Posetioci koji su iz ovog ili onog razloga bili razočarani putovanjem do Lambarenea, lako su nalazili povoda da bi kritikovali. Jedna od tema koja je stalno iznova bila aktuelizovana je ta da nije bilo nijednog Afrikanca za Dr. Švajcerovim stolom. Pošto su jedini Afrikanci prisutni u trpezariji bile sluge, bilo je lako optužiti Švajcera za dvojak tretman. Mi, koji smo radili u njegovoj bolnici i iskusili opušteni, prijateljski odnos među evropskim osobljem i afričkim pomoćnicima, znali smo da Dr. Švajcer nije bio osoba koja bi gajila predrasude.

Ono što mnogi posetioci verovatno nisu znali ja da je u Gabonu u to vreme bilo veoma malo domaćih ljudi sa visokim obrazovanjem, i da su se oni mogli sresti u glavnom gradu ili u Parizu, ali sigurno ne u staroj bolnici usred džungle na obali Ogovea.

Afrikanci koji su radili u Lambareneu su tamo obično imali svoje porodice, i vraćali su se njima u selo posle rada. Ne samo što su voleli da provode svoje slobodno vreme kući, nego su i radije birali njihovu tradicionalnu afričku kuhinju u odnosu na našu, evropsku. Niti je bilo afričkih turista kao takvih. Jednom je afrički diplomata iz Katange (sada Šaba, Kongo) posetio Dr. Švajcera. On je dobio počasno mesto na trpezi, i nije bio ni u kom pogledu tretiran drugačije od ostalih važnih gostiju koji su dolazili u Lambareneu.

Dr. Švajcer se lično svakako zanimao za ljude koji su radili za njega. Kao i sa evropskim osobljem, on nikada nije zamerao afričkim radnicima koji su napuštali mesto na kraći period. On bi ih na njihovom povratku dočekivao kao prijatelje i, ako je moglo, ponovo ih zapošljavao. Zaposleni su stoga posedovali priličnu, svakako ne zanemarljivu slobodu.

Svakako, Dr. Švajcer je imao veoma osoben način ophođenja sa afričkim osobljem. Ovo je bilo rezultat mnogih godina interakcije i bilo je bazirano na međusobnom razumevanju veoma osobene vrste. Afrikanci su voleli topli, lični stil Dr. Švajcera, i spremno su prihvatali teškoće koje su se neizbežno razvijale u radnom okruženju sa osobom kakvom je on bio.

Afrički radnici u Lambareneu su se osećali bezbednim. Sve dok su radili na klinici, oni i njihove porodice su bili zaštićeni od bolesti i gladi, dve najveće pretnje čoveku koji živi u džungli.

Među Afrikancima koji su služili u trpezariji nalazio se Leo, čovek koji je bio uz Dr. Švajcera više od dvadeset godina. Prilično stidljiva osoba koja retko govori, Leo je organizovao posao u trpezariji lako i neusiljeno. On nije dozvoljavao nikome drugom da služi Alberta Švajcera i njegove goste. Servirao je sa elegancijom, i, takođe, sa primetnim ponosom.

Uvek kada čujem kritike o Dr. Švajcerovom odnosu sa afričkim radnicima, setim se Lea, koji je bio tako očigledno ponosan u ugođavanju svojim uslugama. Izuzetno prijateljska je delovala veza između onih koji su služili i onima kojima je bilo služeno. Leova visoka figura, i ozbiljno, strogo, nepomično lice, bili su deo trpezarije u tolikoj meri da su njegova odsustva bila uvek primećivana i komentarisana. On je imao običaj da ode u posetu svom rodnom selu, a da to ne najavi nikome unapred. Svako je osećao olakšanje i dobijao malo radovanje kada bi se Leo vratio. I on sam je bio veoma svestan toga.

Jednom, međutim, sreća se okrenula protiv Lea; ne zbog nečega što je Dr. Švajcer uradio, nego pre zbog same Leove ličnosti i okruženja u kojem je živeo.

Vraćajući se kući posle jednog od njegovih putovanja, Leo je ugledao neobičnog čoveka u poseti njegovoj ženi, Lei. Preplavljen ljubomorom, on je oterao čoveka i, u trenutnom besu, pretukao svoju ženu. Nije došao k sebi sve dok Lea nije pala na tlu onesvešćena. Onda, prepun stida, Leo ju je odneo u bolnici. Lea je bila u akutnim bolovima, i na naše žaljenje, nekoliko sati docnije nismo uspeli da sprečimo njen pobačaj. U džungli, reč putuje brzo. Mnogi Leini rođaci su se ubrzo našli u bolnici.

Dešavanje je do krajnjih granica potreslo Lea. On je postiđen stajao pored Leine postelje. Spuštene glave, držao ju je za ruku, dok su ga rođaci vređali. Nisam mogla razumeti šta je uzbuđena Leina rodbina govorila, ali Lea je izgleda pokušavala da odbrani svog muža.

Jedan čovek je pokazivao posebno duboku ozlojeđenost; povišenog glasa je govorio i tu nije bilo mogućnosti za odgovor. Atmosfera je uznemiravala bolesnu Leu, koja je i dalje bila veoma slaba. Ja sam stoga naredila da svi rođaci izađu. Leo je ostao sa suprugom sve dok je ona bila u bolnici, provodeći noći pored njenog kreveta, na golom tlu.

Nakon nekoliko dana, Lea je bila dobro i ponovo se vratila kući; ali Leova potresenost je ostala. Koračao je unaokolo odajući izgledom progonjene osobe, i govorio je čak i manje nego ranije. Delujući viši i tanji nego ikada pre, on je postajao sve više razdražljiv i nagao u radnim prostorijama.

Ja sam se sprijateljila sa njegovom suprugom za vreme njenog boravka u bolnici, i ponekad sam joj nakon posla išla u posetu. Jednog popodneva, kada sam pomenula promene koje smo primetili kod njenog supruga, nešto se u njenom ponašanju slomilo: "Ja sam tako zabrinuta zbog njega. Bojim se da on ide ka smrti."

Jecala je.

"Zašto bi on umro?" Pitala sam. "Ti si osoba koja je bila povređena."

"Da li se sećaš gnevnog čoveka u bolnici?" upitala je. "To je bio moj najstariji brat. Prema običaju mojih ljudi, moj brat je trebao biti neposredno angažovan u podizanju našeg deteta."

Tog sudbonosnog dana tučnjave, objasnila je, njen brat je bezobzirno zatražio veliku sumu novca od njenog muža da bi ga obeštetio za slučaj da dete bude žensko. Leo je odbio da plati.

"Onda ga je moj brat prokleo i zavetovao se na osvetu. Znam da se Leo oseća loše zbog onoga što se desilo, ali sada je uplašen od onoga što bi mu moj brat mogao uraditi. Ali nije samo to u pitanju..."

Lea se dvoumila i gledala unaokolo. Kada je bila sigurna da nas niko drugi ne može čuti, produžila je prigušenim glasom.

"Leo i ja smo pre mnogo godina postali hrišćani. Mi ne bismo smeli verovati u stare običaje. Ali sada, zbog onoga šta se desilo, i zbog kletve mog brata, Leo više nije siguran da ga njegova hrišćanska vera može zaštititi. Kao da se svi stari običaji i verovanja sada vraćaju i napadaju nas kada nam je najteže.

Znam da se Leo pokušava odbraniti od toga. Noću satima sedi na kolenima, u suzama se moleći Isusu za pomoć i opraštanje. Ali, onda on takođe pokriva rukama uši da bi se zaštitio od glasova koje ja ne mogu čuti. On se boji se magije mog brata, i boji se da bi duhovi predaka bili gnevni i tražili osvetu. Znam da je tajno posećivao vrača da bi pitao za savet i za zaštitu. Takođe putovao uzvodno kroz reku da bi posetio misionara i molio se u tamošnjoj maloj kapeli. Ali izgleda da mu ništa ne pomaže da se smiri."
Lea je počela da ponovo plače. "Samo kad bih znala kako da pomognem mom mužu" - promucala je. Utešila sam je koliko sam najbolje umela, i ohrabrila je da bude strpljiva. Rekla sam da bi mogla da pokuša da ubedi svog brata na pomirenje s Leom.

Nekoliko dana kasnije, morala sam da se vratim po nešto što sam zaboravila u trpezariji. Leo je bio sam, čisteći sto. Njegovo ponašanje nije izgledalo uobičajeno, i ja sam zastala da bi ga bolje pogledala. Preokupiran sa onim što je izgledalo da je neka vrsta rituala, on čak nije ni primetio moje prisustvo. Držeći veliki nož kao da drži koplje u svojoj ruci, obilazio je od činije do činije i pažljivo sekao sve ostatke hrane na male parčiće.

"Šta to radiš?" izustila sam u iznenađenju, odmah se pokajavši jer Leo je reagovao kao da je uvaćen usred zlodela. Istegnuo je usta u podrugljiv smešak.

"Uhvatiću vas", rekao je tiho, "O, da, uhvatiću vas sve. Vi, mali đavoli ne možete se sakriti u hrani. Ubiću vas sve. Niko neće pobeći."

Izgledao je besno. Moje srce je počelo da dobuje glasno. Ne skretajući pogled s njega, koračala sam unazad do vrata. Onda sam stajala u mraku. Šta da radim? S Leom nešto ozbiljno nije bilo u redu.

"Obratite mi se svaki put kada imate problem" Dr. Švajcer je imao običaj da kaže. Evo problema! Evo pravog problema!

Potrčala sam da uzmem kerozinsku lampu i požurila preko dvorišta do kuće Alberta Švajcera. On je u iznenađenju podigao pogled sa knjiga, ali ga je i kratki pogled na moje lice ubedio u važnost slučaja. Brzo je ostavio penkalo i slušao pažljivo dok sam mu ja opisivala scenu u trpezariji. Dr. Švajcer je pozvao sestru Ali i rekao joj da pozove Lea odmah. Dok smo nads dvoje čekali, ja sam mu ispričala sve što sam znala o problemima Lea i njegove žene.

Kada se Leo pojavio na vratima, izgledao je bedno, divlje i uznemireno. Pao je na kolena i rukama je pokrio lice.

"Leo, prijatelju, šta se dogodilo sa tobom?" Švajcer ga je nežno upitao.

Leo je plakao. "Ja sam gotov", plakao je. "Oni su bez milosti, uhvatiće me."
Ne otvarajući oči, iz kojih su suze tekle preko njegovih obraza, podigao je lice prema Dr. Švajceru. "Ako bih samo mogao da se odmorim", treperavim glasom je rekao. "Spavam svake noći na drugom mestu da me ne bi pronašli. Molim se Bogu, zato što sam zgrešio. Ali duhovi me ne ostavljaju na miru. Znam. Znam. Oni žele moj život zbog novog života kojeg sam uništio."

Zaista je bilo zaprepašćujuće videti ovog obično staloženog i samouverenog čoveka u narušenom stanju, i potresenog takvim strahom.
"Samo kad bi mogao malo odspavati", Leo je ponavljao sa očajnim glasom. "Tako sam umoran."

Napokon je otvorio oči i pogledao na nas. Prošaputao je "Molim vas, pomozite!" Usne su mu se previjale u napetosti. "Ja ne mogu da se dalje borim."

Za moment, Dr. Švajcer je bio bez reči. Pogledali smo jedno drugog. Zar je moguće da je ovaj, doskora tako snažan čovek, sada potpuno izgubio komandu u svojem umu?

"Ako nađemo mesto da prenoći, negde gde bi se osećao sigurno", mislila sam, "On bi mogao bi da prespava i povrati dovoljno snage da bi se suočio sa svojim problemima".

Znala sam da smo, prema Afrikačkim shvatanjima, mi Evropljani izvan sfere delovanja njihovih čarolija i magičnih snaga. Setila sam se drvenog magacina kojeg je Erik podigao. On nije bio daleko od Erikovog doma. Možda bi se Leo osećao bezbedno u njemu? Pomenula sam ideju Dr. Švajceru dok je Leo čekao, i dalje na kolenima.

"Možda si u pravu" Dr. Švajcer je, nakon što se neko vreme promišljao, rekao. "Da li bi mogli ti i Lea da spremite mesto dok ja i Leo budemo razgovarali? Možda bi mogao da strgnem nešto od osećanja koje ga opterećuju".

Dok je Leo otvarao svoje srce starom prijatelju, ja sam otišla do Lee, i zatekla sam je nestrpljivo čekajući muža. Leo je dugo vremena ostao sa Dr. Švajcerom. Zatim je delovao znatno smirenije, dk smo ga zajedno ispratili do skladišta, koje je još imalo miris sveže isečenog drveta, i pripremili za njega krevet. Sa izdahom olakšanja, Leo je ušao i zaključao vrata.
Legao je, i iz njegovog pravilnog disanja smo mogli zaključiti da je brzo utonuo u san.

Ali mir nije trajao. Kada je čuo da je njegov šura odbio pomirenje, jadni čovek se ponovo povukao u sebe. Očigledno uplašen od njega, izrekao je teoriju da mu je hrana otrovana. Jeo je jedva išta. Nije pomagalo čak ni to što je Lea prva probala hranu.

"Tebi nije bačena kletva", rekao bi i okrenuo se.

Postao je zamišljen i sumnjičav. Lea mi je kazala da mrmlja sa sobom, da se prepire sa nevidljivim duhovima, da uporno tvrdi da vidi duhove koji se provlače noću svuda u potrazi za njim. Ali on je bio pametan, rekao je, zato što oni nikada nisu pomislili da uđu u evropskoj kući.

Zbog njegovog izmučenog izgleda i ponavljanja incidenata u trpezariji, Dr. Švajcer je sugerisao Leu da uzme odmor dok se ne oseti bolje. Lea je to povredilo, i produžio je sa radom do kraja dana u tišini; utučen izraz na licu je zadržao.

Krici u noći! Bila sam izbačena iz kreveta u upalila sam kerozinsku lampu sa treperavim rukama, užurbano bavila neku odeću na sebe i jurnula napolje u mrak. Ljudi su trčali iz svih pravaca - prema skladištu. Unutra je glas kao u užasu i mukama vrištao u pomoć. Vrata su ostala zaključana. Mogli smo čuti krike i zvuke koji su delovali kao tuča. Zvali smo Leovo ime, i molili da otključa vrata.

Odjednom je nastupila potpuna tišina. Ovo je pravilo čak više zastrašujući utisak od prethodne buke. Bacili smo se na vrata sve dok se brava nije napokon slomila, i ušli sa lampama visoko podignutim. Slomljen nameštaj i iscepani delovi ležaja ležali su razbacani po tlu. Sagnut u uglu iza preokrenutog kreveta, sijao je par užasnutih očiju. Leo, pritisnut uza sam zid, je istegnuo ruku i pokazao prst ka suprotnoj strani sobe.

"Đavo! Đavo! Video sam ga. Udario ga. Sredio ga.", izgovorio je kreštavim glasom.

Istina, kerozinska lampa je ležala tamo, smrskana od zida. Mora da je u mraku strah preplavio Lea i on je konačno počeo vrištati u pomoć. Ali čak ni naše prisustvo nije povratilo njegovo poverenje. Iznenada je ustao iz svog mesta, mahajući rukama kao da se bori za život. Ljudi su morali da intervenišu. Bacili su ga na tlo i vezali mu ruke i noge samo da bi sprečili da povredi sebe ili drugog.

U međuvremenu, njegova Lea i neki od njenih rođaka su se pojavili među sakupljenimai. Ona se bacila na kolena pored muža i pozvala ga po imenu, moleći ga da joj se poveri. Ali Leo je postao nedostupan. Nepovezano je govorio, kružeći očima i peneći ustima.. Njegov pogled je bio toliko besan i divalj, da je čak i Lea ustuknula. Stajali smo sve dok neko nije predložio da ga prenesemo u psihijatrijsko odeljenje bolnice. Lea su stavili na ćebe i podigli. Uz mnoge kerozinske lampe koje su osvetljavale put, ja sam vodila našu povorku dugim zputem koji je zaobilazio bolnicu, da Leovo vrištanje ne bi uznemiravalo pacijente. Odeljenje za mentalno bolesne je bilo izgrađeno na izvesnoj udaljenosti od ostatka bolnice iz upravo tog razloga.
Psihijatrija je obično poslednja grana medicine koja se razvija u tropskoj Africi. Koliko mi je poznato, nije bilo psihijatrijskih ustanova u Gabonu ako se nije računalo ovo odeljenje Švajcerove bolnice, kapaciteta od 20 kreveta.

Sudbina mentalno obolelih je u takvoj zemlji bila često žalosna. Psihotici koji su pokazivali agresivno ponašanje su ili vegetirali u samicama, ili su izdržavali ropstvo i druga ograničenja u selima. Ništa ne podiže strahove od magije i zlih duhova više od manijakalnog ponašanja i buncanja. Količina batina i surovog tretmana koju bolesnik mora podneti zavisi od intenziteta straha kojeg on stvara kod meštana.

Čak i kada više nije opasna, takva osoba verovatno neće nikada povratiti mesto u društvu. Ako izrazi ponovljene napade agresivnosti ili trajnu promenu karaktera, on će ostati društveni otpadnik. Njegovi strahovi da može biti otrovan ili proteran još više oštećuju odnose između sa ostalim meštanima, sve dok se ne dogodi još jedan slučaj izliv agresivnosti, ponekad u samoodbrani, drugi put u reakciji na pogrešne procene situacije, ili u halucinaciji. U panici, uznemirena osoba može bežati daleko, sve dok se ne nade duboko u džungli i, kao što su stanovnici sela previše uplašeni da bi ga spašavali, završi život u gladi ili kao plen divljih životinja. Ako pokuša da nade zaklon u drugom selu, on biva dočekan sumnjičavošću i neprijateljstvom, i ubrzo će biti proteran ili ubijen na licu mesta. Ako bude imao sreću da dospe do medicinske ustanove, verovatno je da će biti predat policiji na staranje.

I pored uzbune koja bi nastala u bolnici svakog puta kada bi umobolna osoba bila dovedena u Lambarene, Dr. Švajcer nikada nije odbio da primi "najbednije među bednima", kao što je u jednoj prilici nazvao mentalno bolesne. On nikada nije imao psihijatra u Lambareneu, ali je njegova bolnica mogla ipak omogućiti neku vrstu tretmana za mentalne bolesnike prekopružanja zaštite i medicinske nege - koju je Dr. Švajcer izvodio lično, pre nego što je prepustio ovaj težak posao Dr. Fridmanu. Mnogi psihijatrijski pacijenti su se oporavljali u dovoljnoj meri da bi se mogli vratiti u svoja sela. Neki bi se vraćali tražeći ponovnu pomoć, kada bi primetili da vraćanje simptoma ugrožava njihove živote ili živote njihovih suseda. Oni koji se nisu usuđivali da se vrate kući i koji su bili hronično nesposobni, ostajali su u bolnici, pomagajući u radu sa ostalim psihijatrijskim pacijentima, ili su pronalazili novi dom u znatno tolerantnijoj afričkoj zajednici Lambarenea.

Nakon strahovitog iskustva mnogo godina ranije, u staroj bolnici, kada je pobesneli pacijent pobegao iz odeljenja i šikanirao druge pacijente, Dr. Švajcer je u njegovoj novoj bolnici izgradio posebno odeljenje za mentalno bolesne. Ona se sastojala od tri građevine konstruisane oko unutrašnjeg dvorišta.

U dvema od ovih građevina su se nalazile maksimalno obezbeđene prostorije. Treća građevina je udomljavala pacijente koji su bili umereno poremećeni.

Dr. Švajcer je lično nadgledao konstrukciju ovih struktura, obezbeđujući da su sobe izgrađene dovoljno čvrsto da izdrže napade čak i najagresivnijih psihotičnih pacijenata. Ove prostorije nisu imale prozore i nameštaj; pacijenti su spavali na prostirkama položenim na tlu. Gledajući na dvorište, nalazila se teška drvena rešetka iznad i oko vrata. Svež vazduh i svetlo su dolazili u sobi preko rešetke, i pacijenti su mogli održavati kontakt sa spoljašnjim svetom. Osoblje je takođe moglo da drži pacijente na oku, i promatra bez neophodnosti otvaranja temeljno učvršćenih vrata; u slučaju potrebe, hrana je mogla biti dovođena preko uskog otvora na vratima.

U jednoj od ovakvih prostorija smo Lea preneli. Dvojica ljudi su oslobodili užad, povukli se istog momenta, i zaključili vrata ćelije. Na sreću, Leo se bio primirio. Verovatno se osetio zaštićeno od duhova u njegovom novom okruženju i čak dozvolio čoveku iz osoblja da mu ubrizga sredstvo za smirenje, koje ga je, konačno, uspavalo. Umireni, mi smo se svi vratili do naših smeštaja - osim Lee, koja je sela na tlu, plakajući tiho i moleći se za zdravlje svog muža.

Danima je Leo bio potpuno nedostupan, buncajući i divljajući u svojoj ćeliji. Nikakva doza lekova ga nije mogla smiriti. Bila je to takva bitka ukrotiti ga za injekciju da smo odustali od plana, pošto je izgledalo da ona i ne pomaže. On se stalno borio sa zamišljenim neprijateljima, i povremeno smo bili uplašeni da bi mogao uspeti da sruši neki od zidova. Njegov strašan prodoran glas, i krici od kojih bi se krv zaledila u žilama, mogli su se čuti u preko celog mesta, i stvarali su napetu atmosferu među pacijentima. Noćima je strah prožimao bolnicu. Deca su se držala za svoje roditelje, ljudi su uznemirenih lica međusobno šaputali. Uplašeni da govore glasno, oni su bacali stidljive poglede u pravcu građevine u kojoj je Leo vodio svoju glasnu dramu.

Manijakalna osoba može svakoga zastrašiti, ali, zbog afričkog narodnog verovanja da se zli duhovi mogu seliti iz jedne osobe u drugu, ljudi su bili posebno uplašeni. Obično nevoljni da govore o njihovim verovanjima oko porekla ludila, događaji oko Leove bolesti, i činjenica da sam pokazala zanimanje za bolesnika, učinili otvorenijim. Počeli su da govore, posebno kad bismo se susreli u dvorištu ili na putu u poseti Leu.

Neki su ljudi mislili da je Leo mogao biti otrovan, i brinuli su se da bi rođaci mogli pokušati da prokrijumčare škodljive supstance; drugi su pretpostavljali da su se duhovi predaka svetili zbog nerođenog deteta čiju je smrt on prouzrokovao; neki su verovali da je Leo bio začaran, i da ga je zaposednuo zao duh. Rekli su mi da takav duh ima oblik ptice, i da se smešta u čovekovim plućima. Ako bi neko postavio ruke preko grudi, može osetiti lepetanje krila jer duh udara krilima preko rebara. Seoski vrač je mogao odstraniti duha praveći rupu u grudnom košu i time omogućavajući duhu da izleti napolju; ili bi pripremio napitak koji bi ubio pticu-duh i na taj način izlečiti ludilo.

Nekolicina ljudi mi je rekla da bi to mogao biti Hrišćanski đavo koji je uzeo Leoa pod svoje, kao kaznu zbog onoga što je uradio; drugi su spekulisali da su možda "afrički duhovi" hteli od njega da napusti Hrišćanstvo i ponovo živi "afričkim načinom života". Ljudi bi satima gledali sa sigurne udaljenosti kako je ludak čovek poremećenog uma rastrzao tlo i besno tresao drvenu rešetku, pljujući na svakoga ko bi se usudio da priđe bliže.
Leo je izgledao da ne prepoznaje nikoga. Zapušio je uši svojim izmetom i zamazao ga preko celog tela i preko zidova. Gledao nas je prodornim očima i kada bismo mu doturili jelo preko proreza na vratima, on bi se ukočio u strahu, zgrabio hranu i bacio je na nas, vrišteći: "Otrov! Otrov! Hoćete da me ubijete!".

U toku nekoliko dana on nije jeo niti pio, i divljao je sve dok nije postao kao skelet. U tom trenutku, odlučili smo da ga nasilno hranimo da bi mu spasili život. Dotada je oslabio suviše da bi pokazao previše otpora, ali je i dalje bilo iskušenje ubaciti tubu za hranjenje kroz grlo užasnutog pacijenta, tako da smo se smenjivali u obavljanju ovog neprijatnog zadatka. Srećom, Leo je imao procep između prednjih zuba i nije mogao pregristi tubu dok je stiskao zube. Dok je jednom cev bila u stomaku, Leo je delovao kao da mu se situacija na nekakav način dopada. Sa smirenim izrazom lica, očima prikovanim na bočicu sa hranom, on je sisao iz cevi kao beba.

Potom bi zaspao na neko vreme - sve dok ga novi talas besa ne bi izbacio iz ležaja.

Postepeno se osećala promena u Leovom stanju. Postao je više povučen, njegove faze uzbuđenja su zauzimale kraće periode, sve dok ne bi satima sedeo u najmračnijem uglu prostorije, gledajući u prazno i praktično se ne pomerajući. Kada smo ga izvukli iz ugla u vreme hranjenja, on bi ostao fiksiran u poziciji u kojoj bismo ga postavili. Morali smo da ga sednemo i otvorimo mu usta. On bi ostao nepokretan, sa razjapljenim ustima, i ne bi odstupao nimalo dok smo mu ubacivali hranu preko cevi. Govorili smo mu, ali nije izgledalo da nas čuje.

Posle hranjenja, ostajao bi u istoj poziciji, sa neopisivim izrazom patnje na licu. Nije se pokretao čak ni kada bi ga njegova žena pozvala po imenu. Ljudi su stajali naokolo bez komentara, začuđeni nad toliko mnogo patnje; neki su čak imali suze u očima. Leovi susedi iz sela su došli, ubeđujući ga da mu niko nije neprijatelj; čak ga je i njegov šura molio da mu bude oprošteno za uvredu koju je naneo. Ali, nije bilo efekta. Mislili smo da se Leo približava smrti.

Svakog dana Dr. Švajcer je pitao o Leovom stanju. Kada smo mu rekli da Leo verovatno neće uspeti, on je rešio da ode i da ga lično poseti.

Dok je Dr. Švajcer sporo koračao preko dvorišta do Leovog mesta boravka, mnogo mu se ljudi na putu pridružilo, nestrpljivo rasčišćavajući u stranu decu i koze, jer, ako je stari doktor lično išao da vidi bolesnika, on bi se sigurno oporavio. Samouverenost i poštovanje koji su zračili na njihovim prethodno toliko uznemirenim licima je bila uistinu dirljiva. Dr. Švajcer je izgledao nesvestan gužve koju je njegovo prisustvo stvorilo; delovao je duboko zamišljen. Kada je stigao, stari doktor je nakratko gledao na pacijenta u tišini. Onda je zakoračio bliže rešetkama.

"Leo" rekao je tihim ali čvrstim glasom, "Bilo je dosta! Pokazao si nam svoju tugu do granice koju ljudsko biće može podneti. Tvoji prijateji i rođaci pate zajedno sa tobom. Niko ne želi da te povredi, svi mi želimo da budeš sa nama. Vrati nam se sada - ili ćeš umreti. Ako umreš, biće još više patnje i žalosti. Da bi nadoknadio ono što si učinio tvojoj ženi, ti moraš da živiš! Pokaži joj da si čovek hrabrosti jer si pokazao da si čovek od srca.".

Duboka tišina je nastupila. Svako se pomaknuo bliže; skoro da se mogla fizički osetiti dobra volja koja je išla prema bolesnom čoveku. Da li su Dr. Švajcerove reči doprle do njega? Leove oči nisu treptale; ostao je kao skulptura, nepomičan, obavijen aurom misterije.

"Mi računamo na tebe, Leo. Mi želimo da ostaneš sa nama!" ponovio je Dr. Švajcer. Okrenuo se i polako koračao nazd do bolnice.

Kletva je bila razbijena. Ljudi su se žurili napred, pružali su ruke kroz otvore rešetke, pokušavajući da dotaknu ukočeno telo unutra dok su zvali Lea prijateljskim, podsticajnim glasovima.

Leo se oporavio! Prvo se desilo samo to da je legao da spava. Onda bi otvorio oči i pogledao kada bi njegovo ime bilo izgovoreno. Počeo je da reaguje na simpatije ljudi, i čak se osmehivao ka svojoj ženi. Polako je počeo da jede i pije. Ali još danima je ostao bespomoćan kao beba. Dozvoljavao nam je da ga hranimo i negujemo i nije ništa samostalno odlučivao. Posmatrao bi nas široko otvorenim očima i imitirao naše pokrete; smejao bi se kad smo se mi smejali i govorio kada bismo mi govorili, ponavljajući svaku reč koju smo izgovarali.

Sledeći korak u opravku i ozdravljenju je nastupio kada je počeo da govori ne ponavljajući. U prvo vreme je govorio jedino u obliku pitanja: "Da li treba da jedem sada? Da li treba da legnem? Da li je u redu spavati sada? Mogu li da uzmem kašiku?"

Samo kada bi bio iznova uveravan da radi ispravno, usuđivao se da jede, pije, ili se pomera naokolo.

Onda je sporo počeo da okreće pažnju prema Lei, koja je bila uz njega sve ovo vreme. Počeo je da govori sa njom. Konačno je došao dan kad smo mogli da otvorimo vrata ćelije bez straha, i pustimo Lea napolju. Nesiguran na nogama, ustručavao se pre nego što je zakoračio u suncem osvetljeno dvorište. Gledao je naokolo u tišini, ali je izraz njegovih očiju bio normalan, a izraz na njegovom licu spokojan. Uzeo je ruku svoje žene i oni su polako otišli nazad do njuhove male kolibe, daleko od mesta gde su oboje toliko patili.

Bio je za nas veliki dan kad se Leo pojavio u trpezariji da bi preuzeo svoje stare dužnosti. Iako još tanak i slab, upustio se u posao isto kao i ranije, možda malo nežniji u manirima. Nije prošlo mnogo pre nego što je povratio svoju punu samouverenost. Uskoro je pokazivao isto zadovoljstvo koje je imao ranije. Kakav je dogovor sklopio sa porodicom njegove žene, mi nikada nismo saznali. Kada bi kasnije bio upitan za svoju bolest, stidljivo bi se nasmešio i odgovarao da se ne može setiti ničega uopšte.