Razgovor u organizaciji Saveznog ministarstva za ljudska prava i prava manjina, 11. XI 1992.

Agošton Andraš:

Gospodine predsedniče, gospodine ministre,

pre svega želim vama obojici da se zahvalim na mogućnosti, da ovde danas možemo razgovarati o ovim temama, koje su za nas veoma bitne. Ne bih hteo da dužim, s obzirom na vreme koje nam je preostalo, zato ću pokušati samo u nekoliko teza da izložim ono, što je po mom mišljenju u ovom momentu najvažnije za naš dalji rad.

Pre svega treba da kažem, da sam ja predsednik Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, koja nije politička partija, već je interesna organizacija, koja je osnovana i radi tako, da otkriva, izražava i zastupa političke i druge kolektivne interese vojvođanskih Mađara. U tom smislu je ona jedina legitimna organizacija, koja u ovoj situaciji može sa međunarodno-pravnim legitimitetom razgovarati o nerešenom statusu mađarske nacionalne manjine u Jugoslaviji. Mi kao interesna organizacija smo učestvovali na izborima i 1990. i početkom ove godine, imamo podršku mađarskih birača iz 1990. godine nešto više od 80 posto, a u ovim poslednjim izborima, s obzirom na tehničke nemogućnosti imamo samo neke pokazatelje, a od tih neki govore o tome, da imamo podršku od 95 posto. To je prva stvar.

Druga stvar, mislimo, da je za dalji razgovor od bitnog značaja jedna činjenica, koja je nedovoljno poznata ovde u Jugoslaviji. Naime, 3. oktobra Gospodin lord Owen, na parlamentarnoj skupštini Evropskog saveta je u svom govoru ukazao na realne mogućnosti, da mađarska nacionalna manjina dobije sva ona prava, koja joj pripadaju na osnovu Karingtonovog dokumenta. To ukazuje na činjenicu, da osnova svih daljih suštinskih razgovora (jer nesuštinskih razgovora može da bude i više) treba da bude plan lorda Karingtona. Mi smo za dijalog sa Saveznom vladom, za šta je svoju reč dao gospodin Panić, predsednik vlade u Londonu, ponudili našu koncepciju autonomije, koju ste, mislim svi prisutni, i dobili. Taj koncept autonomije se zasniva na dokumentu lorda Karingtona, a sada već sa radošću mogu da kažem, da se zasniva i na onom protokolu, koji teži ka dopunjavanju Evropske konvencije o manjinskim pravima, a taj protokol je izradila jedna grupa, takozvana grupa iz Bolcana, taj dokument je pred potpisivanjem članica Evropskog saveta.

Treće. S obzirom na činjenicu, da smo mi uradili naš koncept autonomije, a uradili već u razradi u okviru tog koncepta jedan predlog za moguću reorganizaciju obrazovanja, u skladu sa tim konceptom autonomije, mi ćemo na kraju gospodinu ministru ponuditi taj tekst.

Četvrto. Želim da ukažem na suštinu našeg koncepta autonomije. Mi o svim pojedinostima u vezi tog koncepta možemo razgovarati, jedino mi kao politička interesna organizacija ne možemo odstupiti od njene suštine. A to je, da omogućimo takav sistem razrešavanja nerešenog položaja mađarske nacionalne manjine u Vojvodini, odnosno Jugoslaviji, koji će omogućiti, da Mađari sami biraju svoje političke predstavnike, rukovodioce, koji će njima biti odgovorni. Mi smo imali ranije jedan sistem, koji je bio karakterističan po tome, što je postojao jedan sloj upravitelja, političkih ličnosti iz kruga mađarske nacionalne manjine, ali su oni bili odgovorni nagore, znači srpskim vlastima, a svoju funkciju su vršili prema Mađarima. Šta to znači, najbolje pokazuju statistički podaci koji ukazuju na rapidno smanjenje apsolutnog broja Mađara u Vojvodini. To mi nećemo. Da ukažem i na jedan konkretan primer, kako izgleda, odnosno šta mi tražimo, a šta nećemo. Ovde sedi gospodin ministar pokrajinski za nacionalne manjine, on je dao jedan intervju Borbi prošle ili pretprošle nedelje, i na pitanje, šta je uradio, da bi onemogućavao ili zaustavio treću kolonizaciju, kaže, ja sam to, kad sam čuo, javio predsedniku vlade. A mi smo, kao predstavnici Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara obišli svet, da bi tu treću kolonizaciju zaustavili. To je ta razlika, koja postoji između ove političke organizacije i sistema, u kojem postoje Mađari rukovodioci, ali koji su odgovorni naviše, a funkcionišu nadole.

I poslednje. Mi se sad pripremamo na izbore. Mi ćemo na izbore svakako izaći, pa makar bili zajedno samo sa socijalistima i sa radikalima. Nama su glasovi Mađara neophodno potrebni. Ne zbog toga, da ovde u Jugoslaviji dokazujemo svoju političku težinu, već zbog toga, da imamo legitimitet i u ovom međunarodnim odnosima, posebno u ovom toku Mirovne konferencije o Jugoslaviji. Činjenica je, da u poslednje vreme ponovo jača pritisak srpskih vlasti na Mađare sa ciljem, da što manji broj Mađara izađe na izbore. Nažalost, opet je počela nasilna mobilizacija, imamo takve slučajeve, o tim slučajevima smo javili posmatračima, o nekima nismo, jer oni, koji su nam preneli, izjavili su, da ne žele takav publicitet. Pored toga, imamo dalje pojave nasilnih useljavanja, ovde dole čeka gospodina ministra jedan Mađar iz Iriga, koji ima tamo kuću i u njegovu kuću su se nasilno uselili. To znači, da Hrtkovce i Južni Srem se sad širi dalje prema severu. Mi imamo niz još od ranije neotkrivenih, veoma neprijatnih pritisaka, koji nisu razjašnjeni od strane organa unutrašnjih poslova. Tu mislim pre svega na bacanje bombe u dvorište našeg funkcionera u Novom Kneževcu, mislim na pucnjeve, na seriju od dvanaest metaka, koji je ušao u sobu drugog našeg funkcionera u Kruščićima, i moram da kažem, da nedostatak rezultata, tu se radi i o nizu rušenja grobalja, itd., koji nisu otkrivene. Te pojave veoma loše utiču na političko raspoloženje Mađara u Vojvodini, i s obzirom na to, da ta nacionalna mržnja, koja se seje preko srpskih sredstava informisanja, do te mere je došla do tih svakodnevnih odnosa, da jedan velik broj Mađara nama govori, da jednostavno neće izaći na izbore, zato što jednostavno neće da glasa za druge, a za nas ne sme. Mi svima govorimo, da ćemo insistirati na tome, da dolaze međunarodni posmatrači, da njihova prisutnost ipak daje jednu drugačiju atmosferu, ali želim da kažem, da ovi pritisci postoje.

I sasvim na kraju, želim da zaključim stim, da razgovori mogu biti različiti, ali politički dogovor je moguć samo sa legitimnom interesnom organizacijom vojvođanskih Mađara, sa Demokratskom zajednicom vojvođanskih Mađara. Mi smo spremni na sve razgovore, mi dolazimo i učestvujemo u svim razgovorima, ali naš cilj je to, da u jednom odnosu političkog partnerstva dolazimo do takvog modela razrešavanja otvorenog problema Mađara u Jugoslaviji, koji će nama omogućiti politički subjektivitet, i koji će nama omogućiti, da u ustavom i zakonom datom okviru bez naše želje da budemo separatisti i da tražimo promenu granica, mi to ne tražimo, ali tražimo sva ona prava, koja momentalno najviši međunarodni dokumenti daju.

Hvala lepo, što ste me saslušali.

Dr. Čaba Šepšei:

Član sam Predsedništva Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara i predsednik sam okružne organizacije u Subotici i pored toga sam savezni poslanik. Hteo sam samo malo da dopunim gospodina Agoštona i da ukažem, kakvi se pritisci vrše između ostalog i na mađarsku narodnosnu grupu. Konkretan primer: u Subotici predstavnici Srpske radikalne stranke na konferenciji za štampu su izjavili, da imaju sve uslove da formiraju partijsku policiju, koja će da dovede red u gradu. Kad smo mi to na međupartijskom forumu, koji funkcioniše u Subotici, jer tamo radi oko 15-16 registrovanih stranaka, zajednica i saveza, pitali smo gospodina Jerinkića, koji je sekretar ministarstva unutrašnjih poslova, dali ima oružja u neovlašćenim rukama, on kaže, da nema. I kad smo pitali, šta znači, ako jedna stranka ima sve uslove da formira partijsku policiju, mi to shvatamo, da ima i oružje, praktično odgovor je bio čutanje, što smatramo da je i on prema tome potvrdio, da ipak postoji oružje, to je jedan ogroman pritisak na naše ljude, i smatramo da će biti veoma otežano, izačićemo na izbore, ali stvarno su naši ljudi zastrašeni. Sad to ne bi pominjao, da je gospodin Šešelj uoči izbora maja meseca bio u jednom selu pored Subotice, u Novom Žedniku, jednostavno je rekao, da Mađari ne treba da se plaše, jedino rukovodioci Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara mogu da računaju na represalije, i oni, koji budu glasali na predstavnike DZVM. To veoma negativno utiče na mađarsku narodnosnu grupu, i da dodam, da ovog momenta još jedan veći talas mobilizacije je krenuo u Subotici, i opet je počela milicija da ide po ljude. Jer od aprila meseca samo je ili poštom, ili kurirom dostavljen poziv. Sada je opet počela policija da ide. Normalno, nemamo nikakve tačne podatke, ne možemo do njih doći, ali po nekim procenama i po nekim zasad nedovoljno proverenim informacijama oko 5000 poziva će se uručiti ovih dana u Subotici. Zasad toliko, hvala lepo.

Dr Pal Šandor:

Ako mi dozvolite, ja bih samo dve rečenice. Može se naravno razgovarati sa svim strukturama, činjenica je, da političke organizacije, partije, sa kojima nameravate, koje su ovde navedene, s kojima namerava da se vrši razgovor, nemaju ni jednog legitimnog predstavnika ni u jednoj od skupština. Ni na lokalnim izborima, ni na pokrajinskim, ni na saveznim izborima. U republičkoj recimo skupštini jedino Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara predstavlja Mađare, to je slučaj i u svim ostalim skupštinama. Prema tome, sa političkim grupacijama može naravno da se razgovara, ali je njihov legitimitet isuviše problematičan.

Druga stvar, oko represalija. Ja bih naveo samo ovo, da se recimo u policiji vrši eliminacija manjinskih kadrova. Tamo, gde sam ja predsednik okružne organizacije, u Bečeju su svi Mađari jednostavno eliminisani iz te službe, ili su pak premešteni iz Bečeja da putuju svaki dan za Novi Sad, ne bi li se na taj način naterali da odstupe. Prema tome svugde se traži nacionalna, a verovatno i partijska podobnost, pa onda svi ljudski kvaliteti. Hvala.

Dr Momčilo Grubač:

Ja bih postavio jedno pitanje. Zašto Mađare, koji su iz drugih stranaka izabrani za narodne poslanike, smatrate da ne mogu predstavljati Mađare? Dali samo zbog toga, što se ne može sa sigurnošću utvrditi, koji je broj Mađara birao iz drugih stranaka svoje predstavnike, zbog toga, dali su oni ove ili one nacionalnosti, ili iz nekih drugih razloga, osporavate legitimitet...

Dr Pal Šandor:

Vrlo jednostavno. Postoje Mađari u Saveznoj skupštini, ali oni nisu birani glasovima birača neposredno na terenu, nego su ušli na partijskim listama. Gospodin Čaba Šepšei je biran po tom većinskom sistemu i ušao je u skupštinu glasovima birača Mađara koji su za njega glasali. U Saveznoj skupštini vi imate Mađare, ali su oni ušli na partijskim listama. Prema tome, Mađara, koji su birani neposredno glasovima Mađara, za koje se zna, u većinski mađarskim izbornim jedinicama, tamo gde politička volja Mađara može da dođe do izražaja, takvih Mađara osim nas nema.

Dr Momčilo Grubač:

A u republičkom parlamentu?

Dr Pal Šandor:

Nema ni jednog. Mađara ima drugih, koji nisu birani u većinski mađarskim izbornim jedinicama, Mihajlo Kovač, Oskar Kovač, i tako dalje, ali oni su birani negde drugde, na nekom drugom terenu, ne u izbornim jedinicama, gde su većina stanovnika Mađari. Ja nisam rekao, da Mađara u skupštinama nema, ali nisu legitimni, jer ne izražavaju političku volju mađarskog stanovništva.

Dr Momčilo Grubač:

Znači ni gospodin Tibor Varadi, koji je poslanik u Narodnoj skupštini, ne bi imao legitimitet mađarske...

Dr Pal Šandor:

Ja mislim, da on nije biran u većinski mađarskoj izbornoj jedinici, i za njega to ne mogu da kažem. Ja ne kažem, da on ne zastupa interese svih građana, koji su ga birali.

Vekaš Janoš:

Ako mi dopustite, samo nekoliko reči. Meni, i svima nama je drago, da je došlo do ovog razgovora. Međutim, ovaj razgovor ne može biti takvog karaktera, kakav karakter smo naslutili iz pisma gospodina Kutinja, gde je stajalo, da će to biti trilateralni. Ovo nisu trilateralni razgovori, to su konsultativni, mogu reći čak i u to, neobavezujući, na slobodnu temu. Ima tu dva problema. Prvi problem je gospodin Grubač pokrenuo, to je pitanje legitimiteta nas, kao predstavnika, i ja mislim da je važno, da to razjasnimo. Ako krenemo tim putem, kojim je gospodin Grubač krenuo, to je put rasne kvalifikacije Mađara.

Grubač:

Ne, ne, to...

Vekaš Janoš:

Momenat, samo da završim. Po meni nije kriterijum, da li je neko Mađar ili nije. Ako Mađari odaberu kao svog predstavnika jednog Japanca, Srbina, Hrvata, mi to prihvatamo. Nije pitanje, dali je čovek čistokrvni Mađar, dali su njegove etničke karakteristike Mađarske, nego je pitanje, da li su Mađari njega birali, dali on uživa poverenje Mađara. To je suština stvari, i ako on ne bude Mađar, mi ćemo njega prihvatiti, ako on deluje u sistemu na taj način, koji odgovara Mađarima. Recimo jedan primer je sa gospodinom Ivanom Đurićem, na koga je glasala ogromna većina Mađara, mada je pripadnik jedne stare srpske porodice. I danas smo spremni da prihvatimo gospodina Đurića kao našeg političkog predstavnika.

To je što se tiče legitimiteta jednog učesnika. Što se tiče legitimiteta drugog učesnika, trenutno postoje tri stvari. Postoji jedna takozvana pokrajinska institucija, koja je u stvari prazna forma, nema svoju sadržinu. Ona je ostatak prošlosti, i na neki način prisustvo gospodina Deaka je kao simbolično prisustvo jednog bivšeg modela.

Prisustvo gospodina Grubača može da bude neki obris budućnosti. Ali budućnosti, koja još nije došla. Mi ne tvrdimo, da jednom savezna vlada ne može biti nosilac suvereniteta, koji će biti legitimni partner za dijalog o pitanjima ljudskih prava, među njima i manjinskih prava. To sada, dok republičko ministarstvo unutrašnjih poslova zauzima zgradu Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova kad god mu se prohte, veliko je pitanje, dali je savezna vlada nosilac suvereniteta. Sada, dok u ministarstvu za ljudska prava i manjine imate četiri čoveka, nemate aparat, sada, dok svi zakoni koji regulišu pitanja manjina, donose u republičkoj skupštini a ne u Saveznoj skupštini, ja mislim da najvažniji partner za dijalog nedostaje. Mi smo spremni da pojačamo legitimitet i položaj savezne vlade, ako savezna vlada pokaže dobru volju, da nama izađe u susret da se rešavaju pitanja manjina tako, kako mi mislimo, mi smo tu spremni za dogovor, i u okviru izbornih i ostalih pitanja, ali u tom slučaju tražimo da se naš koncept autonomije prihvati kao osnova za dijalog. Hvala.

Dr Momčilo Grubač:

Samo da ne bude nesporazuma, ja nisam postavio pitanje legitimiteta narodnih poslanika, koje je kandidovala Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, već obrnuto, interesovali su me argumenti, na osnovu kojih bi se osporavao legitimitet onih Mađara, koji su van te zajednice, izabrani na listama drugih političkih partija. U drugim političkim partijama ima glasača Mađara, ima poslanika, verovatno ne toliko čisto i do kraja izabranih glasovima samo jedne nacionalnosti, kao u slučaju kandidata iz reda vaše stranke odnosno interesne zajednice, ali pretpostavka je, da i oni imaju iza sebe glasove i jednog broja Mađara, jer je članstvo u tim partijama nacionalno heterogeno i mešovito. Dobro. Ali to je ovako...

Ja se izvinjavam. Jel mogu tu dve rečenice oko legitimiteta? Naime, ipak je jasna stvar oko legitimiteta. S jedne strane, od nas niko ne osporava građanski legitimitet, politički legitimitet poslanika, koji su izabrani u drugim sredinama. Mi samo ukazujemo na to, da su oni bili izabrani kao kandidati partija, koje uopšte ne prihvataju naš koncept autonomije, a ogromna većina Mađara je baš glasala za naše kandidate, znajući, da zastupamo taj koncept autonomije. Kad je to tako, onda moramo napraviti razliku između opšteg legitimiteta, koji niko ne osporava, i legitimiteta da zastupa kolektivne interese vojvođanskih Mađara. Takav legitimitet, da zastupa kolektivne interese vojvođanskih Mađara, ima samo Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara. S obzirom na to, da je dobila 80 posto glasova Mađara.

Grubač:

Aha. Dobro, gospodine Arens, jel biste vi nešto...

Gert Arens:

Pa dobro, gospodine ministre, ja bih želio prvo da se zahvalim i u ime svojih kolega i svih nas pozvanih, da učestvujem u ovim važnim razgovorima sa Mađarima u Vojvodini. Mi smo sigurno spremni da doprinesemo sve, što možemo, da bi se rešili problemi, o kojima je ovde reč. Mi smatramo ove razgovore kao jedan prvi sastanak, prvi korak, nismo još konačno odlučili spram formi tih razgovora, možda treba kasnije i malo uži krug za takve razgovore, to možemo diskutovati i kasnije.

Što se tiče konferencije i ja mislim i sve nas, onda je osnova tih rešenja dokumenti londonske konferencije. Među tim dokumentima ima i ovo poglavlje II koji smo izradili na haškoj konferenciji. To poglavlje II su prihvatili u oktobru pet predsednika republika bivše Jugoslavije, predsednik Milošević tada je imao neke rezerve na tačku C. toga poglavlja. Ali u toku našeg razgovora i sa saveznom vladom tih zadnjih nedelja i savezna vlada je primila poglavlje II tog dokumenta. Sad ponekad ja imam utisak, da ljudi koji govore o tom dokumentu nisu pažljivo pročitali dokument, to se sigurno ne referiše na sve stručnjake oko ovog stola.

Poglavlje II ima tri dela. Prvi deo, A., bavi se opštim ljudskim pravima, koje mi svi prepoznamo i koji su već bili prihvaćeni od strane stare jugoslovenske vlade. U delu B. su opšta manjinska prava, koja važe za sve manjine u Evropi i manje-više u svetu. Onda imamo C., specijalni status, i taj deo daje neka pravila za autonomiju. C. je dosta širok i ostavlja dosta prostora za rešenja koja se adaptiraju na konkretne uslove konkretnih slučajeva. Ja mislim, može se vrlo dobro raditi sa C. Na osnovi toga C na primer hrvatska vlada je izradila ustavni zakon o manjinama, tamo ima već mnogo više detalja o pravima takvih autonomnih jedinica, ali to je hrvatski zakon i vi ćete sigurno imati svoj zakon. Ja mislim, da i naš praktički rad, što se tiče Mađara ovde u Vojvodini, može se manje-više držati tih tri dela poglavlja II. Što se tiče kršenja opštih ljudskih prava, kako smo sad dobili nekoliko primera od strane gospodina Agoštona, to je manje-više A. Ja mislim, ta kršenja, ako gospodin ambasador dozvoljava, možda je uglavnom, što se tiče međunarodne zajednice, u rukama misije KEBS-a, zato što je to ono, što se dešava na licu mesta, i jer treba reagovati brzo. Mi nismo na licu mesta, mi putujemo mnogo, ali oni sad imaju svoje predstavnike.

Onda, što se tiče B., to je manje-više ono, što se sada nalazi u opštem zakonodavstvu. Na primer, čak i Ustav Srbije od 1990. godine ima nešto kao autonomiju za Vojvodinu i za Kosovo, i kad ja čitam neke zakone, onda vidim, da ima razlika između koncepta autonomije sa jedne strane i sadržaja tih zakona sa druge strane. Samo jedan primer: zakon o lokalnoj samoupravi. Ranije opštine u Jugoslaviji su imale mnogo više prava nego sada. Sada je centralizacija mnogo jača. Tako da mnogo tih problema sa školama, sa takvim praktičnim pitanjima se može već rešavati na osnovi toga opšteg zakonodavstva. Tako smo radili u Makedoniji. To je manje-više tačka B. poglavlja II. I onda što se tiče opšteg ustavnog položaja Mađara u pokrajini, u republici i u federaciji, to bi bio taj treći nivo, i rešenja za to treba naći u tački C. poglavlja II., kako je lord Oven rekao u Starsburgu. Kako sam rekao, ima dosta prostora da se adaptiraju rešenja na konkretne uslove na licu mesta.

Ako mogu još nešto da kažem o diskusiji koju smo imali o temi ko predstavlja koga. Mi smo iz početka haške konferencije primili predstavnike etničkih i nacionalnih grupa i manjina u bivšoj Jugoslaviji i mi smo stalno imali taj problem, da nam jedna strana kaže, ljudi koji su vama stigli, nisu predstavnici te manjine, to je neka manjina u toj manjini, a pravi predstavnici su drugi. To smo čuli za Kosovo, iako ja iskreno mogu da vam kažem, ja mislim, gospodin Rugova jeste predstavnik većine svog naroda, velike većine na Kosovu. I to smo imali i drugde i sad smo tu imali jednu diskusiju. Ja mislim, nije to tako teško, ako gledamo malo pragmatički. Gospodin Agošton je rekao da ova organizacija nije politička partija, ali ipak je učestvovala u izborima, to znači da ima neke karakteristike političke partije. I moje konkretno pitanje bi bilo, u izborima, u skupštinama u Beogradu, koliko ima mađarskih poslanika, iz koje partije ili saveza jesu, i koliko odsto mađarskih birača je glasalo za organizaciju gospodina Agoštona i za druge partije. Ja mislim, to su pragmatički zadaci i to mora jasno da se vidi, naročito ako gospodin Agošton govori o 80 posto Mađara, to je druga stvar, nego kad je ovde samo 3-4 predstavnika drugih različitih struja Mađara. Zbog toga moje konkretno pitanje bi bilo, kako to izgleda na osnovi rezultata izbora, koliki odsto Mađara jesu birali organizaciju gospodina Agoštona, s time ja bih možda završio ono, što sam hteo sada da kažem. Možda da otvorimo diskusiju sa tim pitanjima.

Dr Pal Šandor:

Dozvolite mi da u dve rečenice odgovorim.

U skupštini Republike Srbije ima 12 Mađara. Od toga su osmorica predstavnici Demokratske zajednica vojvođanskih Mađara, oni su svi izabrani u onim izbornim jedinicama, u kojima mađarska populacija čini više od 50 posto birača. Znači legitimitet da oni izražavaju političku volju Mađara ja mislim da se ne može negirati. Ostali Mađari su sledeći: Mihalj Kertes, iz Socijalističke partije Srbije koji je izabran u Grockoj, dakle u izbornoj jedinici koja nije većinski mađarska. Sledeći je Oskar Kovač, koji je izabran u Novom Beogradu, u kojoj ne znam dali ima jedan ili dva procenta Mađara. Sledeći je Mihajlo Kovač iz bivše partije Jugoslovena, sada u Demokratskoj stranci Srbije, isto izabran u Novom Beogradu, i gospodin Tibor Varadi, koji je izabran u Zrenjaninu, gde ima 12 posto Mađara. Ja sam zato rekao gospodinu Grubaču, da oni nesumnjivo izražavaju legitimno volju svojih birača, jer su u svojim izborni jedinicama izabrani, ali ne izražavaju političku volju Mađara, jer su u izbornim jedinicama gde Mađari predstavljaju većinu, izabrani samo poslanici DZVM.

Grubač:

To su rezultati izbora od pre dve godine. Na rezultate izbora za savezni parlament ne možemo se pozivati, jer na tim izborima, kao što znate, opozicione stranke jednostavno nisu učestvovale. Učestvovale su tri stranke, Socijalistička partija Srbije, Srpska Radikalna stranka i demokratska zajednica vojvođanskih Mađara. Ostali nisu izašli pa možemo nagađati samo rezultat.

Dr Pal Šandor:

Još jedna polurečenica ako smem samo oko saveznih.

Grubač:

Ali samo kada ja završim. Na tim poslednjim izborima, kada je situacija relativno čista u pogledu opredeljenja glasačkog tela zbog apstinencije ostalih stranaka, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara ako se ja dobro sećam dobila je 75 hiljada glasova. Jel tako?

Dr Pal Šandor:

110 hiljada. 2,3 posto.

Agošton Andraš:

Uz 40 posto neučešća.

Grubač:

Da. Koji bi verovatno svoj glas dali drugim opozicionim strankama...

Agošton:

To možete vi reći verovatno.

Dr Pal Šandor:

Samo da kažem još ovo. U saveznoj skupštini ima u Veću republika jedan Mađar, koji je izabran tako, što iz naše poslaničke grupe učestvuje u radu Skupštine i postoje dva naša poslanika, koji su birani u većinskim izbornim jedinicama, dakle opet je mađarsko biračko telo moglo da izrazi svoju političku volju tako što je njih biralo. I postoje još Mađari koji su birani na partijskim listama, koji su ušli tako, što su skupljeni glasovi od Leskovca do Subotice, ali ja mislim da oni ne mogu, s obzirom da su primljeni na partijskim listama.

Grubač:

A koliko iznosi mađarsko biračko telo u Vojvodini?

Agošton:

To ni Bog ne zna.

Grubač:

Ne znate znači.

Agošton:

Nema zvaničnih podataka o tome. Niti će biti za ove izbore.

Vekaš:

Ako smem samo jednu rečenicu. Ja predlažem da mi završimo taj deo razgovora o legitimitetu. Ako vi ne prihvatate naš legitimitet, vi tražite drugog partnera, ali da prestanemo sa tim cenkanjem, jer je to smešno. Mi smo došli da krenemo konstruktivno prema jednom rezultatu, cilj nam je bio od prvog trenutka, da se spreči, da se ratom i krvoproličem rešavaju ti problemi ovde u Vojvodini, ali ako vama to ne odgovara, vi tražite drugog partnera.

Grubač:

Pa bilo je predloga, to pitanje je pokrenuo gospodin Agošton, pa onda je i gospodin Arens insistirao na tim pitanjima, pa zato, inače meni ni na kraj pameti ne pada da osporavam vaš legitimitet, ali nema razloga da se nerviramo. Mislim da ni ta tema ne sme u našim razgovorima da bude tabu, ali ako mislite da je nezgodno možemo je i preskočiti.

Arens:

U stvari ja sam postavio to pitanje, jer u okviru i u toku konferencije ja sam video, da nam trebaju konkretni podaci. Ako mi nemamo konkretne podatke, onda recimo u razgovoru sa štampom ne možemo mi da odgovorimo. Niko ne sumnja u vaš legitimitet, mi sigurno ne sumnjamo, ali ipak je interesantno znati, dali ima neki značajni broj Mađara u Vojvodini, koji se orijentiše na drukčiji način. To je demokratija i takav Mađar jeste Mađar. Mi imamo sada tendenciju ovde u bivšoj Jugoslaviji i u drugim državama istočne Evrope da se političke stranke potpuno orijentišu na etničkim linijama i možda se u sadašnjem vremenu to ne može izbegavati, ali kad su sva prava na mestu i svi žive po tim svojim pravima i autonomijama, onda možda ne bismo to imali beskonačno. Recimo u Nemačkoj ima još jedna stranka, danska stranka, i danci imaju jednog poslanika, na osnovu neke specijalne odredbe, iako su ispod pet odsto. Inače u Sjedinjenim Državama to nije tako. Niko ne sumnja u legitimitet predstavnika Mađara koji žive na severu pokrajine, gde su Mađari u većini.

Grubač:

Otprilike i ja tako mislim, da je to prilično važno za raščišćavanje situacije, i pragmatično, principijelno pitanje. Nije isto, jelda, ako od biračkog tela, koje iznosi 250 hiljada, za jednu stranku glasa 30 hiljada, 70 hiljada, 100 hiljada ili 200 hiljada. To sam hteo jedino da, ako ima mogućnosti, ako znamo podatke, da ih saopštimo, i da vidimo, dali su oni sigurni i kako ih treba interpretirati...

Agošton:

Ja se izvinjavam, o podacima jednu rečenicu. Podatke nažalost niko ne zna tačno. Mi idemo na izbore tako, da nemamo sređene biračke spiskove, mi možemo ići sa ličnom kartom, mogu na tri mesta da odem, prema tome to nisu ozbiljni izbori. Ni 1990-te, ni sada u maju nisu bili, mi smo to rekli, mi nismo zato išli na izbore, jer smo mislili da su demokratski, nego smo išli zbog toga, da sakupimo glasove, da dokažemo naš legitimitet.

Vekaš:

Bilo je situacija recimo da u izbornoj jedinici krene pet mađarskih kandidata, i da pobedi predstavnik DZVM. Četiri protivkandidata su mu namestili, da razbiju mađarske glasove i da Srbin bude izabran. Za mene nije problem u tome, da mi razgovaramo o legitimitetu. Za mene je problem taj, što razgovaramo samo o legitimitetu, i dok smo ovde, ne razgovaramo o mogućnostima za rešenje, a vreme teče, ja mislim da je već i isteklo ono, što je za nas bilo predviđeno.

Grubač:

Vidite, ja mislim, da je ovo tema, na kome se vrlo dugo moramo angažovati, i to svi zajedno. Brzopletost i neko očekivanje, da se to u nekom kratkom roku reši je nerealno. To pokazuje i praksa. Vi znate na primer pitanje Južnog Tirola koliko dugo je rešavano. Osim toga, ta brza rešenja verovatno ne bi bila ni dobra rešenja. I zbog toga ja bih hteo da vas uverim, da ovaj način, koji smo mi izabrali sa mnogo razgovora izgleda to nekome možda kao skup praznih priča, ali ja vas uveravam, da mi to ne tretiramo tako, i da smo mnogo razmišljali o tome, na koji način i kako metodološki pristupiti rešavanju manjinskog pitanja, da bismo jednom došli do definitivnog rešenja. Mi nažalost drugog načina nismo videli, ali bismo bili jako zadovoljni, kad bi vi predložili neki drugi, efikasniji, racionalniji način, ali koji garantuje dobro rešenje. Ja se slažem, i mislim da je i rezultat ovog razgovora ukazuje dve vrste problema, dve korpe problematike, od kojih jedna može biti smeštena u A i B po onoj metodologiji, o kojoj je gospodin Arens govorio. Jedno su urgentni, trenutni problemi ugrožavanja i kršenja ljudskih prava, vi ste o njima, naročito gospodin Agošton, u jednom delu svoga govora, detaljno izlagali. Savezna vlada se jako trudi i ja mislim, da je vama to detaljno poznato, i ja usled nedostatka vremena u to ne mogu da ulazim, da te indicije i te slučajeve ugrožavanja ljudskih prava, koji su naravno zbog svega ovoga, što nas okružuje, i uslova u kojima živimo, mnogo češće nego što bi bilo normalno u jednoj sređenoj državi, pažljivo registrujemo i preduzimamo mere koliko je u našoj moći, da to sprečimo i likvidiramo. Mi smo i po pitanju mobilizacije i po mnogim drugim pitanjima i ne izgleda to tako drastično i ja nemam, naročito u pogledu budućnosti, onoga što se priprema, informacije o kojima vi govorite, ali mi o svemu tome vodimo računa i činimo mnoge poteze da napravimo jedno normalno stanje, u kojem ne bi bilo razloga za nesigurnost, za osećaj lične, imovinske i ostale neobezbeđenosti za naše građane. Drugo pitanje je mnogo teže, ono. što spada pod C. To je pitanje takozvanog specijalnog statusa, to je jedno tako moderan termin, koji se u stvari svodi na pitanje autonomije, ali u jednom novom vidu što do sada nismo imali, pitanje nacionalne, odnosno manjinske autonomije. Vi znate, da smo mi u svom ustavnom uređenju navikli na autonomiju, da to nama nije nepoznata stvar. Ona u Srbiji ima svoju istoriju, i o tome kako je razvoj autonomije istorijski od poslednjeg rata do danas izgledao, ja opet nemam vremena da govorim. Ovo rešenje, koje sada imamo, nailazi na nezadovoljstvo, i verovatno će pri ustavnoj transformaciji našega sistema, koji sledi neposredno posle izbora, i to pitanje autonomije biti otvoreno, i u ustavnim promenama obuhvaćeno. Pitanje manjinske autonomije, koje se sad postavlja široko, ne samo na unutrašnjem, nego i na međunarodnom planu, ja mislim da preko noći i nekim izvanrednim merama ne može biti rešeno. Tu mnogo očekujemo i od gospodina Arensa i njegove radne grupe. Ako na internacionalnom planu se pronađe rešenje i ako to bude univerzalna norma međunarodnog prava, koja će obavezivati sve članice evropske zajednice, naravno onda će ta rešenja u skladu sa svojom dosadašnjom politikom i Jugoslavija prihvatiti. Ako se tako ne desi, ako se na međunarodnom planu ne ustanovi standard autonomije, onda mi moramo pitanje autonomije kao i do sada na unutrašnjem planu transformacije našega ustava da tražimo. A do čega ćemo doći, teško je reći na jednom ovakvom sastanku. Mi ne možemo ozbiljno obećati autonomiju. Ni personalnu, ni teritorijalnu, osim onoga, što je u našem ustavu sada zapisano, sve do otvaranja postupka za izmenu ustava. Mi možemo razgovarati na tu temu, i pripremati se za rešenja, ali drugog načina i drugog metoda za promenu naših normi o autonomiji i za izmenu njene sadržine i transformacije ovoga vida u neki drugi, ja ne vidim do početka procesa za promenu ustava. Ali to ne znači, da mi o temi autonomije, pa i autonomije za manjinu, odnosno manjine, ne treba da razgovaramo i da se pripremamo, da tražimo rešenja, jer će onda naš posao u kritičnom momentu biti olakšan. U momentu, kada budemo razgovarali o promeni ustava. Naravno, još jednom kažem, ako se na međunarodnom planu pronađu rešenja, koja će postati deo međunarodnog prava uopšte, koja će obavezivati jednako Španiju, Italiju, onda će to naravno obavezivati i Jugoslaviju, kao što nas obavezuje međunarodni standard u pogledu manjinskih prava, i mi se trudimo u onim sektorima, u kojima se sumnja da nismo postigli taj standard, da stvari popravimo, i mislim da će po istom principu i pitanje autonomije biti rešavano.

Deak Ferenc:

Ja bih vas zamolio, 27. prošlog meseca smo imali jedan razgovor u Staroj Moravici, tamo su nam saopštili, da su mobilisani Mađari iz Moravice odvedeni u Baranju i u Mirkovce. Dali vi možete potvrditi da postoje takvi slučajevi da se i dalje vode mobilisani ljudi van granice SRJ?

Dr Šepšei Čaba:

Jeste, imam imena iz Subotice, 9. septembra su mobilisani, mogu da kažem da sam 16. oktobra pismeno od Savezne vlade tražio odgovor, pod kakvom zastavom, pod kakvom komandom i sa kakvim zadacima su tamo. U roku od 30 dana nadam se da ću dobiti odgovor.

Grubač:

U pitanju jeste i imena naveli?

Dr Šepšei Čaba:

Nisam.

Grubač:

A jel bi mogli da nam kažete imena?

Dr Šepšei Čaba:

Sada ne mogu ali imam zapisano. Imam ime iz Malog Iđoša.

Arens:

Što se tiče autonomije, vi ste spomenuli Italiju i Španiju. Te zapadne zemlje ja mislim to je ipak drugačiji slučaj. U tim zapadnim zemljama imate jedan veoma visoki nivo ljudskih prava, ono što nemate u nekim delovima Istočne Evrope, i to mora da ide zajedno. Međunarodni standard, što se tiče Evrope, to je Kopenhagen. I, ja to kažem veoma jasno, Kopenhagen nije dovoljan za zemlje kao što je Jugoslavija i neke druge, nije bila dovoljna za zemlju kao Italija i zato postoji u Južnom Tirolu taj statut, koji ide mnogo dalje nego Kopenhagen, i takva rešenja su potrebna, kada ima političkih i drugih konflikata, koje treba rešiti u skladu sa etničkim grupacijama ili narodima koji žive na tlu jedne države. Na neki način autonomija je refleks nepromenjivosti granica, zato što mnogi pripadnici jedne nacije žive van granica nacionalne države. I zbog toga, ja mislim, ne možemo čekati neko međunarodno rešenje za ceo svet za ta manjinska pitanja. Od toga neće biti ništa. Zbog toga ja mislim treba na osnovi poglavlja II naći rešenja. Sada, što se tiče ovog sastanka, mislim da smo gotovo na kraju sastanka. Mi vidimo dva pitanja koji su urgentni problemi, zato što imaju neke veze sa izborima. Prvo pitanje, to su izbeglice u opštinama, u kojima žive Mađari, mi smo čuli, da se doselilo mnogo Srba iz Bosne i Hercegovine i iz Hrvatske, i da to već menja sastav stanovništva u tim opštinama, i to znači, po zakonu mislim treba 12 meseci da stanuje tamo da ima pravo na glasanje, to može promeniti rezultate izbora. I drugi problem, mi smo to već jednom diskutovali, to je amnestija za te mladiće, koji su izbegli vojsku, pa se nalaze sada u Mađarskoj i drugde u inostranstvu, i čiji su glasovi isto važni za izbore. Ne znam, da li možemo, dali vi možete naći rešenje za ta pitanja i mislim da su to dva urgentna pitanja u vezi s čim treba nešto uraditi. Sada mi smo već završili ovaj sastanak sa vama i zbog toga ja bih predložio da se to nastavlja.

Grubač:

Možda samo kratko na vaša pitanja da kažem, što se tiče izbeglica, oni su u ogromnom broju, oko 500 hiljada u obe republike, u Srbiji i Crnoj Gori, ali struktura tih ljudi je takva, da preovlađuje, da je jedan dobar broj, ne mogu precizno reći koliki, to su lica koja nemaju biračko pravo, deca do 18 godina. Osim toga, pritisak je od sredine ove godine, od početka, najveći broj izbeglica se regrutovao posle izbijanja oružanih sukoba u Bosni. Oni nemaju status građana, koji bi mogli izaći na izbore, jer prosto nisu određeno vreme na našoj teritoriji. Tako da će vrlo mali broj od tih ljudi da koristi, odnosno da stekne biračko pravo na predstojećim izborima. To je u pogledu izbeglica. Pitanje njihovog smeštaja je jedno humanitarno pitanje, koje ima određene političke implikacije, mi smo ih registrovali i nastojimo da to pitanje rešimo u saradnji sa republičkim organima na način, koji neće izazivati potrese. Ako uzmete u obzir generalnu politiku u pogledu izbeglica koja se u državi vodi, da te ljude što pre, kad se normalizuju uslovi, što pre budu vraćeni u svoje kuće, tamo odakle su došli, onda neke realne opasnosti u vezi sa narušavanjem etničke srazmere u pojedinim regionima Jugoslavije, u stvari ima.

Ja bih pitao na kraju, pošto je naše vreme isteklo, gospodin Rodoljub Etinski, koji je u pokrajinskoj vladi sekretar za obrazovanje.

Rodoljub Etinski:

Mislim da, pre nego što odemo, treba reči samo nekoliko reči o nekim tezama, koje je gospodin Agošton izneo, ja nažalost nisam bio tu od samog početka razgovora, zakasnio sam par minuta, međutim ima teza, za koje je pitanje, dali stoje. Prva teza, da se broj Mađara u Vojvodini smanjuje u apsolutnom obimu. Ja inače radim na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, i naš fakultet ima saradnju sa fakultetom u Segedinu, i u Pečuju. Kada sam bio u Segedinu, tada je profesor Nađ, moj kolega rekao, da se broj Mađara u Mađarskoj smanjuje i da svake godine nestaje po jedno selo, odnosno toliki broj ljudi, koji iznosi jedno selo. Prema tome, ja ne znam dali je taj podatak tačan, ali ako je to tako, onda je pitanje, ako se zaista smanjuje broj Mađara u Vojvodini, šta je uzrok tome, dali je tome uzrok asimilacija, ili je tome uzrok, što uopšte natalitet, ne samo Mađara u Vojvodini, već i Srba takođe opada. Prema tome treba videti, šta je zaista razlog, uzrok te pojave. Mislim da bi bilo vrlo jednostrano, ako bismo to objasnili samo činjenicom asimilacije. Jer, ovde su brakovi uvek dvosmerni, i koliko se Mađarica uda za Srbe, toliko je i obratan slučaj, prema tome mislim da je to jedno dosta komplicirano pitanje. Takvo pitanje jeste i taj problem izbeglica i kolonizacije. To je pitanje, koje je vrlo osetljivo za sve, naravno i za Mađare, i za Srbe, i vidite, 1956-te godine, u vreme građanskog sukoba u Mađarskoj, u Vojvodinu je došao jedan broj Mađara, i tu našao utočište. Niko od toga nije pravio pitanje. Oni su tu smešteni, neki su od njih ostali i dalje. Sada međutim, kada imamo situaciju kakvu zaista imamo, oko dolaska Srba iz Bosne i Hrvatske u Vojvodinu, u mesta u kojima žive Mađari, a i Srbi, to Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara ističe kao jedan veliki problem. Mislim, da je to stvar, o kojoj treba dobro razmisliti, jer ta stvar je vrlo osetljiva, i prosto treba pažljivo pristupati tim stvarima, a tamo gde su konkretna ugrožavanja, što smo danas čuli, recimo u vezi ovoga slučaja u Irigu, ja mislim da će gospoda ministri odmah preduzeti sve, da se taj slučaj reši. I svi drugi takvi slučajevi, dakle zaista je nedozvoljivo, da manjinska prava Mađara i drugih budu ugrožena zbog dolaska izbeglica, to je zaista nedopustivo, tu u svakom slučaju treba intervenisati. Ali ako izbeglica ima svog rođaka u Subotici i hoće da ode kod njega, i ako mu to neko brani, to mislim da nije u redu.

Inače, još samo da završim ovim, sekretarijat na čijem sam čelu, se zaista angažovao, da se obrazovanje na mađarskom jeziku i na jezicima narodnosti u Vojvodini očuva na onom nivou, na kome je ranije bio. I tu, ako bilo kakvih problema ima, ja i sada pozivam gospodu iz Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, da mi ukažu, i spreman sam da odmah reagujem na svaki problem vezan za nastavu na mađarskom jeziku. Zahvaljujem se.

Agošton:

Biću vrlo kratak, što se tiče statističkih podataka, jasni su. Zašto su takvi, to nažalost ne znamo, jer u komunističkom periodu nije bilo naučnog istraživanja ove pojave. 1971. je jedan mađarski demograf napisao studiju na tu temu, zašto nestaju Mađari, njega su oterali u ludnicu. Posle, kad smo mi pokrenuli našu Zajednicu, on je mogao ponovo da piše. O tome nemamo naučne radove, meni je jako žao, kao i vama. Drugo, u vezi izbeglica, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara postoji zato, da postavi osetljiva pitanja, i mislim da od toga ne treba bežati, nego je pitanje samo, dali je postavljeno na politički adekvatan način. Ja tvrdim, da smo sve to do sada postavljali na politički adekvatan način, ja bih molio, da nam se ukaže, kada negde to nismo uradili. A da to ne uradite na osnovu novinskih članaka, koji direktno izražavaju srpsku ratnu propagandu protiv Mađara, prema tome nisu adekvatan izvor, osnova za razgovor. I drugo, ja bih vas molio da proverite iz vaše oblasti u Vojlovici, pored Pančeva, uzeli su umesto mađarske nastavnice istorije jednu iz Krajina, a to je mađarsko selo. Hvala.

Dr Pal Šandor:

Drago mi je, što se ubacio gospodin Etinski, morao bi znati, da u Vojvodini 16 hiljada pripadnika svih manjina, prema poslednjim statističkim podacima koje sam ja imao priliku da vidim, u osnovnu školu, znači koju država obavezuje i garantuje, ne uči na svom maternjem jeziku, a neznatan broj Srba, Crnogoraca uči na mađarskom, rusinskom i nekom drugom jeziku. Sledeće, oni su na Pravnom fakultetu ukinuli lektorat za mađarski jezik, koji je tamo decenijama bio. Postoji tačna krivulja, ja sam tražio statističke podatke od Ministarstva, koliko su predmeta godinama predavali na Pravnom i na Ekonomskom fakultetu na jezicima manjina, pa je to negde osamdesetih godina kulminiralo, od sedamdesetih prema osamdesetim se taj broj povećava, a od osamdesetih prema devedesetim godinama se smanjuje. Drugo, postoji čitav niz problema sa svedočanstvima i sa dokumentima na jezicima narodnosti, ja sam to govorio i u Skupštini, u Novom Bečeju mađarima daju svedočanstva samo srpskohrvatski, ćirilicom, fonetski napisana imena. Za mene to nije problem naravno, ali je problem to što nema i na mađarskom. Naglasak je na ovome i. Ne samo na mađarskom, nego i na mađarskom. Ja sam čitavu godinu pisao ovom Ministarstvu, i drugom i trećem, i taj problem nažalost nisam uspeo da rešim, a učiteljica, koja je imena svojih đaka u dnevnik upisala na mađarskom jeziku, je bila izbačena s posla, odnosno finije rečeno penzionisana. Prema tome postoje i te kako ozbiljni problemi.

Grubač:

Ja mislim, kad se upuštamo u ova pitanja, šire, kapitalne prirode, na primer demografska, pa pitanje obrazovanja, ona se ne mogu u ovoj vrsti razgovora raspraviti. To je složena i široka rasprava i to opravdava onu ideju našeg ministarstva, koju sam ja na početku govorio, da mi pristupimo sledećoj rundi naših susreta, razgovorima za nekom vrstom okruglih stolova po pojedinim temama, pa da i obrazovanje bude jedna tema, i demografski problemi manjina druga tema, i tako dalje, sve do autonomije. To bi moglo onda raščistiti pojedine nesporazume, kojih očigledno u ovakvoj vrsti razgovora ne možemo izbeći. Jer sve ima svoj razlog i vrlo je opasno jedan problem samo sa jednog aspekta posmatrati, a ne uzeti u obzir sve ono, što ga uslovljava. To važi i za demografiju i za obrazovanje. Na primer, lektorat na Pravnom fakultetu nije ukinut, nego jednostavno vežbe iz pojedinih predmeta se ne izvode onako, kako su se 70-tih godina izvodile, jer je došlo do drastičnih promena u strukturi studenata i u broju studenata na tom fakultetu. Jednostavno više posle prve godine nema grupe, koja bi se mogla obrazovati za jezike pojedinih narodnosti, a u onom velikom broju studenata, koji smo imali pre dvadesetak, pa i petnaest godina, problema te vrste nije bilo, jer je bilo mnogo studenata, i značajnija participacija pojedinih narodnosti, i tako dalje. Ja vam se zahvaljujem.

(...)

Našem sledećem sastanku, koji je posvećen problematici statusa i prava mađarske nacionalne manjine u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji, prisustvuju delegacije Socijalističke partije Srbije, koju predstavljaju profesorka Margit Savović, koja je funkcioner u Glavnom odboru te partije, pored toga narodni poslanik u Saveznoj skupštini, gospodin profesor Branko Balj, koji je takođe funkcioner u Glavnom odboru Socijalističke partije za Vojvodinu. Pored toga ovde je i delegacija partije Mađari za otadžbinu Srbiju i Jugoslaviju, čiji je predsednik doktor Tibor Halaši, i tu je i sekretar te partije. Da ne bih oduzimao vreme, ja ne bih objašnjavao povode i ciljeve ovog sastanka i uopšte ovih sastanaka koje danas održavamo. Kratko bih rekao, da je to nastavak jedne ranije započete akcije, pod pokroviteljstvom predsednika Republike gospodina Dobrice Ćosića, mi smo u avgustu imali široke razgovore za okruglim stolom o statusu nacionalnih manjina u Jugoslaviji uopšte. Tada smo se dogovorili, da ćemo u nastavku organizovati sastanke ovoga tipa sa pojedinim nacionalnim manjinama, opet sa ciljem, da registrujemo problematiku, da saslušamo sugestije i predloge, kako bismo našu i praksu, i normativnu delatnost unapredili. Kao što znate, savezna vlada ovih dana intenzivno radi na pripremi saveznog zakona a pravima nacionalnih manjina. Inicijativa za pripremu tog zakonskog projekta pored ostalog došla je i na predlog poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije u Saveznoj skupštini. Pripremajući se za taj akt mi koristimo i materijale koji se formiraju i na sastancima ove vrste. Nameravamo, kada završimo ovu seriju sastanaka, sa nekoliko najbrojnijih nacionalnih manjina u Jugoslaviji, slede već za desetak dana slični razgovori sa predstavnicima muslimanske nacionalne zajednice, zatim sa predstavnicima slovačke, romske itd. zajednice. Nameravamo posle toga da organizujemo jedan broj tematskih sastanaka, koji bi bili usmereni na jedno dubinsko istraživanje najvažnijih problema iz ove oblasti. Imaćemo razgovor na temu obrazovanja, zatim o demografskim aspektima, sve do problema autonomije vezano za aspekt nacionalnog pitanja. Istovremeno sa ovom akcijom podudarilo se da u njoj učestvuju naši gosti iz inostranstva, koji u ovoj oblasti takođe imaju određene zadatke i ciljeve. Tu je gospodin ambasador Arens, koji je predsednik Radne grupe u Ženevi za probleme nacionalnih manjina, koja je formirana na osnovu dokumenata londonske konferencije o Jugoslaviji. Takođe je tu gospodin Hol, zatim šef misije u Jugoslaviji gospodin Bögh, iz misije KEBS-a, zatim gospodin.... koji je šef misije sa sedištem u Subotici, zatim su tu saradnici gospodina Arensa, i saradnici saveznog ministra za ljudska prava Savezne vlade.

Naš ovaj sastanak, kao što sam rekao, zamišljen na opservaciji, naš je cilj, da sa sastanaka sa raznim strukturama mađarske nacionalne manjine u Vojvodini, dobijemo informacije o stanju, predloge, sugestije, opažanja, pa ćemo na osnovu svega toga izvoditi zaključke. Zahvaljujući vam što ste se odazvali našem pozivu, ja vam predajem reč.

Dr Branko Balj:

Meni predstavlja zadovoljstvo, što mogu da pozdravim nama već poznata imena, sa ubeđenjem i ličnim, i stranke kojoj pripadam, Socijalističke partije Srbije, da ljudi koji slušaju, su došli zaista sa dobrim namerama. Da nisu došli, da nekome daju plus, a nekome minus, nego da dođu do jednog objektivnog suda, a samim tim i do objektivnih zaključaka o položaju nacionalnih manjina unutar republike Srbije i dakako savezne države Jugoslavije. Neka mi bude dozvoljeno, da kažem, da razgovori, koji su prisutni već duže vremena, a tiču se, i time i odnose na takozvani problem ugroženosti nacionalnih manjina, da kažem sledeće. Svi ljudi, koji žive na ovim prostorima, bez obzira, kom narodu, kom etnosu, ili kojoj nacionalnoj manjini pripadaju, danas su bitno ugroženi. Ta ugroženost proističe iz teleologije gospodina Kapitala, i zaista je kriva interpretacija, da je Socijalistička partija Srbije a priori protiv utemeljenja horizonta građanskog, kao demokratskog sveta. Živim u velikom nadanju, ali sam istovremeno i pesimista, da ćete se apsolutno sa istim problemima gospodo sresti i u bivšem Sovjetskom savezu, a sutra možda u indijskom potkontinentu i u Kini. Jer toliko je nelogičnosti proizvedeno, da od svega toga ne samo da razumne ljude boli glava, nego boli i duša. Hteti ujediniti Evropu na raskomadanoj Jugoslaviji je po mom sudu contradictio in adiecto. Hteti raskomadanu Jugoslaviju, a da se očuva Jugoslavija u malom, Bosna i Hercegovina, je takođe svojevrsni contradictio in adiecto. Kazati, da rukovodstvo SPS je nekooperativno, a otuda srpski narod i nacionalne manjine su stradalnici, neka mi bude dozvoljeno da iznesem opservaciju. Pogledajmo drugu stranu. Postojao je Sovjetski savez, stvoren je ZND, koji funkcioniše samo kao fudbalski tim. Rusija postaje konfederacijom, jer čečeni i kavkazci imaju bitnih rezervi prema federalnom ugovoru sa Rusijom. Dali je to rezultat kooperativnosti gospodina Mihaila Sergejeviča Gorbačova i gospodina Ševarnadzea. A potom gospodina Borisa Jelcina i Andreja Kozirjeva. Postavlja se pitanje svim razumnim ljudima, zašto je rezultat identičan. I zašto kretanja, koja će uslediti, izgleda da imaju vlastitu teleologiju. Izvinjavam se za ovu digresiju. Da se vratimo osnovnom problemu. Mi smo ugroženi u bitnim modusima ljudskoga bivstvovanja i svim egzistencijalijama: socijalnim, kulturnim, duhovnim. To naš vlastiti izbor nije. Ne mogu da shvatim kao čovek, kao individuum, pojedinac i ličnost, da se to ne vidi, da nema valjanih namera da se to vidi. Ne mogu da shvatim, da bar manifestno jedan deo zapadnog sveta aplaudira Jesenskom i Antalu, kada kažu, da su oni premijeri i predsednici ne samo deset miliona Mađara, nego svih petnaest miliona Mađara (...)