Albert Švajcer je poverljivi savetnik u vremenu nesigurnosti, i čvrsti vodič u ovom svetu potresenom iz korena. To je razlog naše zahvalnosti prema njemu. Imajući ga u vidu, mi kažemo u sebi: ako je ovo humanizam, onda želimo biti humanisti. Ako je ovo hrišćanstvo, mi želimo biti Hrišćani.
(Profesor Hygen, ceremonija dodele Nobelove nagrade, Oslo, Norveška, 1954.)

Kada je Albert Švajcer, čuveni "doktor iz džungle", pristigao u Oslo decembra 1953 da primi Nobelovu nagradu za mir, ja sam tamo učila u srednjoj medicinskoj školi. Nobelova nagrada je retko kada bila dočekana sa takvim entuzijazmom. Kursevi i seminari o Dr Švajcerovom životu i njegovoj filozofiji su se održavali u školama i univerzitetima širom zemlje da bi pripremili ljude njegovoj poseti. Ljudi svih fela su organizovali spontana sakupljanja priloga za Dr. Švajcerovu bolnicu u Lambareneu. Kao rezultat svega toga, pre nego što je završio svoj boravak i vratio se, Švajcer je dobio od nas Norvežana donaciju koja se po sumi ravnjala sa samom Nobelovom nagradom.

Švajcer je u tridesetoj godini života, već solidno etabliran kao filozof, teolog i muzičar, završio studije medicine, da bi se onda uputio u najvrelijoj džungli Afrike da bi radio kao lekar. Žrtvujući već obezbeđene karijere u drugim delatnostima, on je postavio primer koji je imao ogroman efekat u svetu - posebno za posleratnu omladinu lišenu iluzija.

Neki mlađi ljudi su čak gledali s zavišću na mene i ostale studente medicine jednostavno zbog činjenice da smo kao kolege Švajceru na neki način bili bliži njemu i njegovim idealima.

Onog popodneva kada je Albert Švajcer primio počasno članstvo naše studentske organizacije, studenti su organizovali bakljadu od stare univerzitetske zgrade do mesta glavne proslave, gradske skupštine. Povorci su se pridružile hiljade mladih ljudi.

Kada su Albert Švajcer i njegova supruga izašli na skupštinski balkon, iznenađenog doktora je dočekalo oko dvadeset hiljada osoba sakupljenih na trgu. Neka grupa bliža balkonu je počela da peva staru norvešku himnu; ostali su se pridružili. Uskoro je okean glasova zapljusnuo starog doktora, vraćajući kao eho topla osećanja ka osobi koja ih je gajila. To je bio naš način da se zahvalimo Albertu Švajceru zbog toga što nam je dao novi smisao za vrednosti, i osećaje za orijentaciju u našim životima.

Zahvaljivali smo mu se zbog poruke koju nam je dao - poruke tako jednostavne da ju je svako, mlad i star, mogao razumeti, a ipak tako duboke i znakovite da se mogla održati u nama u dolazećim godinama:
"Prepoznajte volju da živite u sebi i u drugima! Ne praznoglavu, egocentričnu i hedonističku želju da se život uživa za sebe, već duboki poriv da budete deo samog Života, u svim njegovim manifestacijama. Kada u svom srcu otkrijete saosećanje za druga živa bića zbog toga što i ona žele da žive, i kada osetite želju da pomognete onima koji pate, onda ćete doživeti mistično poštovanje za Život. Svako od nas kao pojedinac služi životu, na mnogim nivoima. To možemo produbiti preko našeg razmišljanja, ulepšati našim radom, oslobađati ga boli i gladi, i unapređivati ga dalje kroz napredak u nauci i tehnologiji."

Saučešće, ili poštovanje za Život, etičko je jezgro oko kojeg je Albert Švajcer izgradio filozofiju za koju je smatrao da će pomoći opstanku moderne civilizacije.

Ovaj optimistički pogled na život i na mogućnosti za naše nalaženje smisla u njemu svakako ne bi bio tako spremno dočekan da nije bilo Švajcera kao njegovog živog ostvarivača u praksi. Dr. Švajcer je, za nas, bio živi simbol onoga o čemu je zastupao. Taj čovek je osvajao svačije srce toplinom svoje ličnosti i skromnom neposrednošću. Takav utisak su dobijali svi oni koji su imali lične susrete s njim, ali i milioni ljudi u svetu preko knjiga i elektronskih medija.

Prolazile su godine. Nakon što sam završila medicinske studije i kurs iz tropske medicine, otputovala sam u istočnu Afriku sa puno idealizma u srcu, i sa dozvolom za istraživanja - malom knjižicom - u džepu. U narednih tri godina sam prošla kroz tešku školu razbijanja iluzija, i pretrpela gorko razočaranje zbog nemogućnosti da živim na nivou visokih očekivanja koje sam ponela sa sobom.

Nalazeći se u poziciji usamljenog šumskog doktora u unutrašnjosti Tanjganjike (današnje Tanzanije), doživela sam bespomoćnost usamljenog lekara u susretu sa prirodnim katastrofama Afrike: poplavama i sušama, epidemija, glad, i gladovanja. Fizički iscrpljena, često usamljena i puna strahova, borila bi se kroz beskrajne časove rada samo da bi na kraju ustanovljivala iznova tužan uticaj mojih napora na ljude kojima sam želela da pomognem. To je sudbina koja sustiže sve one koji se usude prkositi bolesti i smrti na tom kontinentu.

Morala sam se učiti kompromisima između primitivnih mogućnosti s kojima sam raspolagala u afričkoj divljini i medicinskih standarda za koje sam bila školovana na evropskim univerzitetima. Tako sam se počela diviti upornosti i snalažljivosti evropskih misionara koje sam susretala. Oni su vodili svoje misije nepokolebljivo, uprkos neizrecivim mukama i lišavanjima koje su morali da podnose.

Kada je 1960 kriza u ratom rastrgnutom Kongu eskalirala, prekinula sam rad u Tanjganjici da bih se odazvala na zahtev Međunarodnog Crvenog Krsta za lekarski rad u snagama Ujedinjenih Nacija u toj zemlji.

Bio je februar 1961 kada su moje dužnosti kao medicinskog oficira u službi UN u Kongu završile. Iscrpljena teškim danima koji su došli kraju, odlučila sam da umesto direktnog povratka u Tanjganjici odaberem par nedelja odmora - i ukrcam se na krstarenje brodom oko Afrike. Razgledajući moj predstojeći put na mapi u putničkom birou u Poant Noaru (Francuski Kongo), otkrila sam da se Švajcerovo mesto Lambaréné u Gabonu nalazi neobično blizu. Pošto sam na brod za krstarenje ionako morala da čekam oko nedelju dana, odlučila sam da posetim Alberta Švajcera, koji je onda i dalje živeo i radio u njegovoj bolnici.

Radoznalim pogledom sam posmatrala putnike koji su na aerodromu čekali na avion za Lambarene. Bilo je veoma lako prepoznati američke turiste sa njihovim kamerama i sportskom odećom. Njihova mladolika lica nisu bila obeležena teškim radom u tropima, za razliku od Francuza tamo u uglu, prepoznatljive po svojoj kaki-odeći. Afričke žene, s decom, kao i sa mnogim naramcima, su se očigledno osećale nelagodno u ulozi pratilja njihovih ozbiljnih supruga u tamnim poslovnim odelima.

I ja sam bila nervozna. Kao što je to za mene u Africi postalo uobičajeno, ja sam bila jedina bela žena među mnogim putnicima, i nisam prepoznati mesto u nijednoj grupi.

Sada, kada sam krenula na put za Lambarene, osetila sam se nelagodno. Da li bi mogla da jednostavno odem Albertu Švajceru kao nezvani gost? Posmatrala sam mondenski obučene turiste. Mnogi od njih su očigledno nameravali upravo to. Kroz zvuk motora sam čula kako pominju njegovo ime. Ne želeći da postanem beznačajna figura između ovih nametljivih ljudi, odlučila sam da noć provedem u selu Lambarene i ne pojavim se u Švajcerovoj bolnici do sledećeg dana.

Bilo je već kasno popodne kada je avion počeo da se spušta kroz oblake. Duboko dole su se videli smeđi rukavci reke Ogove. Tropska šuma je izgledala kao debeli, plavkasto-zeleni tepih, a građevine pored rečne obale kao nevažne mrvice.

Američki turisti su se gomilali na elegantnom brzom brodu koji će ih odvesti nizvodno do Dr. Švajcerove bolnice, dok sam ja uzela mesto među ostalim putnicima u brodskom feriju koji nas je odneo uzvodno do živopisnog sela Lambarene.

Našla sam mali hotel. Prijateljski raspoloženi domaćin Francuz me je uverio da Dr. Švajcer prima svakog gosta sa najvećom ljubaznošću. Znači, mogla sam da očekujem sutrašnji sastanak uz izvesnu dozu sigurnosti. Obuzeta noćnim morama o ratu u Kongu, probudila sam se zbunjena i oznojena u kasno jutro. Vrućina je bila nesnosna, te sam odmah nestrpljivo ustala.

Verna svom pravilu da prilazim važnim mestima peške, krenula sam živopisnim putem po obali reke. Vrućina je bila tako teška da umalo nisam zažalila zbog odluke. Sve što sam mogla da uradim je bilo da se držim senki okolnog drveća koliko je to bilo moguće. Bilo je početak kišne sezone: reka je nabujala vodom, vazduh je bio težak od vlage, tako da sam se uskoro zatekla sasvim mokra. Put se produžavao u beskraj, a ja sam polako otkrivala da je Dr. Švajcerova bolnica udaljena nekoliko sati hoda od sela Lambarene.

Na kraju sam stigla do bujne livade na obali reke, gde se preda mnom otvorila meni scena već bliska iz iskustva: katolički sveštenik u dugoj beloj mantiji posmatra grupu nasmejane školske dece dok se ona igraju u vodi. Sunčeva svetlost je sijala na njihovim tamnim telima. Mogla sam videti zgradu katoličke misije između drveća. Školski dan je bio završen i dečaci su uživali u slobodnom vremenu pre popodnevne mise. Upravo u tom trenutku, crkvena zvona su se oglasila, te je sveštenik pozvao dečake da izađu i požure.

Približila sam se i time iznenadila oca. Pitala sam ga za bolnicu Alberta Švajcera, a on mi je pokazao na drugu stranu reke. Tamo, ispod palminog drveća koje se mešalo sa tropskom šumom, prostiralo se nekoliko niskih građevina. Otac je pozvao starca koji je sedeo u čamcu pored obale i zamolio ga da me prenese sa druge strane, zatim se okrenuvši i požurivši uz brdo da bi sustigao decu.

Stari Afrikanac je veslao kroz reku posmatrajući me u tišini. Sedela sam na prednjem delu, nestrpljivo gledajući, preko uzburkane vode, ka suprotnoj obali.

Ovo je, znači, slavna Švajcerova bolnica. Ni traga velikim građevinama od belog kamena kojih je bilo svuda u drugim delovima Afrike. Niske barake su bile sve što se moglo videti. Neke od njih su produžavale u nizu kroz obalu. Druge su bile skoro sakrivene ispod visokog palminog drveća. Gusta priobalna tropska šuma, lišća zelenog preko cele godine, jedva je ustukla da bi dala mesto građevinama. Izgledala je kao spremna da još sledećeg časa ponovo proguta ceo kompleks.

"Građevine su preblizu reci", pomislila sam. "Ako ona nadođe i poraste i za stepen više, oni bi morali biti evakuisani. "

S druge strane, mogla sam primetiti praktičnost koju ovaj položaj nudi za ozbiljno bolesne pacijente, koji bi mogli biti donošeni čamcima direktno do bolničkih vrata.

Dok mi je starac pomagao sa prenosom stvari iz čamca, pritom odbijajući bilo kakvu naknadu, upitao je: "Koliko dugo nameravate da ostanete?"

"Oko tri dana - mislim."

"Samo tri dana? Ne verujem", promrmljao je.

Pogledala sam ga iznenađeno. Nisam imala nikakvu predstavu da se nalazim u oblasti kroz koju hara epidemija boginja dovodeći masu bolesne dece u bolnici. Stoga je moja medicinska pomoć bila apsolutno neophodna. Boravak na bolničkom tlu na kojem sam upravo zakoračila se završio tek nekoliko meseci kasnije. Umesto da provedem tri dana kao gost, provela sam mesece kao saradnik.

U tom trenutku, međutim, osećala sam se pomalo zaprepašćeno, okrećući se od starca i gledajući unaokolo. Videći da oklevam, starac mi je, od osmeha naboranog lica, pokazao na tesni puteljak ka brdu.

Sporo hodajući putem ka Dr. Švajcerovom domu, imala sam vremena da razgledam bolnički kompleks bolje nego sa čamca u reci. Je li moguće da je ovo stvarno čuvena bolnica Lambarenea?

Dugi, drveni objekti, izgledom nalik barikadama, pružajući se pored središnjeg popločanog puta, ostavljali su utisak nečeg starog i beznačajnog. Gledala sam i mislila: ploče od zarđale gvozdene mreže koje su sačinjavale krovove bi svakako štitile dovoljno od kiše, ali takođe činile unutrašnjost kuća nepodnošljivo vrelom u toku dana. Ali, zatim sam primetila da su zidovi bili tanki i sa širokim otvorima koji su omogućavali da vazduh slobodno struji među sobama. To je bilo dizajnirano da bi olakšalo najgoru tegobnost u ovom kraju sveta.

Iza prvih redova kuća nalazile su se građevine sličnog tipa. Lonci i tepsije, potrepštine za jelo, obuća, grozdovi banana i druge hrane, ležali su svuda unaokolo – pokazujući da su to stambeni prostori Afrikanaca. Sve su građevine bile povezane kamenim stepenicima i uskim putevima. U celini, kompleks je više ličio na veliko afričko selo, a mnogo manje na bolnicu.

Prostorije za život i smeštaj osoblja su bile takođe drvene barake, raspoređene u krugu oko dvorišta, sa žičanim mrežama na prozorima. Na dugim stolovima postavljenim u senci velikog drveća vedre Afrikanke su bile zauzete peglajući nagomilani bolnički veš, dok su se mala afrička deca igrala oko njihovih nogu. Tamo, u jednom uglu dvorišta, nekoliko je ljudi popravljalo alatke.

Životinje su bile svuda unaokolo: kokoške, patke, pauni, goveda, psi i mačke su slobodno vrveli, puneći mesto svojim zvucima. Sa drveta, dva mlada šimpanza su se okretala i pravila grimase, oglašavajući moj dolazak kreštavim glasovima. Žene su podizale poglede i pozdravljivale me prijateljskim osmesima; deca su dotrčavala i htela da se igraju.

Ja sam samo gledala sam scenu. Koliko je dugo vremena prošlo od kada sam zadnji put videla tako spokojno mesto! Neuredno, prljavo, možda prenakrčeno - ali i veoma ugodno, toplo i uspokojavajuće. Čovek nije morao biti napet i oprezan celo vreme, za razliku od Konga iza mene. Ovo je mesto bilo naprosto dobro. Debela šuma je stajala kao stražar, čuvajući izvan grozničavi duh promena koji je potresao i stezao u grčevima ostatak Afrike.

Visoka, tanka žena je izašla na vratima. Bila je prilično nalik na duha, a njene blede usne su se smešile dok me je prilazeći pozdravljala. To je bila gospođa Matilda Kotman, verni stari sekretar - saradnik Dr. Švajcera od njegovih ranih godina, koja je bila njegov pravi saputnik kroz sve godine teškoća u Lambareneu. Kasnije sam saznala da ona poseduje odlučujući uticaj na svakoga u Lambareneu, i da niko ne može doći do Dr. Švajcera pre nego što se upozna sa njom i dobije njenu dozvolu.

Postiđeno, kao da sam se odjednom našla u nekom zabranjenom raju, samo sam nešto promucala. Ona me je prijateljski potapšala po ramenu. Rekla je: Dr. Švajcer će doći za neki trenutak. Bilo je vreme za ručak, i on će uskoro biti na svom putu za popodnevni obed.

Radni časovi su bili završeni, i ljudi su dolazili iz bolnice i iz njihovih smeštaja i okupljali se u dvorištu. Gospođa Matilda me je upoznala sa svima njima. Bila sam iznenađena videvši toliko doktora i pomoćnika iz Evrope. Među njima su se kretali i turisti iz aviona. Svi smo čekali na Alberta Švajcera.

Konačno, vrata su se otvorila i Švajcer je iskoračio napred. Njegova, nekad tako moćna figura, bila je blago pognuta, a naborana koža na njegovim golim rukama i vratu je ukazivala na gubitak telesne težine. Kaki-košulja i izbledeli tregeri su viseli opušteno na njegovom starom telu. Stari doktor se radosno osmehnuo kad je video pelikana – lice . mu je jasno izražavalo ponos što ima tako moćnu pticu iz divljine na svom stepeništu. Onda je dao Parsivalu malo hrane iz specijalne torbe.

"Guten tag, Doktor Schweitzer", ja sam rekla i pružila ruku. On je bacio pogled na mene iza debelih, namrštenih obrva.

"Ko ste vi, mlada damo?" To nije zvučalo neprijateljski, nego pre ravnodušno. Beskonačna reka žena, mladih i starih, je prošla kroz Lambarene! Pogledao me je malo bliže dok me je gospođa Matilda upoznavala sa njim.

"I šta bi vi hteli da naučite od mene?" pitao me je, za nijansu više zainteresovano.

Kakvo pitanje! Bujica sećanja mi je prošla kroz um. Idealizovana slika koju sam imala čitajući i sanjajući o Albertu Švajceru kao mlada devojka – zatim sećanje na taj dan u Oslu kada je primio Nobelovu nagradu, i kada smo mi studenti došli sa bakljama i pevali njemu – takođe i misli stimulisane njegovim filozofskim tekstovima dok sam bila na univerzitetu - i inspiracija koju mi je njegov rad pružao za vreme moje sopstvene borbe u Africi!

Šta bi neko mogao odgovoriti u takvom trenutku? Pešačenje duž reke tog jutra, prelazak sa starcem u čamcu, i harmonija mesta koju sam opažala, sve mi je to ostavilo veliki utisak. Očajnički sam tragala za rečima. Nisam htela da budem ženski sentimentalna, ali su mi usne počele da drhte. Najednom sam se setila osećaja bespomoćnosti i izgubljenosti koji me je držao dok sam se sama borila sa teškim pacijentima u afričkoj divljini.
"Veoma bih želela da naučim kako da vadim zube", čula sam sebe kako izgovaram.

To je bio impuls, misao koja je pobegla sa mojih usana kao odgovor na teško pitanje. Slavni čovek me je pogledao začuđeno, onda je u njegovim starim očima zaiskrilo, i počeo je da se smeje. Doktori i sestre, gospođa Matilda i gosti, svi su delovali preneraženo; pelikan je poleteo, kokoške i patke su se uzrujale, zalajali su dotad mirni psi.

Dr. Švajcer se očigledno dugo vremena nije bio smejao na takav način.
"Ovo se zove devojka", uzviknuo je, "Pravi doktor iz divljine! Poznajem agoniju vađenja zuba usred potpune divljine. Došli ste na pravo mesto. Imam odličnog stomatologa u bolnici. S njim zajedno ćete moći da vadite zube po ceo dan. Ha ha ha!"

Albert Švajcer se smejao preko celog puta kroz dvorište, i produšio je ulazeći u prostoriji za obed. Proboj mi je nesumnjivo bio uspešan.

Uprkos neuglednoj spoljašnosti građevine, trpezarija je izgledala veoma impresivno. Duga trpeza, na kojoj je moglo sesti do pedeset ljudi, bila je ukusno dekorisana i toplo osvetljena nizom upaljenih kerozinskih lampi postavljenih po sredini.

Dr Švajcer je seo na središnjem mestu s jedne strane stola. Pored njega, s desne strane, sedeo je njegov omiljeni kolega, a zatim su sledili ostali doktori; sleva, gospođa Matilda i sestre. Nasuprot Dr. Švajceru, s druge strane stola, sedali su gosti. Novi posetioci su bili postavljeni bliže njemu, pri čemu je najznačajniji sedeo okrenut pravo ka njemu, tako da su njih dvojica mogla lako da razgovaraju.

Mnogo vremena kasnije mi je bilo rečeno sledeće: jedini način na koji se može nagađati o Dr. Švajcerovom interesu za pojedinog gosta je pratiti koliko bi dana trebalo pre nego što bi osoba bila postavljena sve dalje i dalje u odnosu na njega. Pa, tog popodneva u privilegovanoj poziciji je bila moja malenkost. Moj nekonvencionalni pristup ga je očigledno obradovao, i u sledećim sam danima i nedeljama pravila svaki napor da bi održala živim njegovo interesovanje. Na sreću, nikada se nisam morala premeštati za više od jedne stolice sa tog centralnog mesta, možda zato što je on produžio da se zabavlja mojim neposrednim manirima.

Pre nego što je počeo obed, Albert Švajcer je izrekao kratku molitvu na nemačkom. "Wir danken Dir Herr, denn Du bist gütig und Deine Güte währet ewigtich." (Zahvaljujemo ti, Gospode, na ljubaznosti, i tvoja milost traje večno.)

Za vreme služenja mesa, serviranog od prijateljski raspoloženih pomoćnika Afrikanaca, neki krupni i stari psi su ušl u prostoriji i došli do stola. Bili su dovoljno veliki da bi iz sedeće pozicije mogli da bacaju poglede na celu trpezu, očima koje su podsećale na ljudske. Psi su znali pravila kod Dr. Švajcera veoma dobro. Znali su takođe i načine za njihovo zaobilaženje, svojim ponašanjem zavodeći nove, nevine goste. Iako su mirisali loše, ja sam ih pomilovala, i dala im zalogaje koje su očekivali. Zaintrigirani mojom sledećom reakcijom, doktori i sestre su iščekivali komentar od Dr. Švajcera:
"Nikada u tropima ne dodirujte pse dok jedete. I, ako hoćete taknuti psa za vreme jela, upotrebite isključivo lakt vaše ruke" - informisao me je.
"I, naravno, nikad ne dodirujte njegova usta."
Onda, ka psima: "Allez donc!"

Nevoljno, veliki psi su se povukli u pozadinu, na mesta koja su im bila namenjena. Osećala sam se pomalo postiđeno.

Kada se okrenuo ka ostalim gostima, dobila sam više mogućnosti da ga posmatram. Ono što mi je ostavilo najveći utisak te prve večeri, kao i u Oslu pre mnogo godina, bila je njegova velika lična toplina, koja je zračila iz takoreći stidljive skromnosti. Može se reći da je ljubaznost treptala u njegovim očima. Imala sam utisak da se oseća dužnim da svakom gostu pojedinačno ponudi nešto vredno. Sa puno takta i osećajnosti, pronalazio je dopadljiv i znakovit komentar i za najarogantnijeg i najkritičkijeg posetioca. Uskoro, sva su lica oko stola postala ozarena zadovoljstvom.
Nakon obeda, Dr. Švajcer je izgurao posude u stranu da bi napravio mesta za gomilu knjiga, donetih ispred njega. Pokretom znalca, otvorio je veliku staru Bibliju i iz nje pročitao odlomak. Citirajući iz ostalih knjiga i dodajući svoje sopstvene komentare, razvio je filozofsku raspravu o biblijskoj temi. Svi su slušali u tišini. Neki su zapisivali šta je rekao; najodvažniji su počeli da se nadovezuju svojim sopstvenim mislima. Osetila sam se kao privilegovani student, uzimajući udeo u visoko sofistikovanom filozofskom seminaru.

Biblijski odlomak za to popodne je bio iz Hristove Pasije. Tema je bila reakcija apostola na smrt mučenika Isusa. Dr. Švajcer je komentirao da su, u njihovoj dubokoj žalosti i egzaltiranom očekivanju, neki apostoli doživeli viziju, videći njihovog voljenog Isusa kako nakon smrti lebdi u vazduhu. Da se Isus u stvari uzdigao do neba kao telo i duh, i čak uzeo učešće u obedu sa apostolima, bila je mnogo kasnija verzija, dodao je Švajcer.

Onda je produžio da razrađuje osnovne razlike između katoličkih i protestantskih verovanja. Katolici traže čuda. Čak i u današnje vreme Crkva uvek traga za čudima kao dokazu za postojanje i slavu Boga. Svetom Pavlu nisu trebala čuda. Za njega i za protestante, Reč je dovoljna: "'Blagosloveni su oni koji tuguju, jer će oni biti utešeni; blagosloveni bili mirotvorci, jer će oni biti nazvani decom Gospodovom.' Ove su Isusove reči su istinska čuda za mene", rekao je i zatvorio knjige, tako završavajući uobičajeni večernji govor za goste i osoblje.

Ustao je i napravio nekoliko koraka do klavira, gde je odsvirao dobro poznatu melodiju. Ljudi su zajedno pevali. Nakon nekog vremena, naš mentor je ostavljao utisak da zaboravlja svoju okolinu. Prepustio je da muzika pređe u neke veoma lične vode. Mi smo se utišali i slušali, duboko dirnuti neverovatno mekanim, blagim, i harmoničnim melodijama koje su tekle tako lako ispod njegovih prstiju.

U jednom momentu Švajcer je prekinuo samog sebe: "Bilo je dovoljno za danas. Laku noć."

Bez ijedne dodatne reči, brzim pokretima napustio je prostoriju, kao u stidu. Iza njega su se odmah našla dva njega verna saputnika, gospođa Matilda i sestra Ali-Silver (dugogodišnjom pomoćnicom bolnice koja je bila praktično sastavni deo bolnice). Mi, ostali, produžili smo razgovarajući o upravo čujenom i o ranijim događajima dana.

Odeljak za sestre gde sam bila smeštena je bio jednostavan kao i ostatak bolnice: bez električne struje; bez tekuće vode. Sav dostupan komfor su sačinjavali prenosiva kerozinska lampa i mali krčag sa vodom sa malim sudom za umivanje; uski krevet; masa; stolica i mali klozet. Svaka soba je bila odvojena od drugih tankim zidom od iverice kroz kojeg je lako moglo da se razgovara. Na prednjoj i zadnjoj strani nije bilo nikakvih zidova, već jedino zavese od žice koje su bile dovoljno guste da bi čuvale komarce napolju. One su dozvoljavale da osećamo i najmanje daške vetra, nešto što je veoma važno u vreme toplog i kišnog perioda. Bez najmanje smetnje, slatki mirisi i mnogi zvuci afričke džungle su prolazili kroz zavesu.

Ležanje na krevetu u noći crnoj kao mastilo čini vas svesnim tanke i krhke barijere prema neukroćenoj prirodi spolja. To je izuzetan doživljaj, i za osobe koje dolaze prvi put u susret sa tropima je verovatno prilično zastrašujući. Međutim, simfonija ovih mirisa i zvukova ima umirujući efekt čak i na najnapetije osobe, i pravi da se opustite i slušate.

U tim trenucima, kroz mrak, mešajući se sa šuškanjem lišća i zujanjem komaraca, pojavila se najčudesnija, kristalno čista melodija - pravila je da zaustavite dah u strahopoštovanju. Švajcer, poznati organista, svirao je Baha!

Svake večeri posle povratka u svoju sobu Švajcer bi seo pred njegovim organom, konstruisanim specijalno za tropske uslove, i satima svirao Baha. To nije bilo jedino sviranje za ugođaj. Ako bi promašio notu, zastao bi i marljivo ponavljao deo iznova i iznova, sve dok ga ne bi savladao. Onda bi počeo komad iz samog početka i svirao bez greške. Radosna poruka melodije je plovila preko drveća, i nalazila put do umornih slušaoca iz okolnih kuća.

Dopirala je do svih nas, dublje i sadržajnije nego na ijednom drugom mestu na svetu, noseći obećanje da će negde, nekad, lepota i dobro trijumfovati, da će ljubav i harmonija nadvladati na zemlji... obećanoj zemlji koju svi mi čeznemo da dosegnemo.