Odgovor na "ispovest" g. Rajka Đurdevića u članku Predraga Popovića "Sve ću ih prokazati potomstvu", "Svet" br. 53, Novi Sad, 30. maja 1994., str. 28.

Ja jesam, na poziv g. R. Đurdevića, telefonom razgovarao o našoj podršci NIN-u u odnosu na one novinare koji su isključeni iz redakcije NIN-a. Ali, tvrdim pod moralnom i svakom drugom odgovornošću da je potpuna izmišljotina da sam kazao g. Đurđeviću: "Pa, probudili su me noću i tražili da im potpišem tu podršku. Nisam ni znao šta potpisujem."

Pitam se: zašto je g. Đurdeviću bilo potrebno da izmišlja ove insinuacije i uvrede, kao da sam ja maloletan i malouman da me neko "budi" i da mu, tako bunovan, potpisujem izjavu podrške? Pre svega, niko iz redakcije NIN-a nije tražio našu podršku nego je ona napisana i potpisana na jednoj od sednica Izvršnog odbora Svetosavske stranke, na kojoj su učestvovali i dobri znanci, ako ne i prijatelji g. Đurdevića. To može posvedočiti sam Odbor, a ista podrška je zapisana i u Zapisniku sa sednice. Čudi me da me moj prijatelj, barem sam tako mislio da mi je to g. Đurdević, ovako blamira preko štampe. Sada sam tek ubeđen da je naša podrška zaista bila na pravoj strani. Jer ako neko govori neistine za prijatelja, uz to još i sveštenika koji je sa g. Đurđevićem bio u prvim borbenim linijama srpstva i borbe za slobodu, kako se tek taj obračunava sa svojim neprijateljima i neistomišljenicima? Mislim da g. Đurdeviću zaista sleduje ispovest, ali ona prava i hrišćanska, za ovaj lažan navod našeg razgovora.