1. Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara se izjasnila protiv rata, jos prilikom izbijanja sukoba na teritoriji bivse Jugoslavije. Ukupan razvoj događaja dokazuje, da je i na bojnom polju moguc samo kompromis, kao sto bi to bilo i u slucaju, da su odgovorni seli za pregovaracki sto, jos u pocetku. Posle svega ostaje problem manjina u samoj Srbiji. Mi smo od pocetka trazili pregovore. Imamo koncept autonomije koji je podoban za konkretnu raspravu. Uprkos teskoj situaciji u kojoj se nalazimo verujem u moc pregovora. Kao i u to, da cemo dobiti odgovarajucu međunarodnu podrsku za nase zahteve.

2. Zasad nema razarajuceg priliva izbeglica u opstine odnosno u naselja sa mađarskom vecinom. Po poslednjim podacima u Vojvodini je registrovano ukupno 78 hiljada izbeglica. Sa onim izbeglicama koji su u pocetku rata dosli, to je oko 140-150 hiljada ljudi. Prisutni smo na terenu, koristimo sva politicka sredstva da se ne stvori situacija u kojoj ce doci do nasilne promene etnicke strukture. U tom smislu trazimo međunarodnu podrsku. Ovih dana sam imao razgovor sa Lászlom Kovácsem (László Kovács) ministrom inostranih poslova Republike Mađarske. I od njega sam trazio politicku podrsku, ali i materijalnu pomoc za izbeglice. Smatramo da nema mogucnosti za skori povratak izbeglica.

3-4. U vezi ovog pitanja mogu da kazem, da sam upucen na sredstva informisanja. Koliko vidim sigurnih dokaza za postojanje prethodnog dogovora u vezi Krajine nema. Oni koji ne znaju, bave se kombinacijama, a oni koji znaju, jos cute. Ipak, mozda samo kao rezervnu varijantu, ne iskljucujem mogucnost postojanja dogovora iz Karađorđeva.

5. Multinacionalnost Vojvodine u istorijskom smislu ne postoji od kraja drugog svetskog rata, kada su otisli Nemci a dosli uglavnom Srbi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. No mutinacionalnost svakako postoji i danas. Primer kolonista koji su se vrlo brzo uklopili u vojvođanski ambijent ne iskljucuje mogucnost da se to desi a sa sadasnjim izbeglicama. No, demokratsko visestranacko uređenje drustva zahteva puno ostvarivanje manjinskih prava, ukljucujuci i autonomiju Mađara, pa i drugih ako oni to zahtevaju.

6. Po statistickim podacima posle rata najvise Mađara je bilo 1961 g. Do 1971 g. njihov apsolutni broj je smanjen za 5, do 1981 g. sa daljih 10 odsto. Najgora je u pogledu smanjenja broja Mađara bila sledeca decenija. Tada, do 1991 g. broj Mađara je smanjen za 13 odsto. Na pocetku rata je bilo Vojvodini 345 000 Mađara. Sada nemamo tacne podatke, ali racunamo sa brojkom od oko 35-40 hiljada Mađara, koji su otisli zbog pritisaka ili zbog nasilne mobilizacije.

8. Radi se o predlogu, koji smo dali Savezu vojvođanskih Mađara. Od njih trazimo, da raskinu koalicionu saradnju sa SSP-om koja postoji u opstinama, i da prihvate zajednicku borbu protiv nasilnog menjanja etnicke strukture, koja bi obuhvatila i potpuno povlacenje iz svih skupstina u slucaju, ako ova borba ne pokazuje rezultate. Rukovodstvo SVM ovaj nas predlog zasad ne prihvata, ali njihovi odbornici u opstinama misle drugacije. U Subotici je ovih dana predsednik optine Jozef Kasa, koji je jedan od najsigurnijih saradnika SSP, na sednici skupstine posle povlacenja obornika SSP, ostao sam. Odbornici njegove stranke nisu glasali za njegov mlaki predlog o izbeglicama, vec za predlog DZVM.

9. Mađarsa vlada je u delikatnom polozaju. Vece mađarske manjine zive ne samo u Srbiji vec i u Rumuniji i u Slovackoj. I njihov polozaj je tezak. Potrebna im je pomoc. DZVM predlaze politicku integraciju Mađara koji zive u Karpatskoj niziji, ali bez menjanja granica. Sadrzaj ove politicke integracije bi bila demokratska borba za dva zahteva: za ulazak Mađarske u EU, kao i borba za ostvarivanje autonomije za mađarske manjine u ovim zemljama. Nas problem je u tome, sto mađarske vlade posle pada socijalizma (ova je druga po redu), ne mogu da se bezrezervno opredele za podrsku naseg koncepta autonomije. Tako, DZVM i na budimpestanskoj politickoj sceni vodi politicku borbu. Naravno, to ne znaci da ne mozemo dobiti pomoc, kad nam stvarno zatreba.