. Stoga je sistem, koji su njegovi čelnici nazvali "relano - postojeći socijalizam" doživeo slom. Međutim, samim tim nije propala ideja socijalizma. Ona se razvijala i u praksi, na evolutivni način, primenjivana je tamo gde je i potekla - u Zapadnoj Evropi. Razvijena društva su, posle serije ekonomskih kriza u devetnaestom veku, a naročito posle katastrofalne krize tridesetih godina dvadesetog veka, morala odustati od prvobitnih primitivnih oblika liberalnog kapializma i izgraditi raznovrsne mešovite sisteme. Oni su uspešno funkcionisali zahvaljujući u velikoj meri socijalističkim elementima koji su u njih ugrađeni u periodu 1930 - 1970. godine (javni sektor privrede zasnovan na državnoj svojini, zadrugarstvo, regulacija tržišne privrede, lokalna samouprava, saodlučivanje u preduzećima predstavnika zaposlenih i predstavnika vlasnika, javne ustanove u obrazovanju, kulturi i zdravstvu, "država blagostanja"). Prema tome, demokraski socijalizam nije samo idelani projekt budućeg humanog društva, već su mnogi njegovi elementi sada stvarnost najrazvijenijih savremenih mešovitih društava. Vladajuću ili vrlo uticajnu ulogu u ovim društvima imaju socijalističke i socijaldemokratske partije. Među njim danas nema bitnih programskih razlika. Za razliku od socijaldemokratije prve polovine ovog veka, one se jasno distanciraju od liberalnog kapitalizma, insistirajući na stvaranju novog tipa društva, na jakom javnom sektoru, državnoj regulaciji privrede, oblicima neposredne demokratije, socijalnoj sigurnosti.

Socijalistička partija Srbije svoj nastanak i osnovna programska opredeljenja vezuje za dosadašnji razvoj socijalističkih ideja u svetu i kod nas, kao i za opšteprihvaćene pozitivne rezultate demokratske političke prakse socijalističkih snaga, naročito u Zapadnoj Evropi i u našem posleratnom razvoju. Ona deo svoje političke i moralne snage crpi i iz rezultata opštenarodnog demokratskog i patriotskog pokreta u Srbiji krajem osamdesetih godina, koji je pre promena u Istočnoj Evropi pružio podršku politici demokratizacije, nacionalne emancipacije i socijalističkih reformi. Upravo ta politika je označila potrebu za osnivanjem Socijalističke partije Srbije.

2. DEMOKRATIJA

Socijalisti Srbije su uvereni u to da su ideje socijalizma i demokratije u svom pravom značenju nerazdvojno povezane. Istinski pravično društvo nije moguće ako svi građani nemaju podjednaka prava da učestvuju u donošenju odluka tamo gde žive i rade i u izboru svojih predstanika u organima države. I obratno, istinska demokratija nije moguća ako ne postoje određeni materijalni preduslovi da bi građani mogli koristiti zakonom garantovana prava i slobode. Socijalizam kao društveni poredak koji obezbeđuje i slobodu i jednakost i pravičnost, omogućuje da se demokratija dalje razvija u odnosu na svoje elemntarne, liberalne oblike.

2.1. Ukidanje monopola moći

Demokratija u svom izvornom smislu jeste vlast naroda. Moderna politička misao je tu osnovnu ideju demokratije izrazila principom suverenosti naroda u odnosu na bilo koju vladu, organizaciju ili bilo koji poseban grupni interes. Da bi narod zaista mogao vladati - neposredno, u mesnim i radnim organizacijama i posredno, preko svojih izabranih predstavnika u političkim ustanovama celog društva - mora biti ukinut svaki monopol moći. To iziskuje da politički sistem mora biti tako izgrađen da nijedna politička partija ne može trajno podrediti državu svojim posebnim partijskim interesima. Postojanje političke opozicije je, prema tome, normalno stanje slobodne političke zajednice. To dalje znači da ni jedna društvena grupa ne može postići toliku ekonomsku moć da bi joj to obezbedilo monopol na proces odlučivanja o bitnim javnim pitanjima. To, najzad, znači da nijedna politička orgnaizacija ili društvena grupa ne sme imati monopol moći nad kulturnim ustanovama i sredstvima masovne komuniakcije.

Iz toga sledi da je demokratija neophodna ne samo u politici već i u oblastima privrede i kulture, i to kao posredna ("predstavnička") i neposredna ("participativna").

2.2. Predstavnička demokratija

Socijalistička partijs Srbije smatra da je predstavnička demokratija nezaobilazna tekovina savremen civilizacije. To podrazumeva izbrornost i smenjivost državne vlasti. Predstavici naroda koji nose odgovornost za donošenje osnovnih političkih odluka, biraju se na slobodnim, tajnim, neposrednim izborima. Oni su odgovorni svojim biračima i mogu biti opozvani kada zloupotrebljavaju vlast ili je koriste za posebne i sebične interese.

Da bi se sprečila prevelika koncentracija vlasti, ona se deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Pošto je u parlamentarnom predstavničkom sistemu izvršna vlast (vlada) potpuno zavisna od zakonodavne vlasti (parlamenta), Socijalistička partija Srbije smatra demokratskijim rešenjem predsednički sistem, u kome se neposredno bira predsednik Republike, koji se nalazi na čelu izvršne vlasti. Da bi se obezbedila puna nezaisnost sudske vlasti, sudije se biraju na duže razdoblje ili doživotno, a mešanje u njihov rad tretira se kao krivično delo. Da bi svi politički izbori bili zaista slobodni, neophodna je mogućnost isticanja većeg broja kandidata. To pretpostavlja slobodno udruživanje građana u političke partije, pokrete, saveze i najrazličitije druge političke organizacije, slobodu štampe, javnog okupljanja i govora. Kandidati na izborima ne moraju biti članovi nijedne partije. S obzirom na to da je u postojećim partijama orgnaizovana samo petina ukupnog biračkog tela, bitan uslov demokratije je da grupa građana (čija je veličina utvrđena izbornim zakonom) može predložiti za poslanika bilo kog pojedinca kao nezavisnog kandidata.

Socijalistička partija daje prednost većinskom izbornom postpuku jer je demokratskiji. Po njemu kandidat može biti izabran za narodnog predstavnika samo ako u svojoj izbornoj jedinici (već posel prvog ili drugog kruga) dobije većinu glasova. U tom slučaju poslanik je i neposredno odgovoran svojim biračima.

Slabost proporcionalnog sistema jeste u tome što poslanika ne biraju neposredno građani već rukovodstvo partije na čijoj je izbornoj listi bio, kao i u tome što isključuje mogućnost isticanja nezavisnih kadnidata koje predlažu grupe građana. Taj sistem nameće građanima da glasaju za partije, a ne za pojedinačne kandidate iako tek manje od četvrtine građana pripada bilo kojoj partiji. Ipak, Socijalistička partija Srbije smatra da je dobra strana ovog izbornog postpuka u tome što on pokazuje realni odnos političkih partij ai omogućuje manjim partijama učešće u Narodnoj skupštini. Zbog toga socijalisti ne isključuju mogućnost kombinovanja većinskog izbornog postpuka s proporcionalnim.

2.3. Neposredna demokratija

Zalažući se za potpuno ostvarenje u praksi svih onih tekovina predstavničke demorkatije koje su se afirmisale već u građanskom društvu krajem devetnaestog veka, pa i u Srbiji od 1903. do 1921. godine, socijalisti Srbije smatraju da istorijski razvoj demokratije njima nije iscrpljen, te da ekonomski i kulturni uslovi demokratskog socijalizma omogućuje njen još širi i dosledniji razmah. U nove oblike demokratije valja, pre svega, uvrstiti znatno veće mogućnosti neposredne participativne demokratije nego što postoje u građanskom društvu. Ustanova referenduma, koji se, sem Švajcarske, retko gde koristi u razvijenim društvima, omogućuje građanim ada se neposredno izjašnjavaju i odlučuju o krupnim pitanjima društveno života. Značajna je i ustanova narodne inicijative. Grupe građana treba da imaju pravo da pokreću određena društvena pitanja, što podrazumeva postojanje legalnog postpuka po kome su odgovarajući organi vlade obavezni da reaguju na ovakvu inicijativu.

Klasičan oblik neposredne demokratije je lokalna samouprava. Pored prava na učešće u izborima, građani moraju imati pravo učešća u odlučivanju u mesnim zajednicama. Mnoga pitanja od neposrednog značaja za svakodnevni život građana mogu se rešavati u okviru mesnih zajednica. Građani imaju pravo na samoorganizovanje i mogu stvarati bilo koje organe lokalne samouprave.

Samoupravni saveti su nardna demokratska forma koja se spontano javljala u svim velikim oslobodilačkim pokretima u novijoj istoriji. U "Realnom socijalizmu" ideja "sovjeta" je ostala samo ideološki mit. U jugoslovenskom društvu samoupravljanje je, posle velikih početnih uspeha (1953 - 1965. godine) sputano i deformisano. Ono nije moglo biti u praksi ostvareno jer je bilo nespojivo s monopolom vlasti partijske i državne birokratije. Neformalne grupe u preduzećima su uspešno kontrolisale radničke savete i blokirale njihove pokušaje samostalnijih inicijativa. Istinske samouprave je, u stvari, bilo premalo, a ne premnogo. Međutim, s obzirom na zloupotrebu ove ideje, ona je umnogome kompromitovana i u praksi se pokušava da odstrani i ono što je bilo napredno i demokratsko u njoj. Ta velika emancipatorska ideja dobija sovju istinsku šansu tek u društvu u kome nema ni monopola jedne partije, ni monopola privatnog kapitala. U takvom društvu, za koje se bori Socijalistička partije Srbije, zaposleni preko svojih predstavnika učstvuju u odlučivanju u radu svog preduzeća. U upravnim odborima preduzeća koji vrše opštu kontrolu nad radom direktora i njegovog aparata, treba da sede ne samo predstavnici vlasnika, već i predstavnici zaposlenih radnika. Pravom na saodlučivanje i samoupravu zaposleni u socijalizmu prevazilaze status najamnih radnika.

2.4. Republikanski oblik države

Na osnovu svog doslednog demorkatskog opredeljenja, socijalisti se zalažu za republikanski oblik države. Ustanova monarhije je ostatak predmoderne epohe. Ona je u principu u suprotnosti s demokrtijom jer se monarh ne bira, već na to mesto dolazi po rođenju.

U parlamentarnim monarhijama u Zapadnoj Evropi monarh je još smao simbolična figura, ali i tu je ustanova monarhije ostatak tradicije u demokratskom sistemu, koji tom sistemu uglavnom ne smeta. Akva situacija je ishod vekovne borbe demokratskih snaga za ograničavanje kraljevske vlasti. U Srbiji nije ograničavana institucija monarhije već su uklanjani pojedinačni kraljevi. Oni koji su se vraćali pokušavali su uvek iznova da vladaju na autoritaran način. Ovakvo istorijsko iskustvo je dopunski razlog zbog koga se socijalisti Srbije odlučno protive monarhijskom obliku države.

2.5. Odnos vlasti prema građanima

Odnos vlasti prema građanim aje bitni indikator demokrtičnosti političkog sistema.

U birokratskom sistemu uprave, kakav smo imali u najvećem delu naše istorije, vlast se držala nadmeno i bahato prema narodu. To je, u znatnoj meri, ostatak autoritarnih tradicija. Jedna od tih tradicija je klerikalna: da bi učvrstila sopstvene privilegije dobijene od državne vlasti, Crkva proglašava da sva vlast dolazi od boga. posebno je snažna patrijarhalna tradicija koja ljude na vlasti poistovećuje s roditeljima i starijom generacijom prema kojoj se obavezno mora biti poslušan. Tu je i predmoderna, srednjovekovna tradicija, po kojoj je građanin - podanik koji državi i vladaru duguje apsolutnu lojalnost. U Srbiji i Jugoslaviji je birokratski odnos vlasti prema građanima podsitaclo i to što su posle prvog i drugog svetskog rata na vlast dolazili ljudi ne smao prema svojim sposobnostima, već i prema zaslugama iz tih ratova. Ako vlast uopšte kvari ljude, onda se to naročito dešava kada se ta vlast shvati kao doživotna nagrada za zasluge. Socijalisti Srbije se, stoga, zalažu za to da se položaj na vlasti shvati kao izraz poverenja naroda, kao izazov, i kao prilika da se nešto korisno uradi za narod. Građanin nije podanik, već subjekt narodnog suvereniteta. Funkcioner vlasti nije gospodar već sluga naroda (reč "službenik" upravo to i znači), čiji osnovni motiv mora biti javno dobro, i koji kritiku svog rada treba da shvati kao preduslov boljeg obavljanja dužnosti.

2.6. Demokratska politička kultura

Demokratski razvoj ne zavisi samo od političkih ustanova i zakona već i od političke kulture. Političko ponašanje - a osobito politički govor, način donošenja odluka, odnos prema političkim protivnicima - pored političkih, treba ceniti i na osnovu kulturnih i etičkih merila. To znači da se politika ne sme svesti samo na bezobzirnu i beskrupuloznu borbu za vlast, već se mora shvatiti kao delatnost koja služi javnom interesu zajednice i kojja vodi računa o kutlrunoj tradiciji, dobrom ukusu, dobrim običajima, o pravnim i moralnim principima.

Demokratsku politiku kulturu naročito odlikuje duh tolerantnosti prema tuđim idejama i političkim snagama. Razume se, tolerantnost se ne sastoji u tome da se tolerišu zlo, agresija i nečovečnost, već u pažljivom i odmerenom stavu prema gledištima koja se razlikuju od sopstvenih. Drugim rečima, ne polazi se od crno - belog ideološkog stanovišta po kome "istorija počinje od nas", po kome smo " mi u posedu apsolutne istine i pravde a sve drugi i različito mora biti laž i nepravda", i pokome svako "ko nije s nama, mora biti protiv nas". Iako je neko uveren da je u osnovi u pravu, mora biti dovoljno mudar da pretpostavi da njegovo rešenje nije jedino ispravno, da u njemu možda ima neka ograničenost, da može biti i alternativnih rešenja, u kojima ima nešto dobro što nije za odbacivanje i što se može iskoristiti za popravljanje sopstvenog stanovišta. Socijalisti Srbije se opredeljeuju za laičku državu i političkiu kulturu nasuprot klerikalnoj i teološkoj, zato što je klerikalizam izrazito netoleranran i dogmatičan i što se jedna politički sistem može smatrati demokratskim u onoj meri u kojoj je odvojio svetovno od religioznog i državno od crkvenog.

Socijalistička partija Srbije smatra da je za prevazilaženje sporova u višestranačkom društvu najprikladniji metod - dijalog, u kome su učesnici ravnopravni i sposobni za argumentovanu raspravu. Dijalog je moguć samo ako učesnici imaju sopstvena uverenja, koja su u stanju da obrazlože, ali su i tolerantni prema idejama različitim od sopstvenih. Međutim, dijalog je moguć samo ukoliko postoji saglasnost o temeljnim pretpostavkama humanog i demokratskog poretka. On nije moguć s onim akoji se služe nasiljem, koji bezobzirno krše ljudksa prava drugih i koji lične interese stavljaju iznad opštih.

Demokratska politička kultura za koju se zalažemo, podrazumeva da se na istaknutim mestim au političkom životu nađu sposobni i odlučni ljudi s profesionalnim i ličnim ugledom, koji su uvereni u ideje svoje partije, aktivni i dosledni u njihovom ostvarivanju, lišeni materijalne i političke gramzivosti, koristoljublja, sujete i sebičnih motiva - ljudi koji lične interese neće stavljati iznad opštedruštvenih i nacionalnih.

2.7. Demokratija u Socijalističkoj partiji Srbije Samo ona politička partij akoja neguje demokratske odnose u svojim redovima u stanju je da se bori za demokratske odnose u društvu. To, pre svega, znači da moraju biti otvoreni svi kanali komunikacije između članstva i rukovodstva, i između rukovodstava različitog nivoa - od mesnih organizacija do Glavnog odbora. Oblikovanje i formulisanje poltike, donošenje odluka i izbor kadrova mora teći od "baze do vrha". Time nije dovedeno u pitanje postojanje vođstva partije koje ima čvrsta uverenja i uživa autoritet u članstvu. Ali, to mora biti autoritet zasnovan na sposobnostima, znanju, mudrosti, dalekovidosti i organizatorskom talentu rukovodilaca, a ne na ličnoj harizmi, demagoškoj retorici, gomilanju funkcija i zloupotrebama položaja. Mudro vođstvo će se ponekad zalagai i za stavove koje smatra najboljim i neophodnim u datoj situaciji, iako nisu popularni kod članstva. U demokratskoj organizaciji, vođstvo mora biti u stanju da argumentima ubedi članstvo da je to najispravniji mogući stav, pa i da ponudi ostavku ukoliko članstvo taj stav ne prihvata. Ukoliko je ono dotle prihvaćena i napetost će biti razrešena na demokratski način. Sloboda iznošenja različitih mišljenja a posebno kritičkih primedaba na politiku Partije je bitna odlika unutarpartijske demokratije. Demokratičnost rasprava u Partiji ne sme ugroziti jedinstvo njene praktične delatnosti. Pored otvorenih pitanja o kojima traje rasprava, postoje i ona značajna pitanja o kojima je Partija demokratskim putem zauzela stav koji je obavezan za sve. Pojedinac koji ga i dalje javno osporava ili koji podržava akcije drugih partija, time pokazuje da je napustio svoju partiju.

3. VLADAVINA PRAVA

Ukidanje pojedinačne i grupne samovolje jedna je od osnovnih svrha demokratije i znači uspostavljanje vladavine prava. Punovažne odluke i celokupno delovanje vlasti može se ostvarivati samo na osnovu zakona prihvaćenih u demokratskim političkim ustanovama. U pravnoj državi, za koju se socijalisti zalažu, nedopustiva je bilo kakva proizvoljnost i samovolja u odlučivanju, do kojih bi moglo doći na osnovu privilegija ili birokratskih deformacija državnih organa. U njoj se odlučno iskorenjuje svaki vid korupcije i mita. Sve državne ustanove su izložene kritičkom uvidu javnosti.

Stvar je javnog mnjenja da kritikuje zakone koje smatra nepravednim i da, eventualno, zahteva njihovo menjanje. Dok zakoni važe, oni se moraju striktno primenjivati, a njihovo legitimno tumačenje mogu davati samo zakonodavna tela koja su ih donela.

3.1. Ljudska prava

Socijalistička partija Srbije se zalaže za doslednu primenu u našem zakonodavstvu svih ljudskih prava koja su formulisana Poveljom Organizacije ujedinjenih nacija 1948. godine, u Konvencijama o političkom i socijalno - ekonomskim pravima OUN 1966. godine i dokumentima KEBS-a.

Među političkim pravima naročito su bitna:

prava na slobodu o misli i javno izražavanje političkih i verskih uverenja; pravo na slobodu kretanja; pravo na slobodu izbora narodnih predstavnika; pravo na političko organizovanje i javno okupljanje radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim sredstvima, u okviru demokratski konstituisanih ustanova.

Jeidno ograničenje slobode jeste sloboda drugih. Sloboda govora, štampe, udruživanja, javnog okupljanja, veroispovesti i kretanja može se ograničiti samo ako se nasiljem i propagiranjem rasne, verske i nacionalne mržnje uskraćuju ljudksa prava i slobode drugih ljudi. Za razliku od liberala i tradicionalnih demokrata, demokratski socijalisti se zalažu za što potpunije ostvarenje svih socijalno-ekonomskih prava navedenih u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija. To je, pre svega, pravo na rad i slobodu rada. Ostvarivanje ovog prava obezbeđuje ne samo materijalnu sigurnost čoveka. već njegovo ispoljavanje kao slobodnog i stvaralačkog bića. Socijalisti stoga teže politici pune zaposlenosti. U slučaju neostvarivanja prava na rad građana imaju pravo na materijalno obezbeđenje.

Drugo bitno socijalno - ekonomsko pravo je pristoja zarada, u zanisnosti od postignutog nivoa privrednog razvoja zemlje. Društvo ne može tolerisati zarade ispod izvesnog minimuma i po potrebi interveniše sredstvima socijalne zaštite. U svakom slučaju, zarada mora biti tretirana u prvom redu kao jedan od troškova proizvodnje, a ne ako ostatak posle podmirenja svih drugih obaveza preduzeća.

Sldeće pravo radnika jeste učešće u procesu odlučivanja. Socijalisti se od liberala razlikuju po tome što su odlučno za to da pravo učestvovanja u radu upravnih odbora preduzeća imaju ne samo predstavnici vlasnika (po osnovu posedovanja) već i predstavnici zaposlenih (po osnovu rada). Ljudska socijalno - ekonomska prava, za čije ostvarivanje se socijalisti odlučno zalažu, uključuju i:

pravo na bezbedne uslove rada i zdravu životnu sredinu; pravo na štrajk; pravo na starosnu i invalidsku penziju; pravo na socijalnu pomoć u slučaju socijalne ugroženosti.

Vrlo bitni elementi ljudskih socijalnih prava su kulturna prava, u koja spadaju pravo na besplatno obrazovanje (bez plaćanja školarine), kao i pravo na korišćenje kulturnih dobara i slobodu stvaralaštva. Sva deca, bez bozira na socijalno ili nacionalno poreklo, imaju pravo na slobodan razvoj, kao i pravo na zaštitu od zloupotreba svake vrste, uključujući i zloupotrebe od strane partijskih organizacija. Socijalistička partija Srbije će se zalagati da se sloboda i prava građana garantuju Ustavom i zakonima i da se obezbedi njihovo ostvarivanje u praksi.

3.2. Nacionalna ravnopravnost

Ljudska prava su, pre svega, prava pojedinačnih građana. Pripadnici nacionalnih manjina moraju kao pojedinci, imati ista prava kao i pripadnici većinskog naroda.

Pored toga, nacionalne manjine imaju i određena međunaorndo priznata kolektivna prava. To su kulturna prava: na upotrebu svog jezika, na negovanje kulturnih tradicija, na nesmetanu kulturnu delatnost (izdavačku, naučnu, umetničku, zabavnu) na svom jeziku. Ta prava mogu uključivati kulturnu, ali ne i političku autonomiju. Međutim, nacionalnim manjinama valja obezbediti zastupljenost u političkom životu, a posebno u organima vlasti i lokalne samouprave.

Ono što grupu građana određene narodnosti čini nacionalnom manjinom nije njihov manji ili veći broj, beć činjenica da već postoji matična država tog naroda izvan granica Jugoslavije. Prema međunarodno usvojenim kriterijumima, nacionalne manjine nemaju pravo samoopredeljenja, uključujući mogućnost otcepljenja.

To pravo imaju samo konstitutivni narodi udruženi u zajedničku saveznu državu, dakle, srpski i crnogorski (kao i oni narodi koji bi se u budućnosti eventualno priključili Jugoslaviji). Oslanjajući se na najdemokratskijhe postojeće međunarodne norme, polazeći od sopstvenog vekovnog iskustva zajedničkog više-etničkog življenja, socijalisti Srbije se odlučno opredeljuju za punu nacionalnu ravnopravnost svih građana Jugoslavije. Socijalistička partij aSrbije je partija svih građana Jugoslavije koji prihvataju njen program bez bozira na nadionalnu pripadnost.

3.3. Ravnopravnost žena i muškaraca

Dosadašnji društveni razvoj izjednačio je ženu s muškarcem u formalno-pravnom pogledu. Žene kod nas imaju jednaka politička prava. U načelu ima je omogućen pristup svim radnim mestima i političkim funkcijama, za isti rad one primaju istu nagradu. Ipak, u stvarnosti žene su još uvek u podređenom položaju. Tradicionalne norme i ostaci patrijahalnog morala su još snažno ukorenjeni u svesti ljudi. Dominantna uloga žene u reproduktivnom procesu za nju je veliko socijalno ograničenje s obzirom na odbijanje mnogih muškaraca da prihvate deo odgovornosti za kućne poslove i vaspitanje dece. Zbog toga su zaposlene žene dvostruko opterećene i teško se mogu odlučiti da preko svega prihvate i društvene i političke obaveze. Podređen položaj žena na radnom mestu ogleda se najpre uj tome što su žene u većini zuaposlene u slabije plaćenim privrednim granama, a zatim i u tome što su u kriznim periodima žene prve na udaru otpuštanja i formiranja tehnološkog viška. Na političkim funkcijama žene su izuzetno slabo zastupljene i pored svoje znatne zainteresovanosti za politička zbivanja. Glavna prepreka punoj socijalnoj emancipaciji žene jeste nasleđena tradicionalna svest koja mesto žene vidi, pre svega, u kući. Socijalistička partija Srbije će se stoga boriti za potpuno oslobođenje žena, za brže prevladavanje ostatka patrijarhalnih odnosa i za ravnopravno učešće žene u privrednom i društvenom životu. Ona će se založiti za olakšice ženama majkama, a naročito za društvenu pomoć samohranim roditeljima.

3.4. Za socijalno pravo

U savremenom svetu pravda je često skupa. Socijalisti se stoga zalažu za postojanje određenih olakšica za građane slabijeg imovnog stanja, kao što su besplatna pravna savetovališta, pravna pomoć u socijalno opravdanim slučajevima, pravna zaštita radnika i potrošača. Svakom čoveku, bez obzira na njegovo imovno stanje i obrazovanje, treba omogućiti da dođe do svog prava.

Zalažutći se za to da se sva sredstva pravne države primenjuju protiv onih koji ugrožavaju živote, imovinu i prava građana, socijalisti su svesni činjenice da je kriminal društveno uslovljena pojava, da se zločinci ne rađaju već da su u znatnoj meri proizvod loših životnih uslova i neadekvatnog vaspitanja u detinjstvu, te da su stoga sprečavanje antidruštvene delatnosti i rehabilitacija njenih subjekata važniji od samog kažnjavanja. To je psoeban razlog zbog koga socijalni rad dobija svoju veliku važnost u društvu kome teže socijalisti.

3.5. Nezavisnost sudstva

Nezavisnost sudstva je posledica velike demokratske tekovine podele vlasti i neophodni je preduslov pravne države.

Međutim, velika nezavisnost sudija znači i njihovu veliku odgovornost i pooštravanje uslova koje oni treba da zadovolje da bi bili izabrani. Pored prava, oni su dužni da u dovoljnoj meri poznaju vezu prava i društva kako bi mogli uzimati u obzir društvene uslove i posledice određenih pravnih odluka.

Da bi sudije bile nezavisne, moraju se birati za duže vrme, jer bi izbor na kraći period značio njihovu zavisnost od onih koji ih biraju. S druge strane, doživotni mandat bio bi u suprotnosti s načelom opšteg drušvenog i pravnog razvoja i u suprotnosti s načelom povremene kadrovske obnove svih državnih ustanova.

Sudije formalno ne bi trebalo da pripadaju političkim partijama. Pored toga, ne bi se moglo tolerisati da sudije pod plaštom pravnih odluka donose partijske političke odluke. Da ne bi postalo drava u državi, sudstvo - kao i sve ostale državne ustanove - mora biti izloženo kritičkom sudu demokratskog javnog mnjenja.

Socijalistička partija se zalaže da se osnuju sudovi za radne sporove, što je bitan preduslov za ostvarivanje elementarnih prava zaposlenih.

3.6. Za valjanu kontrolu sprovođenja zakonskih propisa Osnovni problem ostvarivanja pravne države u našoj zemlji jeste kontrola sprovođenja zakonskih propisa. Imamo demokratski ustav i zakone koji su uglavnom na visini razvijenih društava. Ali, postoji ogromni jaz između pravnih deklaracija, koje ostaju na papiru, i društvene prakse koja obiluje bezakonjem, proizvoljnošću, korupcijom i gubljenjem poverenja građana u pravne ustanove.

Stoga Socijalistička partija Srbije nastoji da se odlučno prekine s političkim cinizmom nasleđenim iz prethodnog perioda, koji je polazio od pretpostavke da se zakoni donose za svet i za političke protivnike, a ne za "nas", i koji je, pod plaštom zaštite klasnih interesa i kritike "fomralne", "građanske" demokratije, otvoreno pozivao na kršenje zakonskih propisa kad su u pitanju "naši" ljudi i "naše" koristi. To iziskuje rastajanje s onim kadrovima inspekcijskih službi koji su na svoja mesta dolazili kao lojalni sledbenici pojedinih moćnika, doživljavajući svoja radna mesta kao nagradu za odanost i priliku za bogaćenje. Osnovni preduslov ostvarenja pravne države i veće poverenja građana u državne organe je izgradnja efikasnih demokratskih ustanova kontrole. Pored ostalog, potrebna je potpuna reorganizacij ai obnova inspekcijskih službi. U njima se moraju naći isključivo stručni ljudi, moralno besprekorni i spremni na strogo sprovođenje zakonskih propisa.

4. REGULISANA TRŽIŠNA PRIVREDA ZASNOVANA NA RAVNOPRAVNOSTI SVOJINSKIH OBLIKA

Socijalistička partija Srbije se zalaže za moderno mešovito društvo koje predstavlja sintezu onih elemenata liberalnog i socijalističkog modela koji su se do sada afirmisali u istoriji modernog društva i u našem sopstvenom dosadašnjem razvitku. Mešovita privreda, koja je po uverenju socijalista Srbije optimalno rešenje za neše prilike, uključuje tržišnu privredu, ali i određeni stepen državne regulacije, preobraženu društvenu svojinu, ali i mogućnost njene nesmetane transformacije u privatnu, zadružnu i državnu svojinu.

Podržavajući razvoj privredne demokratije, socijalisti Srbije se bore protiv neograničene vladavine kapitala nad ljudima i protiv pretvaranja ekonomske moći u političku moć. Oni podražvaju saodlučivanje zaposlenih u upravljanju preduzećima bez obzira na oblik valsništva.

4.1. Tržišna privreda

Iskustvo je savremenog sveta, posle svih eksperimenata s "dirigovanom", "komandnom" i "dogovornom" privredom, da je proizvodnja roba za tržište osnovni oblik materijalne proizvodnje u savremenoj civilizaciji, da je tržište neophodni indikator potreba građana, da je konkurencija na tržištu uslov efikasnosti proizvodnje, da odnos ponude i potražnje na tržištu utiče na racionalno određivanje cena proizvoda i usluga, te da je dobit preduzeća osnovni motiv proizvodnje i jedini koji obezbeđuje da preduzeće istovremeno, zadovoljava društvene potrebe i potrebe svojih radnika, bez ekonomske i političke zavisnosti od države. Tržišna privreda više nema nigde u modernom društvu anarhični karakter kao u devetnaestom veku. Čak i u vreme apsolutne prevlasti tradicionalnog liberalizma 70-ih godina prošlog veka, država je regulisala međunarodnu razmenu. Od 20-ih godina ovog veka, regulativna uloga države se povećava i u nakonzervativnijim oblicima kapitalističkog društva (u SAD); ona je neophodni uslov ekonomske racionalnosti na društvenom makro-nivou. Međutim, izvesne tekovine tražišne privrede zadržavaju svoju trajnu vrednost u doglednoj budućnosti. Socijalisti su u prošlosti pogrešno mislili da ideja proizvodnje za ljudske potrebe trebe potpuno da zameni ideju proizvodnje za tržište. Zaboravljaolo se pri tome da empirijske potrebe ljudi u velikoj meri dolaze do izražaja upravo na tražištu, a da se antitržišno određivanje ljudskih potreba nije obavljalo nekom pretpostavljenom "naučnom metodologijom", već najčešće proizvoljno, na birokratski način. Pokazalo se da je jedno od najmočnijih oružja za suzbijanje političkog voluntarizma - određeni automatizam u regulisanju privrednih odnosa. Pokazalo se da je samostalnost preduzeća preduslov lične i kolektivne inicijtive, kao i racionalnog i odgovornog donošenja odluka. Međutim, da bi se zaštitila inicijativnost i preduzetništvo, potrebno je sprečavati monopolističke tendencije svake vrste. Čak i kad su uvideli neophodnost tržište roba, mnogi socijalisti su se u prošlosti opirali postojanju tržišta kapitala i radne snage. Pojam kapitala bio je nerazdvojno povezan sa postojanjem ekonomskog iskorišćavanja, a tržište radne snage je izgledalo da svodi zaposlenog pojedinca na najamnog radnika. Socijalisti se u načelu bore za maksimalno moguću redukciju ekonomskog iskorišćavanja, a tržište radne snage je izgledalo da svodi zaposlenog pojedinca na najamnog radnika. Socijalisti se u načelu bore za maksimalno moguću redukciju ekonomskog iskorišćavanja, ali su svesni toga da je ono implicitno prisutno u tržišnoj privredi i da ga ne mogu potpuno ukinuti. Kad govore o kapitalu u društvu za koje se zalažu, socijalisti imaju prvenstveno u vidu da je to određena količina opredmećnog rada, čijim se investiranjem u proces proizovdnje obezbeđuje određna dobit ("višak vrednosti"). Vrednost kapitala se operacionalno može odrediti samo na tržištu, gde on dobija oblik akcionalrskog kapitala. Ako se želi kupovina i prodaja preduzeća, strane investicije i angažovanja ličnih ušteđevina u produktivne svrhe, to se može obezbediti samo na tržištu kapitala.

Što se tiče tržišta radne snage, ono je prirodna posledica činjenica da je u tržišnoj privredi dobit moguća samo na osnovu određenog minimuma produktivnosti rada. Tržište apsorbuje viškove, popunjava manjkove radne snage i određuje njenu cenu. Korekcija ovog automatizma vrši se svesnom socijalnom i ekonomskom politikom (kolektivnim ugovorima sindikata i poslodavaca, državnom intervencijom itd.). Radnici prevazilaze status najamnih radnika pre svega učešćem u odlučivanju i učešću u podeli dobiti.

4.2. Regulativna uloga države u privredi

Neregulisana tržišna privreda neizbežno vodi povremenim poremećajima, zastojima i kriznim situacijama u kojima propada znatan deo društvenog bogatstva, i u kojima veliki deo stanovništva ostaje bez osnovnih sredstava za život. Posle katastrofalne depresije 30-tih godina ovog veka, napušten je u celom svetu tradicionalni liberalni model neregulisane tržišne privrede. Država je preuzela regulativnu ulogu kojom uspostavlja stavilne okvire privrednim tokovima.

Socijalistička partija Srbije se suprotstavlja proizvoljnom uplitanju države u rad preduzeća kojima se ograničava njihova samostalnost i sputava slobodna ekonomska inicijativa. Međutim, neophodna je uloga države u sledećem:

da određenom monetarnom politikom obezbeđuje razvoj i da obuzdva inflaciju; da određenom poreskom politikom ne samo obezbeđuje sredstva potreban za pokrivanje dražvnih rashoda, već i da stimuliše propulzivne gradne privredei destimuliše one čiji je rast neželjen; da politikom razmene s sinostranstvom, a posebno carinskom politikom obezbeđuje neophodno otvaranje naše privrede prema svetu,a li i zaštitu pojedinih grana proizvodnje od tehnološki nadomoćne proizvodnje u svetu, a posebno od nelojalne konkurencije na međunarodnom ržištu. (Poznat je primer iz oblasti poljoprivrede; SAD i Evropska zajednica subvencioniraju svoju proizovdnju i farmerima pokrivaju razlike od niskih tržišnih cena do visokih troškova proizvodnje. Viškovi poljoprivrednihproizovda se bacaju na svetsko tržište po "damping" cenama. Naša poljoprivreda bi bila upropašćena da država ne ograničava uvoz žitarica i ne garantuje cene poljoprivrednih proizvoda koje su više od onih na svetskom tržištu); da utvrđuje i sprovodi određenu politiku razvoja, naročito u onim oblastima gde raspolažemo sopstvenim prirodnim bogatstvima, i gde su potrebni tehnološki proboji za koje sama privreda nije sposobna; da određenom ekološkom politikom sprečava zagađivnje životne sredine i omogućuje optimalno korišćenje prirodnih sirovina i energije.

Pored toga, država i neposredno rukovodi određenim javnim preduzećima.

4.3. Ravnopravnost oblka svojine

Socijalistička partija smatra da svi oblici svojine traba da budu ravnopravni pred zakonom i da u međusobnoj konkurenciji uživaju jednake tražišne i druge uslove. Konkurencija podrazumeva da se privatnoj, zadružnoj ili bilo kojoj drugoj svojini ne postavljaju ograničenja za razvoj. Takmičenje na tržištu će definitivno odlučiti o sudbini pojedinih oblika svojine.

4.3.1. Društvena svojina

Nasuprot konfuznom pojmu društvene svojine u "dogovornoj ekonomiji" (koja, nema titulara i u suštini je "nesvojina"), Socijalistička partija shvata društvenu svojinu kao akcionarski društveni kapital, kojim raspolaže preduzeće. Dakle, ona ima svoj subjekt vlasništva, pojavljuje se na tržištu kapitala, ima svoju cenu, donosi dobit i zakonski je zaštićena od zlupotreba. U postojećim društvenim i mešovitim preduzećima društvena imovina predstavlja poslovni fond preduzeća. Ono ima pravo da je prodajom preobrazi u privatnu svojinu, u kom slučaju sva sredstva dobijena od prodaje odlaze posebnoj državnoj ustanovi koja je odgovorna za razvoj i nalazi se pod kontrolom Vlade.

Neprihvatljivo je da se društvena imovina shvati kao grupna. Istorijska je činjenica da je nekoliko generacija celokupnog našeg naroda na razne načine ulagalo u današnju društvenu imovinu. Nijedna grupa zaposlenih ne može postati vlasnikom te imovine samom činjenicom da je dobila pravo da se tom imovinom služi.

Preduzeća sa društvenom svojinom treba da budu samostalna i odgovorna za postignute rezultate. U tržišnimuslovima, s profesionalnim upravljanjem, uz zaštitiu od zloupotrebe i pljačke, uz adekvatnu promenu moderne nauke i tehnologije, društvena svojina može postići potrebnu efikasnost.

4.3.2. Transformacija svojinskih odnosa

Ravnopravnost svih svojinskih oblika ne isključuje mogućnost transformacija svojine na način određen Zakonom. Transformacija društvnee svojine je moguća u pravcu državne ili u pravcu privatne svojine. U prvom slučaju odluku o transformaciji odnosi Narodna skupština, u drugom kolektiv preduzeća. Promene svojinskih odnosa moraju se obavljati isključivo po kriterijumima ekonomske racionalnosti. Socijalisti podržavaju one oblike transformacije koji doprinose ubrzanom društvenom razvoju, a ne one koji ga koče i vode retrogradnim oblicima privređivanja. Smisao transformacije nije prosta promena vlasništva, već obezbeđenje svežeg kapitala, nova tehnologija, efikasnije upravljanje, veća prodornost na tržištu. iskustvo drugih zemalja dokazuje da je tranfomracija dugoročan proces.

4.3.3. Državna svojina

Socijalisti Srbije se u načelu opiru preteranoj centralizaciji i etatizaciji privrede. Postoji, međutim, neophodnost da izvesna preduzeća budu javna i da se u njima društvena svojina pretvori u državnu. To je slučaj s onim velikim sistemima u evergetici, rudarstvu, saobraćaju, komunikacijama itd., koji koriste prirodna bogatstva zemlje gde najveći deo investicija potiče od druptva kao vlasnika, i čiji proizvodi imaju optši značaj ili su neophodni za proizvodnju u drugim granama. Takva javna preduzeća postoje i u razvijenim zemljama ( u Velikoj Britaniji, Grancuskoj, Nemačkoj, Italiji i skandinavskim zemljama). Odgovarajućom orgnaizacijom i kvalitetom poslovanja i javna preduzeća moraju težiti ekonomskoj efikasnosti i dobiti, sem ukoliko to u određenoj grani nije svesno prihvaćena politika društvneog ulaganja radi podizanja životnog standarda građana.

Transformacija društvenih preduzeća u javna može imati za cilj da obezbdei postepenu i kontrolisanu privatizaciju, odnosno pretvaranje u mešovita preduzeća.

4.3.4. Zadružna svojina

Socijalisti se zalažu za puni razvoj zadrugarstva u svim njegovim oblicima. Naročito veliki značaj imaju zadruge u poljoprivredi, gde obezbđuju ne samo organizovanu razmenu, već i neophodnu primenu nauke i agrotehnike.

4.3.5. Privatna svojina

Socijalisti smatraju da je u modernoj privredi privatna sovjina jedna od neophodnih i ekonomski efikasnih uslova.

U svakoj razvijenoj tražišnoj privredi brojna su preduzeća manjeg obima kojima neposredno upravljaju vlasnici. Takva manja preduzeća su neophodna u svakoj privredi. Izvesne privredne grane su posebno povoljne za razvoj privatnih preduzeća jer je potrebno izuzetno mnogo inicijative, brzog reagovanja, prilagodljivosti, lične zainteresovanosti za uspeh delatnosti i visoki kvalitet usluga. Takve grane su: poljoprivreda, građevinarstvo, zanatstvo, trgovina na malo, ugostiteljstvo, turizam, razne vrste uslužnih delatnosti i neke industrijske grane.

Socijalisti smatraju da je za razvoj naše zemlje nužno posebno podržati one oblike privatne svojine gde vlasništvo nije izdvojeno od procesa proizvodnje, gde se rad i kapital nalaze u istoj ličnosti. Kod nas su sva društvena preduzeća otvorena za proces privatizacije. Polazeći od opravdane težnje da se društvena imovina maksimalno zaštiti od neopravdanog prisvajanja od strane pojedinaca, socijalisti Srbije se zalažu za to da se na samom početku procesa transformacije objektivno utvrdi vrednost društvenog kapitala. Pošto još ne postoji traište kapitala s uravnoteženom ponudom i potražnjom, tu vrednost ne može adekvatno izraziti ponuđena cena. Ona se određuje meodima koje zakon propisuje. S obzirom na to da je priroda pretvaranja društvene u privatnu svojinu nespojiva sa zadržavanjem u preduzeću dobijene protivvrednosti (protivvrednost prodatog kapitala pripada državnoj agenciji za razvoj), preduzeće je objektivno više zainteresovano za dokapitalizaciju a ne za rasprodaju postojećeg kapitala.

Ideje pojedinih partija i ekonomista o besplatnoj raspodeli deonica delom su demagogija, a delom izraz ideološke ostrašćenosti. Oni koji se tobože zalažu za tržišnu privredu hteli bi da ostvare što bržu i potpuniju privatizaciju na način koji nema nikakve veze s merilima ekonomske racionalnosti. Tržišna privreda ne poznaje poklone kapitala. S obzirom na to da vrednost društvenog kapitala višestruko prevazilazi veličinu ukupnih ušteđevina građana, jasno je da će proces privatizacije teći sporo. Naša budućnost su najvećim delom mešovita, a ne čisto privatna preduzeća.

Privatizacija je moguća i ulaganjem stanog kapitala. nesumnjivo je povoljnije koristiti strana sredstva u obliku investiranog kapitala u naša preduzeća nego u boliku zajmova. Naša privreda će u toku dugotrajnog predstojećeg procesa obnove biti otvorena za sve one strane investicije koje su u obostranom interesu. Međutim, postoje granice, određene nacionalnim interesima, koje ovakav proces privatizacije neće moći prekoračiti. Uostalom, veoma je jasno i u svetu tržišne privrede rasprostranjeno da privatna svojina nije jedini oblik koji je spojiv s tržišnom privredom i koji obezbeđuje potrebnu ekonomsku racionalnost i efikasnost. Moderni privredni razvoj je uveliko osporio tezu o vlasniku kao najuspešnijem mogućem privrednom upravljaču. Najpre su razdvojene funkcije vlasništva i menaxerstva. U modernim krupnim korporacijama direktori više nisu vlasnici već stručnjaci koji rade za platu i za određeni ugled koji rezultira iz uspeha preduzeća. Najnoviji razvoj je doveo do razdvajanja funkcije vlasništva i odlučivanja o kupoprodaji akcija. Vlasnik poseduje papire od vrednosti koji donose određene dividende, interes ili porast kapitala. Odluke o kupovini i prodaji tih papira donosi u ime vlasnika agencija specijalizovana za poslove prometa akcija. Sa stanovišta efikasnosti poslovanja jedne korporacije postalo je irelevantno ko je vlasnik.

4.4. Privredni razvoj

U situaciji teške privredne krize u kojoj se zemlja nalazi, socijalisti Srbije se prvenstveno zauzimaju za uspostavljanje mira i političke stabilnosti koji su neophodni uslovi za privredni preokret i početka ozdravljenja i obnove. Ali, ako nosioci uverenosti u istorijski napredak, socijalisti i u najtežim uslovima vrše pripreme za predstojeći privredni razvoj. Srbiji je potrebna politika privrednog razvoja koja će se oslanjati na naše komparativne prednosti, kao što su: obilje radne snage i sposobnog stručnog kadra, prirodna bogatstva, povoljan geografski položaj, izgrađeni kapaciteti. Potrebno je završiti proces industrijalizacije i izgradnje modernih saobraćajnica, omogućiti punu zaposlenost, obnoviti zastarelu tehnologiju i povećati produktivnost rada, obezbediti sredstva za zaštitiu prirodne sredine i obnovu stanovništva, kao i za deficitarne i finansijski ugrožene društvene delatnosti, u prvom redu za zdravstvo, nauku i kulturu. Neophodna je takva poreska politika koja će sve subjekte društva opteretiti u skladu s njihovom ekonomskom snagom. Smanjeni društveni proizvod mora da znači i smanjenu opštu potrošnju. Ključnu ulogu u obezbeđivanju novog ciklusa privrednog razvoja treba da obezbede nova, visokoproduktivna tehnologija energetike, obojena metalurgija, hemijska industrija i dograđnja moderne saobraćajne mreže. Treba nastaviti proces kompjuterizacije i robotizacije, gde je neophodno, vodeći računa i o prednostima koje pruža obilata jeftina radna snaga (ni u najrazvijenijim zemljama sveta jeftinu radnu snagu još nisu zamenili roboti).

Energetskih resursa mi nemamo dovoljno i ne smemo ih rasipati. Potrebno je razvijati alternativne tehnologije (kao što je solarna) i, naročito, uvesti štednju energije putem insulacije grejnih prostora i štednje pri prenosu energije putem superprovodnika.

S obzirom na veliku šansu koju Srbiji pruža njen geografski položaj, valja biti spreman za realizaciju velikih projekata za izgradnju brzih pruga, autoputeva i vodenih puteva od međunarodnog značaja (Rajna - Dunav - Morava - Vardar).

Srbija se ne može takmičiti s razvijenim privredama u pogledu veličine društvenog proizvoda, ali se može pravovremeno prilagođavati zahtevima jednog kvalitativnog modela privrednog rasta koji će neizbežno zameniti sadašnji kvantitativni model u svetskim razmerama. To znači rešavati na vreme ekološke probleme, štedeti dragocene prirodne izbore, proizvoditi zdravu hranu, maksimalno iskoristiti znanje kao proizvodnu snagu, unaprediti kvalitet života bogatstvom kulturnih sadržaja umesto obiljem materijalnih predmeta.

4.5. Humanizacija rada (poboljšanje "kvaliteta radnog života")

Kao partija levice, Socijalistička partija sr, pre svega, obraća svetu rada i izražava njegove neposredne i dugoočne potrebe i interese.

Neposredni interesi radnika, za čije ostvarenje se zalaže SPS, su:

održavanje zaposlenosti u teškim uslovima društvene krize, adekvatna zarada, sigurni i zdravi uslovi rada, socijalna sigurnost, poštovanje ličnosti radnika i njegovo učešće u saodlučivanju predko predstavnika u upravnim odborima preduzeća. Ove svoje interese zaposleni ostvaruju zahvaljujući svojim interesnim orgnaizacijama, sindikatima (koji treba da budu jedinstveni i vanstranački) i koji preko kolektivnih ugovora treba da obezbede bolje uslove života i rada svojih članova. Socijalisti se, po prirodi svojih osnovnih oprdeljenja, angažuju i za dugoročne potrebe radnika koje se najbolje mogu izraziti idejom humanizacije rada (čiji smisao se u razvijenim društvima delimično izražava kao "obogaćivanje rada" i kao "poboljšanje kvaliteta radnog života"). Humanizacija rada nije više utopijski projekat, protivrečan zahtevima efikasnosti i ekonomske racionalnosti. Savremena nauka i tehnika omogućuju takvo reorganizovanje rada koje smanjuje dosadu i otuđenost radnika, zadržavajući visoku produktivnost rada. Danas postoje alternativne tehnologije koje dozvoljavaju veću individualnu i grupnu autonomiju radnika, više komuniakcije i saradnje među njima, više raznolikosti i složenosti, više angažovanja intelektualnih kapaciteta radnika. (Na primer, rad u automatizovanim preduzečima je daleko interesanntiji nego rad na tekućoj traci). Drugo, proces proizovdnje se može tako reorganizovati da se proizovni zadaci daju timovima relativno autonomnih radnika koji dele zadatke među sobom, rotiraju uloge i sami obezbeđuju ritam proizvodnje. Time se iz osnova menja pojam podle rada i omogućuje se stalno učenje, stručno obrazovanje i usavršavanje kulture rada. Treće, fizička sredina u kojoj se rad obavlja može se znatno poboljšati i ulepšati (kao što pokazuju primeri iz nekih naših preduzeća). Eksperimenti s humanizacijom rada su već dokazali opravdanost (ne smao etičku već i ekonomsku) ovog projekta. On se, međutim, može u potpunosti ostvariti tek u drutšvu bez monopola ekonomske moći, što potvrđuje vitalnost socijalističke ideje.

4.6. Razvoj poljoprivrede i sela

Socijalistička partija pridaje veliki značaj selu i poljoprivredi iz ekonomskih i socijalnih razloga.

U današnjem svetu nacionalna nezavisnost nije moguća bez obezbeđenja hrane iz sopstvene poljoprivredne proizvodnje. Iz tih razloga društvo je dužno da pruža materijalnu podršku svojoj poljoprivredi i obezbeđuje da proizvodnja hrane bude isplativ posao. Cilj nam je veće i efikasnije korišćenje poljoprivrednih resursa u Srbiji, ekonomski razvijeno selo i ostajanje mladih na selu. S obzirom na to da je zemljište u Srbiji znatno manje zagađeno nego u drugim evropskim zemljama postoje realni uslovi za povećanje proizvodnje zdrave hrane i izvoza poljoprivrednih proizvoda. Socijalisti insistiraju na uklanjanju jaza između cena industrijskih i poljoprivrednih proizoda uspostavljanjem dugoročnih realnih pariteta cena između repromaterijala i finalnih proizvoda uspostavljanjem dugoročnih realnih pariteta cena između repromaterijala i finalnih proizvoda. Poljoprivrednicima treba da stoje na raspolaganju posebni krediti pod povoljnim uslovima.

Razvoju privatnog sektora u poljoprivredi ne mogu se postavljati nikakva ograničenja. Valja podsticati razvoj zemljoradničkih zadruga koje osnivaju i njima upravljaju poljoprivredinici prema svojim potrebama. Posebno podržavamo razvoj modernih krušnih tržišno orijentisanih poljoprivrednih gazdinstava, kao i osnivanje zadružnih banaka i stručnih službi koje će doprineti primeni savremene tehnologije u poljoprivredi. Neophodno je unaprediti obrazovanje poljoprivrednika, a naročito ekonomski motivisati mlade da se bave modernom poljoprivrednom proizvodnjom. Bitan činilac ove motivacije mladih je opšta revitalizacij asela, poboljšanje životnih uslova i unapeđenje kulturnog života na selu. Nastojaćemo da obezbedimo finansiranje razvoja intenzivne proizvodnje, seoskog turizma i drugih oblika domaće radinosti.

Socijalistička partija Srbije se oslanja na seljake kao politički izuzetno zreo deo naroda i smatra svojom obavezom da se zalaže za podizanje društvenog ugleda poljoprivrednika.

5. AKTIVNA SOCIJALNA POLITIKA

Borba za humano i pravedno društvo jeste trajno opredeljenje Socijalističke partije Srbije, kao i svake napredne partije. U situaciji kad dugotrajna ekonomska kriza, prekid privrednih veza s bivšim jugoslovenskim republikama i ekonomska blokada zemlje snižavaju životni standard građana, socijalisti i dalje vode aktivnu socijalnu politiku koja treba da spreči neravnomernu raspodelu zajedničkog tereta i da pruža minimum neophodne socijalne sigurnosti svim građanima.

5.1. Politika pune zaposlenosti

U skladu sa svojim uverenjem da je pravo na rad osnovno ljudsko socijalno- ekonomsko pravo, socijalisti Srbije smatraju punu zaposlenost jednim od osnovnih ciljeva svoje ekonomske politike. Zaposlenost je uslov ne samo materijalne egzistencije radnika i njegove porodice već i njegovog ljudskog dostojanstva i normalnog društveno gživota. Preduslov pune zaposlenosti je aktivna investiciona politika, a naročito ulaganja u krupne privredne projekte. U situaciji kad, pored ostalog, određeni strani činioci uzrokuju negativnu stopu rasta, potrebno je da se taj kritički period proživi što bezbolnije i sa što većom uzajamnom solidarnošću. Zato se Socijalističk apartija protivi msovnom otpuštanju radnika i svakoj politici koja bi povećavala socijalnu nesigurnost i izazivala socijalne sukobe. Postojeći problem viškova zaposlenih mora se prvenstveno rešavati novim razvojnim programima, jačanjem uslužnog sektora, skraćenjem radnog vremena, ograničavanjem prekovremenog rada, većim angažovanjem u poljoprivredi, podsticanjem male privrede, organizovanjem javnih radova. Posebnu pažnju valja posvetiti zapošljavanju mladih stručnih kadrova.

5.2. Politika zarada

Socijalistička partija Srbije se zalaže za to da se zaposlenima osigura adekvatna zarada za njihov rad. U tom pogledu neophodno je osigurati oređeni opšti nivo zarada koji odgovara društvenoj produktivnosti rada i troškovima života radničke porodice, kao i normalne odnose među pojedinim zaradama, uz maksimalno stimulisanje produktivnosti rada.

Socijalistička partija Srbije će nastojati da se potpuno prevaziđe stanje

kada su radnici u različitim preduzećima, granama i regionima dobijali za

isti rad različite zarade. Kolektivnim ugovorima treba obezbediti

ravnopravnu socijalnu poziciju zaposlenih i njihov stabilan interes za

rad.

Socijalistička partija Srbije će insistirati na tome da zaposleni, pored odlučivanja preko svojih sindikata o kolektivnom ugovoru kojim se reguliše platni sistem, budu predstavljeni u organima upravljanja preduzeća i da učestvuju u podeli dela dobiti preduzeća. Socijalisti smatraju da se, u uslovima krize i ekonomske blokade, mora voditi takva politika zarada (plata) koja će teret krize svaliti na sve slojeve društva srazmerno njihovim materijalnim mogućnostima, a posebno zaštiti najugroženije delove stanovništva.

5.3. Socijalna zaštita

Jedan od osnovnih dugoročnih ciljeva naše socijalne politike (s obzirom na realne mogućnosti), treba da bude optimalni nivo socijalne zaštite svih onih građana koji su stari, bolesni, hendikepirani ili nesposobni za rad. Građani moraju imati pravo na pristojnu penziju, na besplatne osnovne zdravstvene usluge, na besplatno obrazovanje i pristup kulturi. Posebnu i trajnu pažnju društva zaslužuje zaštita dece i omladine. Socijalisti se posebno zalažu za poboljšanje položaja zdravstva u našem društvu. Zdravlje je vrhunska vrednost u životu svakog građanina, pa prema tome mora biti i prioritetan društveni cilj. Partija će se zauzimati za to da se zdravstvo iz nacionalnog dohotka izdvaja po stopi koja ne može biti manja od one koju preporučuju svetske zdravstvene organizacije. Znatne uštede su moguće većim naglaskom na sprečavanju nego na lečenju bolesti. Osnovna zdravstvena zaštita mora biti besplatna, dok najviši oblici zdravstvenih usluga treba da budu, pod jednakim uslovima, dostupni svim građanima.

Materijalni i socijalni položaj vojnih i civilnih invalida i njihovih porodica treba da ima prioritet u sprovođenju socijalne politike. Nužno je posvetiti naročitu brigu njihovoj rehabilitaciji i ponovnom uključivanju u profesionalno i društveni život. Neophpodno je posebnu pažnju posvetiti stabilnosti penzionih fondova, fondova zdravstva i socijalne zaštite. Odnos društva prema penzionerima je samo utoliko pitanje socijalne politike što u raznim zemljama, u tom odnosu, socijalna solidarnost dolazi više ili manje do izražaja. Inače, penzije nisu oblik socijalne pomoći, već se zasnivaju na ulaganjima iz rada. Penzionerima s najnižim primanjima valja omogućiti dodatnu pomoć putem sistema socijalne zaštite. Potrebno je racionalnije organizovati sistem socijalne zaštite, kao i sve one društvene delatnosti koje doprinose ograničavanju socijalnih razlika i višem kvalitetu života građana. Ne samo što postoji određena granica do koje nedovoljno razvijeno društvo može obezbediti socijalnu sigurnost svojih građana, već i sama sigurnost ima određenu meru do koje ona obezbeđuje puno individualno socijalno zdravlje. Ispod te mere socijalno slabi pate, i to se mora sprečiti. Iznad te mere razvijaju se patološki oblici parazitizma i neodgovornosti ljudi prema sebi i najbližima. Društvo ne bi smelo preuzeti na sebe brigu o svim životnim pitanjima građana, oslobađajući ih svake odgovornosti za sopstvenu egzistenciju njihovih porodica. Izdržavanje socijalnih službi i raznovrsnih društvenih delatnosti ne može pasti samo na teret privrede i države, pa je određeni stepen participacije građana neizbežan. Socijalisti nemaju razloga da ne podstiču raznovrsne oblike socijalne solidarnosti i socijalne pomoći koje su postojale već u građanskom društvu, pre nego što je najveći deo socijalne zaštite država preuzela na sebe. Samo udruženi napori društva, pojedinaca i raznovrsnih humanih društava i zajednica mogu obezbediti zadovoljavajući nivo socijalne sigurnosti građana.

5.4. Zaštita potrošača

Socijalisti su se u prošlosti uglavnom borili za interese radnih ljudi kao proizvođača, pre svega za njihove pristojne zarade i uslove rada. Međutim, ti isti ljudi se sve vreme pojavljuju na tržištu i kao potrošači, i tamo zbog svoje neorganizovanosti mogu izgubiti veliki deo onog što su izvojevali kao proizvođači. Socijalisti stoga podražavaju organizovanje potrošača radi zaštite njihovih interesa. Potrebna je zajednička borba merama Vlade, ali i inicijativom organizovanih potrošača koji bi, stvaranjem pokreta i saveza na republičkom nivou, postali istinska društvena snaga.

Socijalisti se staraju za:

zaštitu od štetnih (neispravnih, zagađenih) proizvoda; zaštitu od dobara koja su tako proizvedena da se brzo kvare i moraju biti zamenjena drugim; društvenu kontrolu kvaliteta svih roba i usluga; kontrolu svih cena od strane potrošača i sprečavanje neopravdanih povećanja koje višestruko nadmašuju proizvodne troškove; obezbeđenje zadovoljavajuće snabdevenosti; objektivnu informisanost o kvalitetu i cenama proizvoda, čime potrošači treba da se zaštite od manipulisanja putem komercijalne propagande.

6. POLITIKA OBNAVLJANJA STANOVNIŠTVA

Srbija se istovremeno suočava i s problemom izrazito niskog prirodnog priraštaja stanovništva u razvijenim područjima i s problemom suviše visokog u nekim nerazvijenim područjima. Dosadašnja demografska politika učinila je Srbiju zemljom izuzetno velikih demografskih suprotnosti. Socijalistička partija se opredelila za demografsku politiku koja bi, podsticanjem ili obeshrabrivanjem prirodnog priraštaja u područjima gde je to potrebno, nastojala da teritorijalno uravnoteži obnavljanje života. Nizak demografski rast ugrožava budućnost srpskog naroda. Ako se produže sadašnji tokovi, kroz desetak godina stanovništvo starije od 65 godina postaće brojnije od stanovništva do 15. godina života. U središnjoj Srbiji i Vojvodini bi se broj stanovnika smanjio na 3,8 odnosno na 1,4 miliona, tj. za jednu trećinu do polovine narednog veka. Apsolutno smanjivanje stanovništva nosi, pored ostalog, opasnost slabljenja odbrambene snage, i to u situaciji jad su otvoreno ispoljene aspiracije nekih susednih naroda. Sem toga, ono u određenoj meri poništava napore i stvaralaštvo sadašnjih generacija. Kulturne vrednosti stvorene na jednom jeziku gube dobar deo svog smisla ako se nemaju kome predati. Potrebno je, stoga, nizom promišljenih mera uticati na povećanje stope rađanja tamo gde je ona nedovoljna. Te mere tiču se, pre svega, sistema vrednosti i moralne obaveze održavanja života. one se velikim delom ostvaruje u sistemu obrazovanja, kulture i zdravstva. Mere ekonomske prirode treba svrsishodno da podele teret podizanja podmlatka između porodice i društva i da podstiču mlade da blagovremeno zasnivaju i održavaju svoju porodicu. Razume se, tamo gde je stopa rađanja previsoka, ona dovodi do objektivnog snižavanja životnog standarda i povećanja socijalnih razlika. Tako, na primer, na Kosovu i Metohiji su kao rezultat znatnih ulaganja Srbije i Jugoslavije postignuti krupni rezultati mereni u apsolutnim pokazateljima. Međutim, mereni po glavi stanovnika, oni su nezadovoljavajući. Previsok prirodni priraštaj poništio je tekovine razvoja i povećao jaz između Kosova i Metohije, s jedne strane, i razvijenih oblasti, s druge strane. Veoma je važno da demografska politika obuhvati sve vrste migracionih kretanja: prelazak stanovništva iz sela u grad, fenomen izbeglištva iz ratom ugroženih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, unutar regionalne međuregionalne i ekonomski motivisane međunarodne migracije. Socijalisti predlažu obrazovanje posebnog tela (Državnog saveta) koje će se sistematski baviti problemom obnavljanja stanovništva, zaštite majke i deteta, očuvanja i jačanja porodice.

7. EKOLOŠKA POLITIKA

7.1. Za promenu odnosa prema prirodi

Bezobziran odnos prema prirodi doveo je ljudsku civilizaciju u opasnost da bespovrtano uništi svoju prirodnu okolinu, a samim tim i sebe samu. U ovu opasnu situaciju čovečanstvo je dospelo zbog težnje, karakteristične za celu modernu epohu, da bez ikakvih obzira i preko svake mere povećava svoje materijalno bogatstvo. Ova težnja bila je prisutna u oba dominantna svetska sistema: kapitalizmu, koji u raznim oblicima postoji već dva veka, i u tzv. "realnom socijalizmu", koji je posle sedam decenija postojanja nedavno doživeo slom. U kapitalizmu, koren eksapzionizma i bezobzirne agresije na prirodu nalazi se u motivu maksimalizacije profita: da bi profit bio što veći, mora se proizvesti i potrošiti što više i uzeti od prirode što više.

U realnom socijalizmu do sličnog uništavanja prirode dovodila je želja da se "stigne i prestigne Zapad" i što više poveća državna moć. U oba slučaja jednostrano su shvaćene ideje napretka i bogatstva. Napredak ne mora biti kvantitativni rast, bogatstvo ne mora biti shvaćeno kao nagomilavanje materijalnih predmeta. Napredak je, pre svega, poboljšanje kvaliteta i sadržaja života, a bogatstvo je, prvenstveno, obilje ljudskih potreba i životnih manifestacija, od kojih su mnoge kulturne i duhovne i ne zahtevaju uništavanje prirodnih resursa. Potrebno je, dakle, promeniti odnos prema prirodi i racionalno i umereno koristiti njena dobra, a privredni razvoj dovesti u sklad s prirodnom sredinom, jedinom koju imamo.

7.2. Zaštita prirodne sredine

Postojeća tehnologija i postojeći način proizvodnje dovodi do brzog zagađivanja zemlje, vode i vazduha. Naglo propadaju šume i celokupni biljni i životinjski svet. Zdravlje građana u velikoj meri ugrožavaju buka, prašina, izduvni gasovi, najraznovrsnije hemikalije. Proizvodnja i potrošnja su tako organizovane da se veliki deo dragocenih sirivina baca u obliku otpada. Potreban je sve veći prostor za smeštaj različitih deponija od kojih će neke (na primer, deponija nuklearnih otpadaka) biti smrtna opasnost za čovečanstvo u toku mnogih budućih vekova. Neophodna je, prema tome, smišljena zaštita prirodne sredine. opasnosti se mogu smanjiti zabranom građenja nuklearnih (fisionih) centrala, ugrađivanjem odgovarajućih filtera, trajnim obezbeđenjem deponija opasnog otpada, strogim kažnjavanjem zagađivača, zabranom eksploatacije izvesnih područja koja se ističu prirodnim lepotama i njihovim pretvaranjem u nacionalne parkove. Međutim, izolovanim merama zaštite, ekolški problem se nepotpuno rešava. Potrebna je celovita, ekološki usmerena privredna i socijalna politika. Nužna je nova ekološka svest, i to ne samo na nivou države već i u svakodnevnom živozu.

7.3. Nova ekološka svest

Socijalisti smatraju da je nužno menjati ustaljeni stil proizvodnje i potrošnje, da se treba odreći mnogih štetnih navika. Umesto da se bacaju ogromne količine prirodnih materijala i energije, pa onda rešava problem otpadaka, valja proizvoditi tako da bude što manje otpadaka i nekorisnog trošenja sirovina. Neophodna je nova tehnologija štednje i recikliranja i novi kriterijumi izbora među alternativnim tehnološkim projektima. Ne može se više braniti onaj projekat koji samo obezbeđuje najveću dobit, već se mora uzeti u obzir i njegova ekološka opravdanost. Mora se poći od tačne pretpostavke da je mnogo jeftinije sprečiti velika ekološka oštećenja nego ih lečiti i uklanjati njihove posledice kad se već dese. Nova ekološka svest ima i svoju socijalnu komponentu. Oštećenja životne sredine teže pogađaju siromašnije slojeve stanovništva, jer obično žive u lošijim stanovima i zagađenijim delovima grada, jer su na radnim mestima više izloženi dejstvu otrova, lošem vazduhu, buci i prašini, jer nemaju sredstva za kupovinu skuplje, zdrave hrane. Prirodno je, stoga, što socijalisti insistiraju na doslednoj ekološkoj politici i formiranju nove ekološke svesti.

7.4. Ekološki pristup politici privrednog razvoja Potrebne su strukturalne promene u politici privrednog razvoja. Već u projekte nove proizvodnje nužno je u njene troškove ugraditi i troškove ekoloških rešena i, što je još važnije, ugraditi ekološku optimalnost u osnovne kriterijume izbora među projektima. Osnovno je voditi računa o obnovljinosti sirovina i energije, strogo izbegavati svako rasipanje, na minimum svesti otpad, sprovesti recikliranje gde god je to moguće.

I u svetu i kod nas postoje snažni otpori ekološkoj politici. Navode se argumenti:

da ona povećava troškove proizvodnje; da samim tim poskupljuje proizvode i preduzeću oduzima konkuretsku sposobnost na domaćem i međunarodnom tržištu; da ugrožava radna mesta i povećava nezaposlenost; da u izvesnim slučajevima dovodi do potpunog obustavljanja proizvodnje.

Istina je, međutim, da ukoliko u jednom momentu i povećava troškove proizvodnje, ona donosi ogromnu uštedu društva na saniranju posledica oštećenja privredne sredine i lečenju žrtava oštećenja. Može se ubedljivo dokazati da su troškovi preventive daleko manji nego troškovi reparature. o gubitku konkurentske sposobnosti ne može se govoriti onda kad svi moraju sprovoditi mere ekološke zaštite, a nema sumnje da se te mere daleko više primenjuju u razvijenijim nego u nerazvijenijim zemljama. Saobraćaj, energetika i poljoprivreda su tri oblasti u kojima bi se s merama ekološke politike moralo početi odmah, i u kojima se može dokazati da, i pored svih ulaganja, te mere mogu imati povoljan efekat. U saobraćaju bi trebalo od forsiranja izgradnje drumova preći na železnicu kao primarno sredstvo javnog saobraćaja. Drumovi uništavaju ogromne površine ziratnog zemljišta. Veliki deo zagađenosti vazduha potiče od sagorevanja naftnih derivata u automobilskim motorima. Železnički saobraćaj, kao i upotreba tramvaja i trolejbusa u gradovima, ne stvara ni zagađenost vazduha niti buku. Daleko više lji<udi gine u automobilskom nego u železničkom saobraćaju. I najzad, kad je reč o ekonomskoj rentabilnosti i nacionalnoj nezavisnosti, u nafti oskudevamo i skupo je svetu plaćamo, dok sve potrebe u električnoj energiji možemo u potpunosti zadovoljiti iz sopstvenih izvora.

U energetici je prvi značajan korak već napravljen zabranom gradnje skupih, masovnih, ekološki destruktivnih fisionih, nuklearnih centrala. Sledeći korak treba da bude: rasterećenje napregnutih i ekološki nepovoljnih programa izgradnje termocentrala maksimalnim korišćenjem vodene energije, kao i drugih alternativnih energija (sunca, talasa, biomase, dubinskih toplih voda). Od najvećeg značaja su, međutim, ogromne mogućnosti štednje energije koje su stvorile nove ekološki orijentisane tehnologije. Reč je, pre svega, o super provodnicima koji smanjuju rasipanje energije prilikom njenog prenosa na daljine, o elektronskim uređajima smanjenih dimenzija i potrošnje energije, o insuliranju kuća koje dovodi do velikih ušteda pri grejanju, itd. Prvi put u istoriji svet je prošle godine smanjio potrošnju energije zahvaljujući štednji.

U poljoprivredi, jedina šansa za prodor na svetsko tržište jeste proizvodnja zdrave hrane. Naše zemljište je manje oštećeno a radna snaga jeftinija nego u razvijenijim zemljama. Treba smanjiti upotrebu hemikalija, a povećati upotrebu prirodnog đubriva, od monokulture preći na polikulture, stoku i živinu gajiti u većoj meri u prirodnim uslovima. Lako je uvideti da u svim ovim slučajevima prelaz na ekološki povolniju proizvodnju znači ne samo bolji kvalitet nego i smanjenje troškova, veću zaposlenost, veće mogućnosti izvoza i manju zavisnost od skupih uvoznih industrijskih uređaja, hemikalija i oblika energije. Rečju, ekološka politika nije i ne mora biti u sukobu sa zahtevima ekonomske racionalnosti.

7.5. Organizacija sprovođenja ekološke politike Socijalistička partija Srbije je mišljenja da je sprovođenje usvojene ekološke politike zajednička odgovornost države, preduzeća, ustanova obrazovanja i naučnog istraživanja, lokalnih zajednica i svih građana u svakodnevnom životu.

Država je dužna da dalje razvij poseban aparat za sprovođenje ekološke politike. Pored eventualnih dopuna u Ustavu, potrebno je razvijeno zakonodavstvo za zaštitu i unapređenje životne sredine mora postati jedno od najvažnijih ministarstava u Vladi. I u ovoj oblasti potrebna je jaka, nepotkupljiva inspekcijska služba koja će biti stroga prema zagađivačima sredine. Projekti istraživanja ekološke problematike moraju imati vidno mesto u programima naučnog istraživanja. Valjana univerzitetska nastava se više ne može zamisliti bez sadržaja obrazovanja i usavršavanja iz oblasti ekologije. Socijalistička partija će se posebno angažovati da se stvori odgovarajuće javno mnjenje koje će doprinositi formiranju nove ekološke svesti.

Uspešna ekološka politika zahteva međunarodnu sardnju, naročito saradnju sa susednim državama.

8. ZA SVESTRAN I SLOBODAN KULTURNI RAZVOJ

Temeljno je opredeljenje socijalista da je kultura u svim svojim oblicima (naučno znanje, umetnost, obrazovanje, informacije) osnovna životna potreba i vid smisaone, bogate egzistencije svakog čoveka. Kultura nije samo društvena nadgradnja - već, naročito u obliku znanja, veštine i pronalazačkih novina, predstavlja osnovu celokupne tehnike i materijalne proizvodnje i društvene reprodukcije. Kultura nije samo sredstvo ispunjavanja slobodnog vremena ili sredstvo društvenog razvoja - ona je cilj za sebe, predstavljajući oblik najslobodnijeg mogućeg stvaralaštva i individualnog samoostvarenja. Kultura će u budućnosti dobijati sve više na značaju. Tehnički razvoj i sve produktivniji rad dovodiće do povećavanja slobodnog vremena i njegovog sve većeg ispunjavanja kulturnim sadržajem. Pravo bogatstvo u budućnosti biće bogatstvo kulturnog stvaralaštva.

8.1. Za sveopšte besplatno obrazovanje

Socijalistička partija Srbije se zalaže da škola - u skladu s ličnim sposobnostima - bude dostupna svim građanima i da školovanje ne zavisi od materijalnih mogućnosti porodice. Neophodna je stabilna materijalna osnova školstva, kao i materijalna sigurnost i dostojanstvo nastvaničkog poziva - od osnovne škole do univerziteta.

Zadatak je škola da pružaju ne samo znanja, veštine i kulturu rada, neophodne za određeno mesto u društvenoj podeli rada, već i da omogućuju svakom mladom ljudskom biću da upozna sebe i svoje sposobnosti da bi u životu bio u stanju da razvije svoje specifične stvaralačke snage. To iziskuje da one pružaju i širu opštu kulturu, da razvijaju sposobnost kritičkog mišljenja i svest o osnovnim etičkim vrednostima. Neophodno je da škole budu učionice demokratije. Autoritarna škola stvara građanina bez demokratske političke kulture, sklonog oportunizmu i poslušnosti u odnosu na jače i autoritarnosti u odnosu na slabije. U demokratskoj školi učenik, pored obaveza, ima i prava. Jedno od njih je i mogućnost određenih elementarnih oblika saodlučivanja u upravljanju školom preko demokratski izabranih predstavnika. Škola je dužna da na delu pokaže kako izgleda zajednica u kojoj nema nikakve diskriminacije bez obzira na nacionlanu, rasnu ili religijsku pripadnost, bez obzira na socijalno poreklo i imovno stanje.

Negovanje tog duha ravnopravnosti, širine i tolerancije je osnovni razlog zbog koga škola ne bi smela biti mesto ni ideološke ni religiozne indoktrinacije. razume se, to ne isklučuje upoznavanje učenika s istorijom religioznih i drugih ideja, s filozofijom, sociologijom političkih i religioznih učenja. Međutim, svako dogmatsko izlaganje vere ili ideologije nespojivo je s duhom svetovne kulture modernog doba. Savremena uloga škole nalaže da ona bude povezana sa životom i društvenom stvarnošću. zato učenicima valja povremeno obezbediti pristup u preduzeća, društvene ustanove, u umetničke radionice, na pozorišne i koncertne probe. Upoznajući se s raznim vrstama praktične delatnosti, učenici mogu najbolje otkriti koje bi najviše odgovarale njihovim okolnostima i sposobnostima. Svoju otvorenost prema društvu, škola može obezbediti angažovanjem u školskom radu roditelja i uglednih javnih ličnosti. Sve veći značaj u budućnosti dobijaće obrazovanje odraslih (bez obzira na to da li su zaposleni). Moderna privreda često zahteva dokvalifikacije i prekvalifikacije zaposlenih. Produženo slobodno vreme nudiće više mogućnosti za stalno učenje, za obrazovanje koje ne prestaje tokom čitavog života. Umesto da šalju radnike na prinudne odmore, preduzeća će sve češće organizovati kurseve i seminare koji će pružati dopunsko obrazovanje.

Posebno treba podržati rad posebnih ustanova koje se time sistematski bave.

Univerziteti su vrhunski centri obrazovanja i naučnog istraživanja, najaktivnija vrela stvaralaštva i vrhunskih duhovnih vrednosti. oni moraju biti autonomni u svim svojim osnovnim nastavnim i naučnim delatnostima, ali i društveno odgovorni i izloženi kritičkom oku svojih osnivača i šire društvene javnosti. Društvo s pravom očekuje najveću moguću kompetentnost univerzitetskih nastavnika i najracionalniju moguću organizaciju rada na univerzitetu.

Univerziteti su neodvojivi od političkog života zemlje, pogotovo kad je reč o opštim nacionalnim interesima i kad je reč o etički zasnovanom kritičkom mišljenju o društvenim problemima. Prirodno je da pojedini nastavnici i studenti kao građani budu članovi i aktivisti pojedinih političkih partija. Nedopustivo je, međutim, da profesori zloupotrebljavaju svoj evaspitačke funkcije u interesu partija kojima pripadaju, ili da od univerziteta prave poprište partijskog organizovanja i međupartijskih borbi. Partijski politički život teži da potpuno apsorbuje svoje aktiviste i da ih potpuno udalji od glavnih zadataka u periodu studiranja, učenja, istraživanja, formiranja životnih projekata. na univerzitetu su poželjni dijalozi oko širih pitanja i sa širih stanovništva nego što su ona oko kojih se sukobljavaju pojedine partije.

8.2. Za punu podršku naučnom istraživanju Nauka je, pored umetnosti, ključni element kulture i najvažniji uslov ubrzanog društvenog razvoja. U lancu: fundamentalne nauke - univerzitetsko obrazovanje - primenjene nauke - proizvodnja i društvena praksa, slabljenje bilo koje karike nužno uslovljava slabljenje ostalih. Političke i ekonomske reforme našeg društva u periodu 1987 - 1992. ne bi bile moguće bez značajnog doprinosa društvenih nauka. S druge strane, od naučnoistraživačkog rda u oblasti prirodnih i primenjenih nauka, očekuje se da i ubuduće bitno doprinose promenama strukture proizvodnih snaga i ubrazanju njihovog razvoja, kako bismo ne samo prevazišli zaostajanje u tehničko-tehnološkom pogledu, već i pošli u susret očekivanim kretanjima u industrijski razvijenim zemljama.

Ispunjenje ovih zahteva nalaže obezbeđenje stabilnih izvora finansiranja naučnog rada, normalnu komunikaciju s inostranim naučnim centrima, blagovremeno objavljivanje naučnih radova, kao i društvenu klimu slobode, mira i normalnih kolegijalnih odnosa među istraživačima. Bez obzira na to što su uslovi krize, rata u susedstvu i ekonomske blokade uveliko pogoršali mogućnosti naučnog rada, trajno je opredeljenje Socijalističke partije Srbije da se ove mogućnosti što pre ponovo uspostave. Posebno je veliki opšti nacionalni interes da se zadrže u zemlji naučni kadrovi (uključujući mlade talente), kao i da se vrate (trajno ili na povremene naučno-nastaven boravke) naučnici koji su u proteklim godinama, a naročito u najnovije vreme, otišli iz zemlje.

8.3. Razvoj umetnosti

Uloga umetnosti je izuzetno velika ne samo u opštem obogaćivanju i osmišljavanju ljudskog života već i u očuvanju nacionalnog identiteta. Naš karakter i narodni mentalitet su u velikoj meri, sve do najnovijeg vremena, formirani pod uticajem velikih narodnih epova i romana. Razume se, u umetnosti valja negovati i ono što stvara tradiciju i ono što je novo i kritičko u odnosu na postojeće društvo.

Opredeljenje je socijalista:

da se pruža najveća moguća materijalna potpora svestranom razvoju umetnosti, bez obzira na umetničke pravce i njihova formalna odličja; da se neguje puna sloboda umetničkog stvaralaštva u svoj raznovrsnosti postojećih stilova i pravaca; da se podržava i podstiče humanost i istinsko stvaralaštvo, što podrzumeva emancipaciju umetnosti od svake ideološke, uskopartijske svesti; da se razvija duh tolerancije prema "radikalnim" tendencijama tzv. "avangardne" umetnosti i različitih oblika alternativne kulture; da se posebno podržava umetničko stvaralaštvo mladih umetnika; da se posveti puna pažnja zaštiti i proučavanju kulturnih vrednosti prošlosti.

Kad socijalisti izražavaju svoju podršku razvoju kulture, oni nemaju u vidu samo vrhunsku, profesionalnu umetnost već i svakodnevno umetničko stvaralaštvo najširih slojeva naroda. za žaljenje je što su mnoga amaterska kulturna društva, pozorišta, folklorne grupe i orkestri ustuknuli pred naletom centralizovanih sredstava javnog informisanja ili podlegli komercijalizaciji. Mnogi odgovorni ljudi su, na žalost, došli do pogrešnog zaključka da isključivu brigu o podizanju kulturnog nivoa stanovništva treba da preuzmu televizija i druga sredstva masovne komunikacije, te da je svaka društvena briga o autentičnoj narodnoj i amaterskoj kulturi zastarela.

Odnos prema kulturi ne sme biti isključivo receptivan, već aktivan i praktičan. Kulturna, a naročito umetnička delatnost je sama po sebi izvor autentičnog, spontanog, srećnog života. zato socijalisti narodnu umetnost ne smatraju ostatkom prošlosti, već oblikom života čije vreme tek dolazi.

8.3. Za slobodno i objektivno informisanje Živimo u vremenu informatike i ogromne moći sredstava javne komunikacije. Društvene snage koje kontrolišu štampu i radio, a naročito televiziju, u stanju su da podesnom selekcijom, iskrivljenim prezentiranjem i tumačenjem informacija po volji i prema svojim interesima oblikuju svest miliona građana. Nekad su političari kontrolisali masovne medije, sada mediji kontrolišu i izlažu pritisku političare.

U svetu je došlo do velike koncentracije kapitala u oblasti informisanja. očita je tendencija vodećih industrijskih sila i multinacionalnih korporacija da osvoje dominatnu ulogu u što većem broju zemalja. Istovremeno dolazi do internacionalizacije i uniformisanja iformativnih sadržaja. Tamo gde sredstva masovnog informisanja imaju javni karakter i gde se pokušava očuvati kvalitet, raznovrsnost i objektivnost programa, napadi dolaze u ime slobode informisanja, koju tobože treba da obezbede privatizacija i komercijalizacija sredstava informisanja. Mi u srbiji nismo suočeni s tako velikim spoljnim opasnostima u oblasti informisanja. Stranog kapitala u ovoj oblasti nema mnogo (mada ima dosta stranog uticaja), a u onoj meri u kojoj to zavisi od socijalista Srbije, ne bi trebalo da ga bude. Strana dominacija masovnim medijima značila bi neposredno ugrožavanje nacionalne nezavisnosti. Međutim, u Srbiji, kao i drugde, najkonzervativnije snage koje kontrolišu znatan deo štampe, glavne svoje napore usmeravaju na osvajanje preostalih najkrupnijih masovnih medija. To će biti borba za opstanak i ona će trajati tokom narednih godina.

Povoljan položaj Socijalističke partije Srbije je u tome što njoj nije potrebno lažno i ideološko informisanje. Uvereni u to da celokupna njihova delatnost može biti uspešna upravo ako se zasniva na istini, socijalisti Srbije se zalažu za objektivnost informisanja i dostupnost informacija svim građanima. NJima u potpunosti odgovara da u štampi, radiju i na televiziji budu zastupljena različita mišljenja i odgovara im da i u ovoj oblasti postoje različite vrste preduzeća: javna, privatna i mešovita. Bar neka sredstva informisanja moraju biti javna preduzeća kako bi bila obezbeđena potrebna raznovrsnost obaveštenja i mišljenja, povećana odgovornost za tačnost informacija i mogućnost javne kontrole od strane demokratskih političkih institucija društva. Socijalistička partija Srbije se protivi svakoj cenzuri informisanja, ali i svakoj zloupotrebi ogromne moći medija, neodgovornoj agresiji na ličnosti i institucije, ideološkoj i klerikalnoj indoktrinaciji, izražavanju mržnje prema drugim narodima i klevetanju sopstvenog naroda. Socijalisti podržavaju demokratsku organizaciju sredstava javnog informisanja, uključujući pravo novinara na saodlučivanje, ali smatraju da je jedna od njihovih osnovnih i trajnih obaveza razvijanje svesti o osnovnim interesima i potrebama sopstvenog naroda i građana Srbije.

8.5. Podizanje civilizacijskog nivoa naroda Socijalistička partija smatra da je neophodna smišljena politika podizanja civilizacijskog nivoa stanovništva. Reč je o potpunom oslobađanju od ostataka patrijarhalne civilizacije, zasnovanih na zavisnosti žena od muškaraca i mlađih od starijih, ali i o prevazilaženju tradicionalne liberalne civilizacije (koja je nekima još ideal) sa njenim zastarelim političkim i ekonomskim institucijama, egoizmom i neprihvatljivim socijalnim razlikama. Civilizacija za ugled, može biti samo ona koja spaja mir, demokratiju i privredni prosperitet sa socijalnom pravičnošću i brigom za kulturni razvoj i etičke vrednosti. Do izvesne mere takva civilizacija postoji u delu Zapadne i Severne Evrope. Međutim, ona za sada pati od prenaglašenog materijalizma i morala bi se dopuniti nekim od duhovnih vrednosti naše tradicije (kao što su, prevashodno, zalaganje za istinu, pravdu, solidarnost, otpor svakoj tiraniji, hrabrost u kritičnim trenucima). Japan je upravo dokazao mogućnost sinteze moderne tehničke civilizacije i sopstvene kulturne tradicije. Razume se, mnogo toga je u našoj tradiciji što valja napustiti. Zalaganja za podizanje civilizacijskog nivoa naroda podrazumevaju i:

odgovoran odnos prema javnim dobrima; napuštanje podaničkog stava prema državi, ali i shvatanja države kao tuđe sile koju treba varati, a njene zakone kršiti kad god se to može nekažnjeno činiti; rečju, nužno je prihvatanje prava i dužnosti modernog građanina; poštovanje određenih pravila korektnog ponašanja u komunikaciji sa ljudima; napuštanje preterane samouverenosti naroda koji je posle slavnog početka dugo bio isključen iz svetske istorije, da bi zatim zabeležio niz velikih ali i skupo plaćenih pobeda - posledica toga je preterano pouzdanje u sopstvene snage; veći nivo zdravstvene prosvećenosti; poštovanje mira i privatnosti građana; prevazilaženje provincijalizma koji se za sada kompenzira neodgovornim donošenjem sudova o svemu što se inače slabo i površno poznaje; oslobođenje sindroma skorojevićestva za koje je karakteristično verovanje u to da svet počinje sa sadašnjom generacijom i da su za istoriju presudni bili događaji u kojima je ona sudelovala.

Potrebno je stvoriti kritičnu masu intelektualnih i moralnih snaga naroda da bi se u narednim decenijama ostvario civilizacijski uspon u Srbiji.

9. SVET U KOME ŽIVIMO I JUGOSLAVIJA

9.1. Protivrečnosti u savremenom svetu

Uprkos povremenim krizama i zastojima, svet u celini nalazi se u procesu stalnog tehničkog, ekonomskog i političkog napretka. U svetu se danas proizvodi dovoljno dobara i usluga da se zadovolje osnovne potrebe ljudi. Moderna tehnika je čoveka oslobodila najnehumanijih oblika iscrpljujućeg i otuđenog rada. Nivo obrazovanja i kulture postepeno se podiže u celom svetu. Komunikacijske niti povezuju sve delove planete. Iščezavaju najbrutalniji oblici despotije i tiranije nad ljudima. Narodi sveta su se udružili u jedinstvenu političku organizaciju koja je do sada imala izvesnog uspeha u sprečavanju ratnih sukoba i koja je prvi put u istoriji postigla saglasnost oko univerzalno priznatih ljudskih prava. Na svim kontinetima razvijaju se integrativni procesi kojima se prevazilaze nacionalne isključivosti i stvaraju rudimentarni oblici budućih supranacionalnih zajednica.

Međutim, i pored sveg tog napretka, svet u kome živimo je daleko od toga da svim ljudima obezbedi život u miru, slobodi, bez materijalne oskudice i iskorišćavanja. Mnoge protivrečnosti još razdiru savremeni svet. Relativno trajni mir postignut je u nekim delovima sveta, ali se ratovi i dalje vode. Evropa ke upravo u periodu mira stvorila oružje koje omogućuje trenutno kolektivno samoubistvo čovečanstva i uništenje sveg života na zemlji.

Materijalno obilje postoji uporedo s bedom, nezaposlenošću i umiranjem miliona ljudi od gladi.

Napredak nauke i tehnike omogućio je bezbrižno iskorišćavanje prirode, iscrpljivanje njenih zaliha i takvo zagađivanje životne sredine koje već počinje ugrožavati opsatnak ljudske civilizacije. Dok se u svetu sve više govori o ljudskim pravima, najveći deo ljudi obespravljen i podvrgnut najbezozirnijim oblicima iskorišćavanja. Drastični oblici ekonomske zavisnosti i iskorišćavanja se zasnivaju na visokokamatnim dugovima, dominaciji transnacionlanih korporacija i neekvivalentnoj razmeni na svetskom tržištu. Čak i u zemljama koje se najviše ponose demokratijom, vladaju elite i građani su lišeni učešća u odlučivanju o ključnim političkim, privrednim i kulturnim pitanjima.

Dok ovakve protivrečnosti ne budu prevaziđene, svet će živeti u zastrašujućem raskoraku između religioznih i ideoloških deklaracija i surove stvarnosti.

9.2. Novi svetski poredak

Poredak koji je u svetu bio uspostavljen posle Drugog svetskog rata odlikovo se ravnotežom straha dve velike sile. Na toj ravnoteži počivali su svi dogovori koji su sprečavali međusobni rat, na njoj se zasnivalo međunarodno pravo i određeni dobri običaji u međunarodnim odnosima. Zahvaljujući tome bilo je moguće osnivanje i normalno, relativno neutralno funkcionisanje Organizacije ujedinjenih naroda, koja je u tom periodu uspešno izbegla da bude sredstvo bilo kojeg svestkog bloka. Sve je to davalo potrebnu stabilnost podeljenom i polarizovanom svetu. Slom Sovjetskog Saveza i sistema realnog socijalizma u Istočnoj Evropi, stvorio je potpuno novu situaciju. Postala je moguća dominacija SAD u svetskim i ujedinjene Nemačke u evropskim razmerama. Događaji u vezi s raspadom "brionske Jugoslavije" pokazali su da neke međunarodne organizacije postaju oruđe interesa pojedinih sila, te da se na međunarodnom planu donose odluke i sprovode akcije koje su u suprotnosti i s dosadašnjim običajima i s međunarodnim pravom i s elementarnim etičkim merilima. Uspostavlja se novi svetski i evropski poredak čije su karakteristike sledeće:

manje i privredno i politički slabije države postaju zavisne od većih i jačih; ekonomska zavisnost (zbog dugova, investicija, neophodnosti razmene) pretvara se u političku (odustajanje od samostalne spoljne politike, pristajanje na odluke suprotne ustaljenim nacionalnim interesima i tradicionalnim odnosima s drugim narodima); negiran je dosadašnji temeljni princip međunarodnog prava - nemešanje u unutrašnje stvari suverenih država, čime je rehabilitovana teorija "ograničenog suvereniteta" iz vremena Brežnjeva i invazije Čehoslovačke;

tamo gde se naiđe na otpor, primenjuje se strategija unutrašnje destabilizacije i razbijanja; to se najlakše postiže raspirivanjem etničkih sukoba i optužbama za kršenje ljudskih prava; ova brutalna apolitika dominacije racionalizuje se pozivanjem na velika načela. Pravo na samoopredeljenje, koje nije ni bilo priznato kao kolektivno pravo u Povelji OUN, proizvodi se u prioritetno pravo u čije ime se ruše čitave države. Koliko tu ima doslednosti vidi se po tome što se pravo na samoopredeljenje ne tumači kao pravo naroda, već teritorija, i što se na nivo principa uzdiže nepovredivost unutrašnjih administrativnih granica, a dozvoljava kršenje spoljašnjih državnih granica. velike sile, notorni prekršioci ljudskih prava u nedavnoj istoriji, optužuju druge za nepostojeće kršenje ljudskih prava; instrumentalizuju se međunarodne organizacije; one se otvoreno mešaju u unutrašnje stvari suverenih država, nasuprot sopstvenim principima suvereniteta država članica i nemešanja u njihove unutrašnje stvari; novi svetski poredak ima izrazito imperijalistički karakter; njegova svrha je dominacija Zapada nad Istokom i Jugom; za razliku od imperijalizma totalitarističkog tipa, koji je uspostvaljen putem invazije i okupiranja teritorija, za ovaj, liberalističkog porekla, specifično je to što se ekonomski interesi (obezbeđenje nafte, osvajanje tržišta, obezbeđenje dugova i kontrola nad zemljama dužnicima) ostvaruju prvenstveno političkim sredstvima; međutim, i tu su krajnji argumenti - argumenti sile.

Jedna od prvih žrtava novog svetskog poretka jeste Jugoslavija. Ta činjenica će određivati karakter naše međunarodne politike u vremenu koje dolazi.

9.3. Jugoslavija - slobodna, federativna republika U uslovima raspada bivše jugoslovenske države Socijalistička partija Srbije se opredelila za principijelno stanovište da svi njeni narodi i građani moraju biti ravnopravni i da, po istom pravu na samoopredeljenje naroda po kome su Slovenci, Hrvati, bosanski Muslimani, Mekedonci odlučili da se otcepe iz Jugoslavije, i srpski narod na teritorijama na kojima živi u većini, može da odluči da ostane u zajedničkoj jugoslovenskoj državi. Opredeljenje za Jugoslaviju je višestruko zasnovano. ono omogućuje zajednicu sa crnogorskim narodom. Očuvanjem Jugoslavije, sačuvana je matica srpskog naroda, bitna garancija zaštite svih ostalih delova srpskog naroda. Omogućena je legitimna briga o Srbima izvan Srbije i stvorena institucionalna mogućnost da se u budućnosti saveznoj Republici Jugoslaviji priključe i Krajina i Srpska Republika Bosna i Hercegovina. Bez obzira na sve otpore priznanju Savezne Republike Jugoslavije, njen međunarodni pravni kntinuitet se sa stanovišta međunarodnog prava može teže osporavati nego uspostavljanje suverene države Srbije, pa je i s te strane preuređenje Jugoslavije bilo optimalno rešenje. Savezna Republika Jugoslavija je slobodna federativna republika. Srpski i crnogorski narod su se slobodno opredelili da u njoj zajedno žive i isto tako slobodno mogu zajednicu napustiti. NJen federativni karakter znači da savezna država zadržava sve one funkcije neophodne da bi bila država, a ne puka asocijacija suverenih država. Međutim, sastavne republike ostaju i dalje samostalne u svim onim funkcijama gde koordinacija i regulacija na saveznom nivou nije neophodna. Zalažući se za to da se sačuva prava mera u podeli funkcija na saveznom i republičkom nivou, Socijalistička partija Srbije će se suprostavljati i tendencijama konfederalizacije i preterane centralizacije. Prvima bi bio doveden u pitanje prioritet saveznih zakona nad republičkim u onim nadležnostima koje po Ustavu pripađu saveznoj državi i moglo bi se obnoviti pravo veta federalnih jedinica. Drugima bi bila dovedena u pitanje suverena prava konstitutivnih naroda i doprinelo bi se preteranoj koncentraciji i birokratizaciji vlasti na saveznom vrhu.

9.4. Međunarodna politika

Odlučna i dostojanstvena odbrana osnovnih nacionalnih interesa neizbežno nas je dovela u sukob sa silama koje oblikuju novi svetski poredak i izložila nas je grubim pritiscima, ucenama i pretnjama silom. Neposredni cilj naše međunarodne politike jeste uklanjanje privredne i političke opsade u kojoj se zemlja našla. Trajno je opredeljenje Socijalističke partije Srbije angažovanje za mir i mirno rešenje krizne situacije u Bosni i Hercegovini i hrvatskoj. Jedini put ka miru je političko rešenje do koga se jedino može doći direktnim pregovorima predstavnika naroda u sukobu i, prvenstveno, direktnim izjašnjavanjem građana koji žive na spornim teritorijama. Političkim rešenjem jugoslovenske krize stvorili bi se uslovi za razvoj veza i saradnje sa svim zemljama, grupacijama i organizacijama. To se u prvom redu odnosi na dosadašnje jugoslovenske republike i na susedne zemlje s kojima imamo tradicionalno dobre odnose. Bez obzira na sadašnju krizu u odnosima, Jugoslavija ostaje otvorena za unapređenje saradnje sa svim savezničkim zemljama u novijoj istoriji. Kao strategijski centar Balkanskog poluostrva, preuređena Jugoslavija ima prirodne mogućnosti da postane pokretač novih oblika regionalnog okupljanja i saradnje. Jugoslavija prirodno želi da i dalje učestvuje u radu svih međunarodnih organizacija čiji je član, pogotovo onih, kao što je OUN, čiji je jedan od osnivača. Jugoslavija će nastaviti saradnju s mnogim nesvrstanim zemljama s kojima je u toku celog perioda nakon II svetskog rata imala prijateljske odnose.

9.5. Odbrana i bezbednost

Savezna Republika Jugoslavija treba da ima jedinstvenu odbranu i jedinstven sistem bezbednosti. Osnovni zadaci sistema odbrane i bezbednosti su: odbrana nezavisnosti i teritorijalnog integriteta zemlje, kao i sprečavanje nasilne promene njenog ustavnog poretka. Socijalistička partija Srbije smatra da niko nema pravo da potpiše kapitulaciju ili da prizna okupaciju delova ili celokupne teritorije SR Jugoslavije. Organizacija vojske Jugoslavije zasniva se na opštoj vojnoj obavezi koja podrazumeva pravo i dužnost svih građana SR Jugoslavije da brane slobodu i nezavisnost zemlje. U određenim rodovima koji zahtevaju složenu tehniku i dugotrajnu obuku, vojska će koristiti izvestan broj profesionalnih vojnika. Moralno vaspitanje pripadnika vojske Jugoslavije treba da se temelji na bogatim iskustvima i tradicijama narodne vojske iz odbrambenih i oslobodilačkih ratova naše istorije. Socijalistička partija Srbije će se zalagati za razvijanje slobodarskih i patriotskih osećanja mlade generacije i celog naroda. Ideali slobode i nezavisnosti ne mogu biti stranački obojni i opterećeni bilo kakvim ideološkim predrasudama. Sistem bezbednosti treba da bude efikasno sredstvo pravne države i da svakom građaninu garantuje ličnu sigurnost, život i imovinu. NJegova posebna svrha je prethodno sprečavanje svih vidova kriminala i nasilja.

10. JEDINSTVENA SRBIJA

Socijalistička partija Srbije podržava proces kojim je prevaziđena razbijenost Srbije na tri dela i ostvarena jedinstvena republika u kojoj nadležnosti svojstvene državi organi Republike vrše na celoj teritoriji. Time je obezbeđena ravnopravnost svih građana Republike, kao i neophodna racionalnost i efikasnost državne vlasti. Time je otvoren i proces temeljne debikratizacije i obnove državnih institucija.

10.1. Političko organizovanje Srbije

Autonomne pokrajine u Srbiji ne mogu biti države već samo oblik teritorijalne autonomije, za koji se Ustavom Srbije utvrđuju i jamče ona autonomna prava koja su izraz specifičnih nacionalnih, istorijskih i kulturnih osobenosti područja na kojima su obrazovane. Opština je teritorijalna jedinica u kojoj građani neposredno i preko samoupravnih organa, mesnih zajednica i opštinskih skupština pokreću različite političke, ekonomske i kulturne inicijative i učestvuju u odlučivanju o javnim pitanjima zajednica u kojima žive. Republika može zakonom poveriti opštinama gde i koliko je to potrebno. Srbija je napustila model preterane decentralizacije koji nije obezbeđivao potrebnu koordinaciju i regulaciju na nivou Republike i koji je i omogućio pojavu preterane koncentracije vlasti u rukama lokalnih moćnika, praćenu korupcijom. Sada postoji opasnost preterane centralizacije i etatizacije. Socijalistička partija će se zauzeti za to da se odgovarajućim institucionalnim rešenjima i zakonima nađe prava ravnoteža između ove dve krajnosti.

10.2. Regionalni razvoj

Socijalisti Srbije se zalažu za takvu politiku regionalnog razvoja koja će se rukovoditi načelima solidarnosti, ali i ekonomske racionlanosti. To znači da se mora nastaviti podrška razvoju nerazvijenih područja, ali se ona mora tako organizovati da prvenstveno sve njihove potencijale aktivira za razvoj. Drugim rečima, politika pomoći nerazvijenima neće imati karakter administrativne raspodele sredstava za preživljavanje, već će, pre svega, biti u funkciji ekonomskog razvoja. Fondovi za pomoć nerazvijenima pretvaraju se u institucije bankarskog tipa, direktne mere pomoći se postepeno zamenjuju indirektnim, razvijena i nerazvijena područja se povezuju na ekonomskoj osnovi. Politika pomoći razvoju nerazvijenih područja ne sme dovoditi do zastoja razvijenih. Mora se, međutim, sprečiti uspostavljanje dominacije pojedinih centralnih delova zemlje. Posebno valja prevazići napetost koja sada postoji između Beograda kao premoćnog ekonomskog centra i ostale Srbije. Nužno je obezbediti nesmetan razvoj pojedinih regionalnih, ekonomskih i kulturnih centara.

Masovni i nekontrolisani prelazak stanovništva u gradove doveo je do disproporcije koju treba ukloniti. U gradovima se sada nalaze viškovi stanovništva i radne snage i manjkovi proizvodnih kapaciteta i stambenog prostora. Na selu je obratno. Svi demografski pokazatelji su nepovoljni, nedostatak radne snage je toliki da se sadašnji nivo poljoprivredne proizvodnje teško može održati. S druge strane, poljoprivrednih mašina i stambenog prostora ima u obilju.

Socijalisti Srbije u budućnosti ne treba da podržavaju tradicionalnu politiku ubrzane urbanizacije, već da podstiču takvu politiku regionalnog razvoja koja će postepeno uključivati u obnovljenu poljoprivredu tehnološke viškove radne snage iz industrije. Time bi, pored ostalog, bili izbegnuti progresivni društveni troškovi i preterana metropolizacija privrednih i neprivrednih aktivnosti u velikim gradovima, a na drugoj strani podstakle bi se proizvodne delatnosti i poboljšali životni i kulturni uslovi u malim gradovima i selima.

10.3. Rešavanje krize na Kosovu i Metohiji Kosovo i Metohija je nerazdvojni deo Srbije, koji po svojim prirodnim bogatstvima, kulturnim spomenicima i istoriji ima ne samo ogromno neposredno političko, već i izuzetno simbolično značenje za srpski narod. Doduše, u toku dugog vremena ovo područje je bilo okupirano i u znatnoj meri naseljeno albanskim stanovništvom , ali je najzad oslobođeno i trajno pripalo srpskoj državi. Albanci su sticajem istorijskih okolnosti postali većina na Kosovu i Metohiji, ali su nacionalna manjina u Srbiji. Ono što odrešuje karakter nacionalne manjine nije veći ili manji broj, već činjenica da je reč o onim građanima čiji narod već poseduje matičnu državu izvan granica Jugoslavije.

Suština naše politike na Kosovu i Metohiji je puna građanska i nacionalna ravnopravnost. Tamošnjim Albancima, kao i pripadnicima ostalih nacionalnih manjina, garantuju se sva politička i kulturna prava koja su međunarodno priznata, među ostalim, prava:

upotrebe svog jezika i pohađanja škole na maternjem jeziku; negovanja kulturnih tradicija i razvijanja odgovarajućih institucija, kulturnih društava i izdavačkih preduzeća; izdavanja štampe na svom jeziku; slobodnog iskazivanja i upražnjavanja svoje religije; političkog organizovanja u partije, saveze i klubove; propagande svojih ideja; učešća na izborima narodnih predstavnika; učešća u radu Republičke i Savezne skupštine.

Problem Albanaca na Kosovu i Metohiji je, pre svega, u tome što mnogi među njima ne priznaju državu u kojoj žive, njen ustav i zakone koji im ta prava garantuju. Neki od njih ne smeju da koriste prava koja imaju kao građani Srbije zbog snažnog pritiska kome su izloženi od strane militantnih albanskih separatista. Odbacujući mogućnost otcepljenja, Socijalistička partija Srbije je uvek bila spremna za otvoreni i slobodni dijalog o svim preprekama punom ostvarenju ljudskih prava albanskih i drugih manjina u Srbiji.

Govoreći o ravnopravnosti, imamo u vidu i sve druge etničke grupe na Kosovu i Metohiji koje su bile obespravljene u periodu kad su Albanci imali i zloupotrebili apsolutnu vlast u pokrajini. Tek su Ustavom Srbije od 1989. godine stvoreni uslovi za efikasno funkcionisanje pravne države, za slobodan život i rad i ličnu i imovinsku sigurnost Albanaca, Srba, Crnogoraca, Muslimana, Hrvata, Turaka, roma, goranaca i pripadnika svih drugih etničkih grupacija.

Osuđujući svaki oblik etničkog čišćenja, socijalisti Srbije će se starati o tome da se obezbedi mehanizam povratka iseljenih Srba i crnogoraca i doseljavanje građana koji žele da žive i rade na Kosovu i Metohiji. Socijalistička partija će se zalagati za brži ekonomski razvoj Kosova i Metohije, što je bitan uslov za blagostanje, miran i bezbedan život svih građana Pokrajine.

10.4. Vojvodina

Vojvodina sa svim svojim specifičnostima je nerazdvojni deo Srbije. Uložićemo napore da se očuva ostvareni nivo prava nacionalnih manjina u Vojvodini koji dostiže najviše standarde u evropi i svetu. To znači:

obrazovanje i informisanje pripadnika drugih naroda i nacionalnih manjina n anjihovom jeziku; zaštita njihovog kulturnog nasleđa; dalji razvoj njihovih kultura; njihovo ravnopravno učešće u političkom životu Srbije; njihovo uzajamno povezivanje i saradnju s većinskim narodom Vojvodine, što će doprinositi opštem kulturnom napretku.

Boreći se protiv političkih snaga koje su težile, a i danas teže da Vojvodinu otcepe od Srbije ili da je podele, Socijalistička partija Srbije je svesna određenih specifičnosti Vojvodine, njenog posebnog istorijskog iskustva i osobenosti njene privrede i smatra da te osobenosti treba uvek imati u vidu prilikom formiranja opšte politike Republike Srbije.

10.5. Odnos prema delovima srpskog naroda izvan Srbije Socijalistička partija Srbije je uverena u to da su prekršeni principi međunarodnog prava kad je Srbima Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su sedam decenija proveli ujedinjeni sa svojom braćom, sprečeno da na osnovu prava samoopredeljenja naroda ostanu u zajedničkoj jugoslovenskoj državi. Socijalisti Srbije će i dalje podržavati to njihovo pravo i pružati im moralnu i materijalnu pomoć.

Što se tiče Srba koji su ostali u statusu manjina po velikim gradovima i na izolovanim područjima otcepljenih jugoslovenskih republika, ako i onih koji su kao manjine živeli u susednim državama ili kao individualni građani širom sveta, Socijalistička partija Srbije će stalno brinuti o njihovim uslovima života i rada i održavati žive veze sa njihovim političkim, kulturnim i drugim organizacijama, smatrajući prirodnim da i druge zemlje održavaju takve veze s delovima svojih naroda u Srbiji. NJima će se posebno pomagati da neguju sopstvenu kulturnu tradiciju, da očuvaju svoj nacionalni identitet, da postanu građani Srbije i Jugoslavije i da se uključuju u društveni život matične države. U situaciji kada je srpski narod nanovo prinuđen da se bori za opstanak, neophodno je okupljanje svih nacionalnih snaga i podsticanje svih vidova solidarnosti i pomoći rodnom kraju od strane Srba u dijaspori. Srbi u svetu su snaga na koju se možemo osloniti u borbi za širenje istine o položaju srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije i u naporima za mirno i pravedno rešavanje jugoslovenske krize.

11. MESTO I ULOGA SOCIJALISTIČKE PARTIJE

11.1. Perspektive Socijalističke partije Srbije Ako je suština demokratskog socijalizma angažovanja za društvo političke, ekonomske i kulturne demokratije, racionalne privrede, brige o prirodnoj sredini, građanske, nacionlane i verske ravnopravnosti i socijalne sigurnosti, onda budućnost u Srbiji pripada Socijalističkoj partiji Srbije. Ona uživa masovnu podršku građana Srbije zbog svoje stabilizujuće, dinamične i napredne uloge. S jedne strane ona nastoji da sačuva socijalne tekovine proteklog perioda: besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, penziono osiguranje, socijalnu zaštitu nezaposlenih i hendikepiranih građana, društvenu podršku kulturi, socijalno zakonodavstvo koje garantuje prava zaposlenih, prvao nacionalnih manjina i verskih zajednica. U situaciji kad značajne političke snage iz ideoloških razloga i materijalnih interesa teže da ukinu ove socijalne tekovine, socijalisti se odlučno bore za to da ih sačuvaju i prošire na buduća pokolenja. To građani znaju i u tom smislu sa socijalistima zaista nema neizvesnosti. S druge strane, Socijalistička partija Srbije je dokazala da je partija demokratskih i naprednih reformi. Ona je za kratko vreme preobrazila politički i ekonomski sistem republike Srbije. Ona je to učinila na miran, evolutivan i legalan način, bez društvenih potresa, čak i onda kad su po svom dugoročnom efektu bile zaista radikalne. Partije desnice nude stara, u Srbiji već isprobana i neuspela rešenja: monarhiju, brutalni anarhički kapitalizam devetanaestog veka, parlamentarizam bez odvajanja zakonodavne i izvršne vlasti i bez oblika neposredne demokratije, u nekim slučajevima ekstremni nacionalizam bez ikakvih obzira prema nacionalnim manjinama. Nasuprot tome, socijalsitičke ideje participativne demokratije, ravnopravnosti svojinskih oblika, racionalne koordinacije privrednog razvoja, ostvarenja socijalno-ekonomskih prava ljudi, ekološke odgovornosti, društvene podrške kulturi kao ljudskom cilju, a ne sredstvu, svestranog razvoja stvaralačkih sposobnosti svake ličnosti, nesumnjivo su istorijski aktuelne i za Srbiju i za svet.

11.2. Identitet socijalista - jedinstvo u razlikama Identitet Socijalističke partije Srbije definasan je njenim programom i Statutom. Uz sva prilagođavanja strukturalnim promenama u svetu i izmenjenim istorijskim uslovima u zemlji, i pored svih programskih modifikacija i korekcija svoje strategije i taktike na osnovu sopstvenog praktičnog iskustva, socijalisti Srbije ostaju to što su: partija demokratske levice oslonjena na svet rada i okrenuta budućnosti. Oni svoja osnovna opredeljenja ne menjaju da bi pobedili na izborima i zadržali vlast. Naprotiv, oni podršku građana očekuju upravo na osnovu svojih opredeljenja. Ako bi većina naroda odlučila da ukaže poverenje nekoj drugoj politici, socijalisti iz toga ne bi zaključili da ne valja narod, kao što to čine vođe nekih drugih partija, već bi mirno prihvatili ulogu opozicije, nafajući se da će ukloniti svoje unutrašnje slabosti i da će građani kad izvrše sva potrebna poređenja i steknu potrebna iskustva, u budućnosti opet iskazati poverenje Socijalističkoj partiji Srbije.

Svaki program (kao i svaki Ustav i zakon) dozvoljava izvesne razlike u tumačenjima i zaključcima za praktičan rad. I u tom smislu SPS predstvalja jedinstvo u razlikama. U njoj su, kao u svakoj velikoj partiji, moguće određene razlike u stavovima. Te razlike mogu poticati iz različitih interpretacija ideja, iz različitih ocena situacije u Srbiji, najzad, i iz razlike u mentalitetu. Normalno je da naglasci budu različiti kad je reč o meri političkog realizama, o unutrašnjoj demokratiji, većem naglasku na privatizaciju ili etatizaciju, većoj ili manjoj oštrini u odnosu na spoljne i unutrašnje protivnike. Bitno je, međutim, da se te razlike ne fiksiraju u obliku organizovanih, homogenizovanih trajnih grupacija i da se grupisanje obavlja na različit način po raznim pitanjima, a ne na isti način po svim pitanjima, što bi moglo voditi neželjenim sukobima i razdoru.

11.3. Socijalisti i država

Kao i svaka druga demokratska partija, socijalisti su spremni da obavljaju ulogu vladajuće partije, ali po potrebi i opozicije. Onda kada dobije poverenje građana, Socijalistička partija dobija ne samo priliku nego je svojim biračima i odgovorna da obezbedi sprovođenje svoje politike preko državnog aparata. Odnos Socijalističke partije prema državi mora biti bitno različit, nego što je bio odnos Komunističke partije i saveza komunista prema državi u posleratnom razdoblju. U toku celog tog vremena država i vlada bili su instrument volje vladajuće Partije. U početku se to krilo (jer je partija neko vreme posle rata funkcionislaa na polulegalan način), zatim se to radilo potpuno otvoreno, da bi se na kraju privid demokratizacije stvarao tobožnjim odvajanjem države od partije i nemešanjem partije u operativni rad vlade i državnog aparata. U višepartisjkom sistemu, kakav sada imamo, nema potrebe za skrivanjem i racionalizacijama: u svim zemljama predstavničke demokratije vladajuća partija odlučujuće utiče na formiranje vlade i vođenje određene politike. Sada se to postiže direktnim dogovorima i koordinacijom ili posrednim uticajem preko Poslaničke grupe vladajuće stranke u Narodnoj skupštini. Razume se, problem koji stvara nesporazume jeste u tome što i narodni poslanici i Vlada predstavljaju ne samo svoje partije već i poslanici i ministri najčešće opredeljuju i deluju po sopstvenom uverenju, imajući u vidu ono što smatraju da su interesi građana koje zastupaju. Postoje, međutim, značajna pitanja koja se tiču programa i konkretne politike Partije, u kojima će Partija zahtevati od svojih članova, poslanika i ministara da se zalažu za određene zajednički utvrđene stavove. Opravdanje za ovakav zahtev je činjenica da je Partija dobila podršku na izborima upravo zahvaljujući svom programu i proklamovanoj politici. Prema tome, kad iskrsnu pitanja šta je volja birača i koji su interesi naroda koje treba da slede njegovi predstavnici, onda je odgovor na to pitanje - ishod izbora a ne subjektivan utisak koji u jednom času može o tome imati jedan poslanik ili ministar. Prema tome, kad su ključna pitanja na dnevnom redu, Socijalistička partija Srbije sprovodi svoju politiku preko redovnih sastanaka s Vladom i Poslaničkom grupom. U svim ostalim pitanjima njihova relativna autonomnost može doći do punog izražaja.

11.4. Socijalisti i druge partije

Socijalisti Srbije su spremni na demokratski dijalog sa svim partijama koje poštuju demokratske procedure političkog života i koje, pre svega, poštuju Ustav i zakone Republike.

S predstavnicima partija koje odriču legitimnost postojećih institucija i koje ne prihvataju demokratske metode borbe za vlast mogući su razgovori i dogovori, naročito u kriznim situacijama kada je ugrožen mir i osnovni nacionalni interesi, ali za istinski dijalog očigledno nedostaje saglasnost u osnovnim premisama.

Socijalistička partija Srbije je spremna na sardnju sa svim partijama i pokretima leve orijentacije u Jugoslaviji. Ona će se zalagati za ujedinjenje svih demokratskih socijalističkih snaga u interesu jedinstva i napretka Jugoslavije. Isto tako, Socijalistička partija Srbije je zainteresovana za saradnju sa svim demokratskim i naprednim partijama u Evropi i svetu. Programska opredeljenja SPS su bliska prepravljenom i znatno usavršenom Programu Socijalističke internacionale. stoga je Socijalistička partija Srbije spremna da se priključi ovoj organizaciji ukoliko zajedno s crnogorskim socijalistima ostvari Socijalističku partiju Jugoslavije ili Savez socijalista Jugoslavije, što je preduslov učlanjenja.

11.5. Socijalisti i druge društvene organizacije Socijalisti Srbije svesrdno podržavaju sve one društvene organizacije koje se u celini ili delimično bore za ciljeve koji su spojivi ili identični s programskim opredeljenjem SPS.

To, prevashodno, važi za Sndikat. Borba za ostvarenje radničkih prava, za poboljšanje uslova života i rada radnika, za njihova prava na saodlučivanje, na odmor, za njihovo dopunsko obrazovanje i pristup kulturi, itd., istovremeno je i borba Socijalističke partije Srbije. uvereni smo da interesima radničke klase najviše odgovara jedinstvena vanstranačka sindikalna organizacija i da te interese ugrožava pluralitet politički suprostavljenih organizacija.

Polovinu čovečanstva i stanovništva Srbije čine žene. Boreći se protiv patrijarhata i iskorišćavanja žena, za mir i svetsku emancipaciju žene, za izjednačavanje uslova za razvoj ličnosti, što je znatno više nego ravnopravnost pred zakonom, socijalisti su prirodni saveznici svakog pokreta za oslobađanje žena.

Socijalisti podržavaju udruženje boraca Drugog svetskog rata i nedavnog oslobodilačkog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Borce narodnooslobodilačkog rata socijalisti poštuju zbog visokih ideala za koje su se borili i samopožrtvovanja, a posebno zato što je socijalna revolucija obezbedila socijalne tekovine za čije očuvanje socijalisti smatraju sebe odgovornim. Borce koji su podneli žrtve za zaštitu i oslobođenje Srba u Krajini i Bosni i Hercegovini socijalisti poštuju jer su imali snage da se suprostave široko rasprostranjenoj pojavi defetizma i jer su rizikovali živote iz solidarnosti za svoju braću izvan granica Srbije. za politiku koja je tom prilikom sprovedena SPS prihvata punu odgovornost, samim tim prihvata odgovornost i za posledice te politike i žrtve koje su tom priliko podnete.

Seoski proizvođači su društveni sloj za čiju podršku je SPS izuzetno zainteresovan i koji preko politike pomoći poljoprivredi i zadrugarstvu uživa njenu posebnu brigu. Zato valja obnoviti tradiciju saradnje levice sa zemljoradničkim političkim organizacijama. Socijalisti su veoma zainteresovani za saradnju s društvima penzionera, invalida, s humanitarnim, kulturnim i sportskim udruženjima. Od posebnog interesa za teorijsku misao i dugoročnu praktičnu delatnost SPS je sve ono što u svojim udruženjima analizira, istražuje i stvara inteligencija Srbije. U sprovođenju ekološke politike SPS će sarađivati s nevladinim društvenim organizacijama kao što su: Pokret gorana, ekološka omladina, Savez izviđača, i druge organizacije.

11.6. Odnos socijalista prema religiji i crkvi Socijalistička partija Srbije podržava potpunu slobodu religioznih opredeljenja svakog građanina. Sve velike svetske religije su doprinele razvoju nekih trajnih opšteljudskih humanitarnih vrednosti. Posebno je pravoslavlje značajno uticalo na formiranje i održanje kulturne tradicije srpskog naroda. Socijalisti smatraju da je poznavanje uloge koju su religije i crkve odigrale u političkoj i kulturnoj istoriji sveta, Evrope i naše zemlje - stvar opšte kulture svakog pojedinca. sticanje te vrste znanja normalan je deo procesa obrazovanja. Međutim, škola ne sme nijednom učeniku nametati verska uverenja, jer bi time bilo narušeno načelo slobode savesti i veroispovesti. zbog toga socijalisti smatraju da učenje o dogmama vere (veronauka), ne treba da bude deo obrazovanja u javnim obrazovnim ustanovama.

Socijalisti garantuju slobodu delatnosti crkve u svim njenim religijskim funkcijama. oni podržavaju razdvajanje države od crkve i svetovne kulture od teološke, koje je, u ime ljudske slobode, izvršeno u modernoj civilizaciji. Međutim, oni osporavaju klerikalizam, tj. težnju nekih crkvenih krugova za što većom duhovnom i političkom vlašću nad građanima.

11.7. Socijalisti i omladina

Organizacija mladih socijalista treba da postane najdinamičniji, najdemokratskiji i najnepravedniji deo Socijalističke partije Srbije. Mladi socijalisti već uspešno sarađuju s omladinom nekih drugih partija. oni će u budućnosti nesumnjivo okupiti oko sebe znatan deo napredne omladine Srbije.

Socijalisti su po prirodi svojih osnovnih opredeljenja okrenuti budućnosti. Budućnost pripada omladini (što ne znači da oni ne treba da budu veoma angažovani u društvenom životu već u sadašnjosti). Partija socijalista može uspevati u sadašnjosti i imati budućnost samo ukoliko shvati današnji položaj omladine i u stanju je da joj ponudi perspektivu boljeg, humanijeg , bogatijeg života.

Tu perpektivu u današnjim teškim uslovima veliki deo omladine nije u stanju da sagleda. Otud otuđenost, depresija, neretko i kriminal. Socijalistička partija Srbije u uslovima nepravednih sankcija i ekonomske blokade, ne može mladim ljudima danas obećati visok nivo materijalnog blagostanja. Ukidanje sankcija i obnavljanje saradnje sa svetom su preduslovi privredne obnove i opšteg ubrzanog društvenog razvoja, u kome će svaki mladi čovek naći svoje mesto prema svom znanju, sposobnostima. Otežani uslovi privređivanja, ipa, ne bi mogli biti opravdanje za zanemarivanje omladine i njenih potreba u sadašnjosti. Obaveza je republičkih i saveznih ustanova da stalno osavremenjuju sistem obrazovanja i vaspitanja, da pomažu školovanje darovitih mladih ljudi. Problem nezaposlenosti mladih valja rešavati skraćivanjem radnog vremena i radnog staža potrebnog za penzionisanje, ukidanjem diskriminacije prema mladim radnicima koji su, po pravilu, među prvim kandidfcatima za otpuštanje radne snage i formiranje tehnološkog viška, kao i stvaranjem uslova za vraćanje mladih ljudi selu i modernoj poljoprivredi. Sistemom davanja povoljnih kredita mladim ljudima, država bi pomogla u rešavanju njihovih stambenih problema, a u krajnjoj liniji doprinela bi i željenoj obnovi stanovništva.

Socijalistička partija Srbije se posebno zalaže za to da se mladima koji rade preko omladinskih i studentskih zadruga priznan taj rad u radni staž, da im se obezbedi zdravstvena zaštita i adekvatna zaštita od zloupotreba poslodavaca.

Socijalisti Srbije su u najveći meri zainteresovani da mladim ljudima bude pristupačna istinska kultura i da se, posebno u seoskim sredinama, otvaraju odgovarajuće kulturno-zabavne ustanove. Nepolitičkim omladinskim drušptvenim organizacijama treba obezbediti odgovarajuće materijalne i druge uslove za njihov rad.

Leva orijentacija koju mladim ljudima nudi Socijalistička partija Srbije jeste opredeljenje za smisaonu egzistenciju u kojoj ima nade, dostajanstva, bogatstva kulturnih sadržaja, humanih vrednosti, etičke motivicije i ljudske solidarnosti.

Omladina Srbije treba da nađe snage da prevaziđe konfuziju u kojoj se danas ceo svet nalazi i u kojoj se mnogi intelektualci i mladi ljudi u panici obraćaju za spas davno prevaziđenim srednjevekovnim idejama. Istrajavajući na idejama demokratskog socijalizma, omladina bi uspela da izbegne sve stranputice i da se u godinama koje dolaze nađe u žiži glavnih tokova svetske istorije.