Posle zastrašujućeg doživljaja u Gistavovom selu, ja nisam mogla da prestanem misliti na njega. Posmatrajući afričke pomoćnike na poslu, ja sam primećivala da su nezamenljivi za glatko funkcionisanje bolnice. Ljudi koji su dolazili da traže pomoć u bolnici su govorili na raznim jezicima. Veoma je mali broj znao francuski. Za evropsko osoblje bi bio beznadežan zadatak da pokušaju s njihovim učenjem. Lekari i sestre su, stoga, bili potpuno zavisni od sposobnosti njihovih afričkih tumača.

Svaki je član osoblja poznavao po više domaćih jezika. Prevodili su jedan za drugog ako bi neko od njih zaglavio sa nekim posebnim plemenskim dijalektom. Gistav je radio kao pomoćnik već mnogo godina. On je vremenom sakupio solidno znanje o tropskim bolestima koje smo sretali u našem svakodnevnom radu na klinici, i znao je da postavlja prava pitanja. Njegova bliskost sa mnogim domorodačkim jezicima i plemenskim verovanjima, i brigama koje su pratile bolest i smrt, omogućavali su mu da prevodi, ili bolje rečeno prezentuje njihove opise simptoma na medicinskom francuskom. To je obavljao sa lakoćom i na takav način da me je održavao aktivno angažovanom u konverzacijama, tako da se nikada nisam osećala kao autsajder. Taktično i nenametljivo, često me je savetovao kako da se ponašam prema ovim sramežljivim i sumnjičavim ljudima iz tropske šume. Sa beskrajnim strpljenjem, on bi objašnjavao uznemirenim majkama šta će biti sledeće što ću uraditi, i ohrabrivao je uplakanu decu da izdrže tretman.
Od početka pa sve do kraja mog rada u Lambareneu, Gistav je stajao kraj mog stola. On nije bio samo pomoćnik i odličan tumač, on je i vodio brigu o medicinskim dokumentacijama pacijenata. Pre nego što bih se ja pojavila ujutru, Gistav bi već organizovao naš posao za taj dan. Svaki pacijent je posedovao svoju medicinsku kartu; instrumenti i lekarstva su već bili na radnom stolu spremljeni; mladi pacijenti u pratnjama njihovih majki su čekali u redu na naznačenim mestima.

Dok je Gistav radio sa mnom, on je držao pogled ka stolu Alberta Švajcera. Svaki put kad bi pomislio da stari doktor ima potrebu za asistencijom, požurio bi ka njemu. Ponekad je to bilo samo doneti čašu hladnog pića; u drugim slučajevima za pomoć u prevođenju. Kada bi se vratio, njegovo lice je uvek zračilo satisfakcijom. Njegov osmeh mi je govorio o njegovoj ljubavi prema Dr. Švajceru više od bilo kojih reči.

Moja znatiželja prema Gistavu se vremenom postajala sve veća, ali pošto ideja da ja želim nešto više od radnog odnosa nije izgledala da je ikad prešla preko njegovog uma, bilo je teško pronaći pravu priliku. Gistav je bio stariji nego ostali pomoćnici, i pri kraju svakog dana sam primećivala umorni stav njegovog tela i izborano lice. Nespokojno mi je bilo što sam ja obično sedela, dok je on morao biti na nogama. Istina, Gistav se morao kretati pošto je obavljao veliki deo manuelnog rada na klinici, ali bilo je takode vremena kada bi se mogao odmoriti u stolici, pod uslovom da je bila pristupačna.

Jedno kasno popodne, kada je Gistav izgledao uistinu iscrpljen, nisam to mogla više da gledam. Našla sam praznu stolicu i ponudila ga da sedne. On se iznenadio, ali pošto je bio stvarno umoran, sa olakšanjem je pao u njoj. Minut zatim, gospođa Matilda, stara sekretarica, prolazila je pored konsultacione sobe.

"Zašto Gistav sedi?" pitala je primetno iziritirano. "On može stajati, ja mislim."

Gistav je ustao, mrmljajući izvinjenje. Moje je lice pocrvenelo. Naglo sam ustala s moje stolice.

"A mogu i ja!"
To je ispalo oštrije nego što je bilo nameravano. Donja vilica stare gospođe se spustila u iznenađenju. Videći moje ljutito lice, one je samo slegla ramenima i produžila svojim putem.

"Samo ti sedi Gistave, zaslužuješ!", rekla sam i pričekala sam par sekundi da se on vrati na svoje mesto pre nego što sam ponovo sela. Senka osmeha je prešla njegovim licem, ali ništa se drugo nije progovorilo oko incidenta. Od tada pa nadalje, obezbeđivala sam da uvek postoji slobodna stolica za Gistava. Ubrzo sam otkrila da je bilo mnogo lakše govoriti sa Gistavom dok oboje sedimo. Tako se među nama razvilo osećanje prijateljstva, što mi je omogućavalo da pitam o stvarima ličnije prirode.

Jednog popodneva, kada smo završili sa našim poslednjim pacijentom i kada se u prostoriji vratila tišina, pitala sam: "Kako to da ti, koji si radio u bolnici toliko mnogo godina, nisi nikada bio unapređen na više mesto?"
Gistav se smeškao bez gorčine. "Nikada nisam našao vremena da završim školu", odgovorio je. "Znanje mnogih afričkih jezika me je učinilo nezamenljivim za Dr. Švajcera." Onda se počeo smejati. "Osim toga, nisam se usuđivao na povlačenje, previše je mladih ljudi tražilo moj položaj."
Gistav je gledao sa simpatijama ka Švajcerovom stolu.

"Mi, stariji, znali smo doktora Švajcera kada je on još bio mlad i veoma aktivan. Većina nas je bila lečena kod njega od ove ili one bolesti. Svi mi želimo da ostanemo pored njega što je moguće duže. Zato, nije tako važno koju poziciju neko od nas ima, sve dok možemo raditi sa njim ovde."
Nisam mogla naći nešto drugo da kažem pred tom predanošću. Ali sledećeg odmora, Gistav je počeo da samoinicijativno govori. Mora da je razmišljao o mom pitanju. Jer, produžio je upravo tamo gde smo zastali.
"Kada smo bili mladi dečaci, imali smo običaj da se sakupimo u večernjim časovima oko vatre. Razgovarali bi satima o svim novim i uzbudljivim stvarima koje smo naučili za vreme rada sa Dr. Švajcerom. Bili smo ponosni time što smo njegovi pomagači. Ali u njegovom prisustvu strahopoštovanje je držalo naša usta zatvorena."

Gistav je zaklimao glavom, očigledno u toplom prisećanju.

"Ne verujem da ćeš ikada razumeti duboki utisak koji je Dr. Švajcer ostavio na nas. Godine su nam trebale da sredimo naša osećanja, i da razumemo toliko novih ideja koje nam je on doneo. "

Gistav je pogledao zamišljeno. Ali ja nisam imala priliku da odgovorim pošto je neko ušao prekinuvši nas.

Dani su prolazili. A onda smo ponovo progovorili.

"Vreme nema značenja za nas", iznenada je Gistav rekao.

Moment je prošao pre nego što sam shvatila da je ponovo spreman da mi kaže nešto o prošlim danima. Celu pažnju sam okrenula njemu.

"Molim te, objasni šta time misliš", rekla sam dok smo seli gledajući jedno drugog.

"Jedna od novih stvari kojima nas je Dr. Švajcer naučio ima veze sa vremenom", Gistav je počeo. "U našem svakodnevnom životu u selu, pre nego što se on pojavio, vreme nije igralo važnu ulogu. Naravno, mi jesmo ustajali zajedno sa suncem, i znali smo da je vreme za spavanje - kada dođe mrak. Znali smo kada je vreme za devojku da se uda i koliko meseca će proći pre nego što se beba rodi; znali smo koliko daleko možemo odveslati u jednom danu, i koliko dugo nilski konj može ostati na dnu reke pre nego što mora da izroni radi vazduha. Ali, vreme samo po sebi nije nikad ušlo u naš um. Za nas, dani su dolazili i prolazili u beskrajnoj liniji, i pre nego što bi saznali kako, godine su već prošle. Ali, mi i dalje ne bismo razmišljali o prolasku vremena.

Dr. Švajcer nam je pružio ovu neobičnu skupocenost: sposobnost da pratimo vreme i vodimo računa o vremenu. Od njega smo naučili da je svaki dan podeljen na časove, i da se ljudski rad može podeliti na ove odeljke. On nam je opisao da ako si dokazao da si kadar da završiš zadatak u okviru zadanog vremenskog ograničenja, ti si postigao nešto. To je bilo kao otkrovenje za nas, ovo novo znanje o vremenu. To je bilo kao da su se naši životi produžili izvan naših unutrašnjosti. Tako, mi smo postali svesni prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti. Nešto o životu i smrti i večnosti, neka činjenica o njima, zazorila se pred nama..."

Glas Gistava se izgubio. Ućutao se za neko vreme, a onda je dovršio razgovor normalnim glasom.

"Sve dok sam živ, biću zahvalan Dr. Švajceru o saznanju za vreme."

Gistav je u potonjim danima produžio da mi pruža brze poglede na način na kojem su on i njegovi prijatelji gledali na Alberta Švajcera. To nije bio prvi put da sam posedovala poverenje Afrikanca saradnika, može biti zato što sam prema ono što sam slušala prihvatala uzdržano.

Jednom sam se, međutim, zaboravila! U jednoj diskusiji sa katoličkim sveštenikom u istočnoj Africi, pomenula sam šta mi je učitelj u misiji otkrio o verovanjima njegovog naroda. Sveštenik je onda poslao poziv po sveštenika i strogo ga ukorio što mi je govorio takve “besmislice”. povređen i zaprepašćen pogled koji mi je moj afrički prijatelj uputio nikada neću zaboraviti. On mi više nikad nije rekao bilo šta od značaja. ali ja sam naučila svoju lekciju. Zato sam bila veoma oprezna da ne diskutujem ono što mi je Gistav rekao ni sa kim u Lambareneu. Umesto toga, ja sam to zapisala u dnevniku. Da bi zadržala njegovu dirljivu priču što bliže originalnom načinu kazivanja na nesigurnom francuskom, prevela sam je na engleskom slobodnim stilomzadržajući naraciju prvom licu. Postavila sam sebi kao redovan zadatak da ostanem u konsultacionoj sobi otkako bi je ostali noću napustili tako da bi Gistav mogao da neometano govori.

Jednog popodneva Gistav mi je opisao kako bi Albert Švajcer često otišao niz reku, verovatno da bi bio sam i odmorio se. Našao bi skriveno mesto i gledao preko reke.

“Sećam se da nismo voleli što sedi tamo”, rekao je Gistav. “imali smo običaj da muse prikrademo iza leđa, i pitamo se šta bi on tamo mogao da radi. Da li je govorio s duhovima, kao što čine naši plemenski vračevi? Da li su mu možda duhovi govorili da ide nekud i nikad nam se ne vrati? Ponekad je izgledao tužan. Da li je mislio o svom dalekom domu? Da li je razmišljao da nas ostavi zato što je čezneo za zemljom preko mora?

“Osećali smo da je opasno ostaviti ga samog predugo vremena. Onda bismo lako izmislili priču. jedan od nas bi dotrčao do njega i rekao, sasvim bez daha, da je hitno potreban u bolnici. Pribirajući um, ustao bi i požurio nazad s nama. To je uvek radilo.”

Gistav se iskikotao. Onda je dodao, “dr. Švajcer je video i razumeo naže potrebe, ali nikad nije mogao da čita naše misli.”

“Saučešće. ” Gistav je jednog popodneva izbacio tu reč ka meni. Čekala sam, jer sam mogla da vidim da hoće da mi kaže nešto od važnosti.
“reč saučešće izgleda da je imala dobar ukus u ustima dr. Švajcera. Nasmešio se i nastavio. “trebalo je dugo vremena i dosta diskusije oko vatre pre nego što smo mi dečaci počeli da razumemo šta je imao na umu. U prvo vreme kada nam je rekao šta ta reč znači, mislili smo da je u pitanju čudna slabosti srca koju on ima; osećaj koji više priliči ženi nego li muškarcu. Nismo znali šta bi s tom rečju; smetala nam je. I nije nam se sviđala. Izgledalo je da uvek dolazi u najtežoj situaciji i ometa nas u radu. Sa svim poštovanjem, upozorili smo ga da se ne povodi na osnovu te vrste slabosti; takvo delovanje bi mu uništilo/upropastilo reputaciju.”

Pitala sam se na kakvu vrstu teških situacija Gistav misli.

“Dobro, daću primer”, objašnjavao je Gistav. “dr. Švajcer bi, na primer, stavio bolesnog čoveka u prostoriji s pogrešnim ljudima, samo zato što nije bilo drugog dostupnog kreveta.”

Nisam mogla a da ga ponovo ne prekinem i pitam šta on podrazumeva pod “pogrešnim ljudima”. Gistav je zaklimao glavom, očekujući to pitanje.

“Vidiš“, govorio je, “prema našim običajima, možeš pomoći svojim rođacima i ljudima iz svog plemena. Svako drugi je suparnik i mogući neprijatelj. Ako se sažališ nad njima, na to se posmatra kao na znak slabosti i pre nego što saznaš, oni su to već iskoristili u svoju korist. Ali dr. Švajcer, on bi se brinuo o svim ljudima zato što nije pripadao nikome; mi to nismo mogli. Imali smo mnogo prepirki s njim oko toga. Da bismo izbegli rasprave, naučili smo da se organizujemo među sobom ko će pomoći kome, tako da se ne povrede osećanja ljudi i ne prekrše plemenski zakoni.

Dugo u noći raspravljali bismo zašto je dr. Švajcer hteo da pomaže bolesnim Afrikancima. Možda je uživao u poštovanju i obožavanju onih koje je izlečio? Ili se naslađivao moćima koje je imao nad zlim duhovima bolesti i nad Smrću samom? Ali onda bismo videli njegovu brigu kada bi se pacijent teško oporavljao i njegovu tugu kad bi neko umro, i shvatili smo da se on nije smatrao nimalo tako moćnim. Drugi razlog mora da je bio u pitanju.
Ime Isus, i reči milost i saučešće, i ideja saosećaja sa onima koji pate, ponavljali su se u njegovim obraćanjima nama; ali mi smo ostali nedirnuti. A zatim, jedne večeri moje su se oči otvorile za ono što je on stvarno pokušavao da nam saopšti. To je bio mali događaj, i možda tebi neće imati mnogo smisla.”

Gustav me je upitno pogeldao.

“Molim te, reci mi, Gistave”, ohrabrila sam ga.

Gistav je zatvorio oči. Govorio je prigušenim glasom, tragajući za pravim rečima.

“Jedne večeri sam prolazio pored bolnice na putu kući. Video sam svetlo u jednoj od soba. Onda je bolnica raspolagala sa samo nekoliko kerozinskih lampi, i zato sam se vratio nekoliko koraka da vidim da se nije nešto dogodilo. Zastao sam kad sam otkrio da je to bio sam dr. Švajcer.

Kroz otvorena vrata sam ga video pognutog preko pacijenta, pomažući mu da dosegne neku vodu. Znao sam pacijenta, beznadežnog pacijenta spavajuće bolesti već u poslednjoj fazi pre smrti, nesposobnog čak i da podigne glavu. Mi smo upozorili doktora Švajcera da ostavi ovog pacijenta na miru! medicinar koji produžava da leči umirušu osobu prema shavtanjima mog naroda, gubi svoju isceljiteljsku snagu i postaje meta isemjavanja celog sela.

Uznemiren, spremao sam se da se okrenem, kada je doktor Švajcer podigao glavu i pogledao kroz vrata u mrak. Stajao sam tamo, kao prikovan za tlo. Svetlo kerozinske lampe je osvetljavalo njegovo lice i bilo je nečega u njegovom ožalošćenom pogledu što je dotaklo moje srce. Zablistalo mi je kroz um: ‘saučešće’. Moje noge nisu mogle izdržati i ja sam se spustio na kolena, duh saučešća me je zgrabio, i znao sam da neću nikad više biti ista osoba.”

Gistav je pokrio lice rukama. U tišini koja je sledila, živo sam se prisetila dramatične scene za vreme boravka u istočnoj Africi. Bila sam poslata u usamljenoj ambulanti u suvoj divljini da bi davala medicinsku pomoć ljudima nekoliko izolovanih sela. Scena koje sam se setila je bila s gomilom ljudi koji su pokušavali da uđu istovremeno u oronuloj zgradi ambulante. bila sam prinuđena da zatvaram vrata i puštam jednu po jednu osobu. Da bi uopšte obezbedila prostor za sebe,. Svako bi otvaranje vrata da primim novog pacijenta rasplamsalo neprijatnu fizičku borbu, dok sam ja pokušavala da zadržim ljude od prepunjavanja male sobe.

Za neko vreme, lokalni učitelj mi je pomagao. Uvodio je red među ljudima u senci nekih velikih drveća, i pozivao ih je jednog po jednog. Ali je ubrzo odustao. Ljudi su ga optuživali za pristrasnost prema njegovim ljudima i pretili su mu životom ako ne prestane da se ponaša kao gospodar.
Nije prošlo mnogo vremena otkako je moj pomoćnik otišao, kada su ljudi ponovo pojurili napred, pritiskajući prema vratima. Jednom kad sam bacila pogled, ugledala sam prizor žene koja je očajnički pokušavala da se probije kroz gomilu. Nosila je malog dečaka u rukama. Bolesno dete se onesvestilo u vrućini podneva i pokušavalo je sa težinom da uzme vazduh, očigledno u potrebno za hitnom pomoći. Posezajuši za dečakom, povikala sam gomili da ih propusti. Ali ljudi su odbili da se povuku. Lica su im postala tmurna i preteći glasovi su se izdigli iz njihovih grla. Sa sve nasilnijim pokretima, prodirali su dalje u sobu.

Odjednom sam osetila strah. Shvatila sa da niko u toj okolini nije osećao samilost prema majci i njenom umirućem detetu; svako je mislio samo za sebe. Dobujućeg srca, prepoznavala sam direktnu opasnost – ali ne fizičku, već opasnost od suočavanja sa očajnim ljudima koji nisu znali ništa o samilosti i koji nikad nisu iskusili pozitivne rezultate saučešća. i nije bila ništa manja i užasnija.

Glas Gistava me je vratio nazad u Lambarene.

“Nakon te večeri, ja zaista nisam bio ista osoba. Dugo vremena sam radio i kretao se kao u magli. Telo mi se treslo, i osećao sam se kao da bih zaplakao, ali nisam mogao. Od tada, više sam slušao Doktora Švajcera - posebno onda kada je govorio o Isusu Hristu, kada mi je ostavljao utisak kao da je Isus bio njegov bliski prijatelj, još živ i pored njega. Priča o Isusu je za mene dobila novo značenje. Osećao sam da je ovo saučešće bilo njegov način života.

Žudio sam da govorim sa dr Švajcerom o mislima u mojem umu, ali nisam bio kadar da pričam o tome. Misionari koji su pokušavali da nas preokrenu u Hrišćanstvo su zastrašivali. Oni su govorili da su naši Afrički običaji loši – da ih se moramo odreći ako bismo hteli da budemo Hrišćani. A ja, ja sam se osećao potpuno prožet načinom života u mom selu! Nisam mogao da odbacim autoritete i učenja mojih starijih, čak i za Hrišćanstvo.

Dr Švajcer nije nikada pokazao nepoštovanje za naše afričke običaje i načine ponašanja. Zato, njega smo mogli slušati bez strahovanja. Ipak, kada je pominjao Isusa, um mi nije bio smiren. Postajao sam zaboravan i grešio sam na poslu. Bojazan i uznemirenosti koje sam osećao mora da su se videli na mojem licu, jer jednog dana me je Dr Švajcer pitao jesam li bio nesrećan ovde u bolnici. Ne sećam se šta sam mu rekao. Ali on je stavio njegovu ruku na moje rame i rekao je da niti hrišćanski misionari, niti bilo ko drugi ima prava da nam nameće drugu religiju ili način života.

“Znanje o Hristu može voditi do traganja za nove pristupe stvarima u vašoj kulturi,” rekao je. “Prihvatanje nove ideje ne znači da se moraju odbaciti sopstvene tradicije; nove ideje mogu čak obogatiti tradicije! Da bi mi pomogao, dodao je da savremeni Evropljani koji tvrde da su Hrišćani niti slede tradiciju Isusa, niti razumeju jezik koji je govorio.”

“Važnost Isusa Hrista čovečanstvu,” Dr Švajcer je rekao, “ne leži u ritualima koje su ljudi stvorili od njegovog učenja, nego u primeru negovog života. Njegova ljubav i saučešće, i njegova voljnost da umre za ubeđenje da će njegova smrt osloboditi sve ljude od patnji i greha, ovo su dela koja su bila upamćena tokom vremena. Ako si kadar da razumeš ovu poruku i vodiš svoj život u skladu s tim, ne treba ti da se brineš o misionarima,” rekao mi je Dr Švajcer.

“Ja sam se osetio veoma oslobođen. Od tog dana, Hrišćanstvo nije bila stvar koje bih se plašio. U selu sam mogao uživati svoj način života, i ipak govoriti slobodno sa decom oko vatre o Doktoru Švajceru i onome šta je zastupao u našim životima.”

Dok je ustajao od stolice Gistav je bio nasmejan. “I eto, konačno, mojeg odgovora na tvoje pitanje zašto me nije briga sa mojim napretkom u bolnici. Naprosto, srećan sam poslom koji obavljam.”

Krenuvši na čišćenje poda, Gistav se zakikotao sebi. “Dr Švajcer nam je jednom rekao Ako radite jedino za novac, vi nikada nećete biti zadovoljni onim što radite.” Pa, da kažemo pravo, mi “oldtajmeri” nemamo puno razloga da budemo zadovoljni; mi jedva da zarađujemo da nahranimo i oblačimo naše porodice. I tačno je da je naš deo bolnice sastavljen od mračnih starih koliba sa limenim krovovima u kojima je toliko toplo da ponekad moramo da spavamo napolju. Ponekad se pitamo nije li Dr Švajcer zaboravio svoje stare pomagače, i onda smo tužni. Ali ne možemo biti ljuti, jer nema ničega u svetu što bismo radije pravili nego bili upravo ovde i radili za njega.”

Gistav je stajao uspravljenog tela i izašao iz sobe držeći glavu visoko i ponosno; čovek koji je svojevoljno izabrao svoju sudbinu.

To je bio kraj naših razgovora o Albertu Švajceru. Kasnije nekako mi nismo nalazili vremena, ili je možda Gistav rekao sve što je hteo reći, i više mu se sviđao formalni ali ništa manje prijateljski odnos među nama, u kome smo oboje uživali.