U docnijem razdoblju svog života, Albert Švajcer je bio mučen jednim nerešivim problemom: kako se nositi sa bujicom pisama koja je pronalazila svoj put do Lambarenea. Svuda neotvorena pisma su ga opsedala kuda bi god bio. Kada bi kretao na put, on je čak ponosio sa sobom pun kofer pisama, uz nadu da će naći vreme da nekome odgovori. Ali bilo je uzalud: mala brda od pisama su se gomilala u njegovoj sobi, sve dok neko nije predložio da članovi osoblja pomagaju. Dr. Švajcerov osećaj obaveze prema onima koji su se lično obraćali mu je svakako učinio teškim da prihvati takvo rešenje. Ali, kad sam ja stigla u Lambareneu, ovo je već bila prihvaćena i ustaljena procedura.

Kada bi nedeljna torba sa poštom stigla, g-đa Matilda je pravila odluke koja pisma Dr. Švajcer ne bi morao da lično odgovara, i ova su bila distribuisana medu dobrovoljcima prema jeziku i zemlji iz koje dolaze. Tako je meni pripalo da odgovaram pismima iz skandinavskih zemalja. Pošto sam ja strastveni pismopisac, uživala sam u izazovu.

Ljudi svih mogućih životnih puteva, većinom oni koji ne bi mogli nikada da posete Lambarene, pisali su Albert Švajceru - i evo mene usred svega toga.

Albert Švajcer je bio veoma pažljiv u tome da ne favorizuje nikoga od ljudi koji su radili u bolnici. Svi smo prihvatali da su starije kolege i prijatelji bili za njega posebni, ali svako drugi je bio tretiran podjednako. Možda je bilo nečeg u načinu njegovog odnosa što je činilo svakog od nas da se oseća veoma posebnim za njega. Ili je, može biti, on zaista gajio posebne simpatije za mene. To nikada neću saznati. Činjenica je da sam došla da radim kod njega nenadano i u vremenu krize. Ja sam bila takode njegov najmlađi asistent, iako sam verovatno putovala kroz Afriku više nego većina lekara koji su radili u Lambareneu u to vreme. Moguće je da sam dobila njegovo poverenje zato što sam održavala naše susrete neupadljivo, i to štonikada nisam pokušala da dobijem olakšice u dnevnom radu. Jedine osobe sa strane koje su znale za čestoću mojih poseta su bile sestra Ali i gospoda Matilda.

Nikada nisam savladala stidljivost u prisustvu Dr. Švajcera, i izabirala sam da ostajem po strani kada bi se ljudi okupili oko njega. Sa rastojanja sam osećala, pre nego što sam videla, nelagodnost koju je on doživljavao kada bi turisti pitali o njegovom privatnom životu, ili kada su žustro upravljali svoje fotoaparate u njegovo lice. Švajceru, koji je bio navikao davanju svoje pune pažnje drugima, nije se dopadalo kada bi se sva pažnja okrenula ka njemu. Izgledalo je da ga lična pitanja dočekuju nepripremljenog. Ona su ga iznenađivala i zbunjivala. Ljudi koji su već videli deo žive osobe iza dobrodušnog, ili ponekad osornog lica, otkrivali su stidljivo i skromno ljudsko biće koje se naprosto nije osećalo vrednim da stoji u centru pažnje.

Bilo je fascinirajuće videti kako se stari doktor posvećivao bilo kojoj osobi koja je zahtevala njegovu pomoć. Duboko bi se koncentrisao da spozna prirodu osobe koja je pred njim tako da bi se prilagodio njenoj prirodi razumevanja. Ovo je zadatak koji traži veliki mentalni napor. Nije čudo što je povremeno nalazio utočište u društvu svojih domaćih životinja ili miru svoje sobe. Uvek kada bih videla napet izraz na njegovom licu u momentima kada bi se okretao od radoznalih turista, obećavala bi sebi da mu nikada neću prirediti neugodnost. Činilo se da je Dr. Švajcer cenio ovaj odnos. On je omogućavao da bude opušten u mom društvu.

Ponekad, kad bi mu rekla nešto o mojim iskustvima u istočnoj Africi, prasnuo bi u smeh, i snažni bi zvuk bi zavibrirao u maloj sobi. Volela sam to smejanje i pokušavala sam da ga podstaknem svim vrstama priča. Ponekad, bi se, medutim, starac široko prozevao. Onda bi ustala, uzrujana, i promucala izvinjenje zbog toliko dugog zadržavanja. Ali koliko bi ja bila zbunjena, toliko bi on me sigurno i nežno vraćao u stolicu, podsećajući me da je on taj koji odlučuje kada ću izaći.

"Čudno je to", jednom je primetio smeškajući se, "Postoji nešto kod vas što me čini dremljivim."

Ovo je izgledalo kao dubiozan kompliment, i upitala sam se jesam li dosadna. Ali Dr. Švajcer nije delovao kao neko ko se dosađuje. Nakon nešto provedenog vremena u ovoj opuštenoj atmosferi, bio bi osvežen, a um mu je postajao intenzivno aktivan.

Skretajući sa teme razgovora, često bi znao uploviti u filozofski monolog koji nije imao nimalo predvidljiv tok i ishod. Nije mi bilo uvek lako da pratim njegove misli.

"Ti ne govoriš o strahovima koje si sigurno iskusila u tvom radu", Dr. Švajcer je pomenuo jednog popodneva. "Zar nikad nisi bila uplašena u divljini?"

Pitanje me je zateklo i iznenadilo. Ja sam, stvarno, bila često zastrašena, ali strah je bio nešto što nisam htela da priznam.

"Ne plašim se smrti, zašto bih inače bila uplašena?", brzo sam uzvratila. Ali to je zvučalo prazno, i pocrvenela sam čim sam to izustila.

Dr. Švajcer me je pogledao zamišljeno i zavladala je tišina na poduže vreme. Kada je konačno progovorio, njegov glas je bio tih, možda skoro suzdržavajuć :
"Uplašena da ne povrediš nečija osećanja, uplašena od mogućnosti da nekoga pogrešno razumeš, ili da nesvesno nanosiš povredu; strah da nećeš moći da vratiš dug; strah zaboravljanja obećanja, ili neispunjavanja dužnosti; strah od neuspeha da živiš prema očekivanjima prijatelja, saradnika; strah od izneveravanja pacijenata..."

"To je drugacija vrsta straha", irazila sam protest. Ali Dr. Švajcer je zaklimao glavom, tonući dublje u stolicu, kao da se to dešava pod pritiskom sopstvenih teških misli.

"Uznemirenost o kojoj govorim ima veze sa osećanjem lične krivice. Samosvesno ljudsko biće, posebno lekar, treba da se oseća krivim, zar ti to ne znaš?"

To je zvučalo gorko, i ja nisam našla odgovor.

Nastupila je duga tišina. Kada je ponovo počeo sa govorom, delovao je nesvestan mojeg prisustva.

"U mojim mlađim danima, kada sam putovao uzvodno i nizvodno Ogoveom, satima bi sedeo posmatrajući obale reke. Ta slika bujne vegetacije, uvek različita, vremenom je počela da me uznemirava. Naime, primećivao sam kako se drveće i biljke guše i ubijaju međusobno, u borbi da dođu do sunca.

'Koga je briga?' -pomislio sam jednom, u mračnom raspoloženju, 'da li će to drvo tamo rasti i izrasti, ili će propasti i pretvoriti se u trulež ispod žbunja. To se jednostavno dešava. Neki umiru da bi drugi mogli da žive, baš kao što se dešava u životinjskom svetu, i u našim životima. Svaki život žudi za produženjem i bori se za opstanak.

Sva živa bića postaju deo moćnog tkanja rađanja, opstanka, i smrti. Ali, da li i mi moramo biti ravnodušni prema drugim živim bićima? Čak i životinje, ponekad, daju svoj sopstveni život da bi zaštitile i spasile život njihovih mladih. Taj oblik požrtvovanja zahteva naše poštovanje i divljenje.

'Poštovanje prema životu', mislio sam. I najednom sam osetio veliku radost, zato što je ovo bio odgovor na problem: kako se odnositi prema ravnodušnosti prirode. Poštovanje i naklonost za sav Život, za svaki njegov vid, zato što je gola volja za životom samo deo snage koja održava život na Zemlji. Ovo je osobena ljudska misao, rođena iz protesta protiv proizvoljnosti prirode. Ova misao čini čoveka više od živog bića koje deli instinkt samoodržanja sa ostalim živim bićima. Ona ga čini homo sapiensom."

Švajcer se uspravio u stolici.

"I ako čovek od te misli načini još jedan korak dalje, i ispuni poštovanje prema Životu ljubavlju i voljom da štiti druga živa stvorenja, onda on svojim delovanjem uzdiže svoj život na viši nivo postojanja."

Još jedna meditativna pauza, koju se nisam usuđivala da prekinem.
"Krivica", produžio je sa uzdahom Dr. Švajcer, "bol iz osećanja krivice primorava čoveka da vodi računa za sve implikacije svog postojanja medu ostalim živim bićima, da vodi račun do poslednje konsekvence. Poštovanje prema Životu mi je dalo odgovor. To je etička istina, ili moralna istina, kako hoćeš, ali istina svakako, i ona je meni značila više nego sve filozofske i religijske teorije na svetu. "

Dr. Švajcer je prekinuo govor; izgledalo je da je stigao do zaključka. Veoma sam volela da ga podstaknem ili da se nadovežem. Ali, punih šezdeset godina starosne razlike, i težina njegovih reči su ulivali strahopoštovanje. Osećala sam da moram skrenuti razgovor na lakšu temu. Pogledala sam naokolo u potrazi za inspiracijom. Moj pogled je uhvatio predivnu rogozinu od konoplja postavljenu na zidu. Kakvo složeno tkanje je ona imala! Spontano sam pružila ruku pokazujući prema njoj.

"Ko vam je ovo dao?"

Stari doktor se probudio iz teških razmišljanja i pogledom ispratio moj prst.
"To je urađeno od supruge jednog od mojih pacijenata" – odgovorio je uz osmeh.

"Poklonila mi ga je pre nego što je otputovala kući, rekavši: 'Sva moja zahvalnost je utkana u ovoj mreži'. Žene iz ovog kraja putuju veoma daleko kroz reku da bi pronašle pravu vrstu trave. One su veoma ponosne u pravljenju veoma komplikovanih petlji. Ali neku nalik ovoj nikada nisam video."

Dr. Švajcer je ustao sa stolice. "Postaje dockan. Vreme je da uzmete nešto odmora, a i mene čeka posao."

Kao i u ranije navrate, oslobodio me je prilično odsečno. Prelazila sam kroz dvorište u mraku, prilično ošamućena, i ne bez osećanja nekakve izneverenosti. Sedela sam u mojoj maloj sobi sa utiskom da sam odbačena. Onda sam posegla po moj pohabani dnevnik i počela da pišem, dok su reči starog čoveka još odjekivale u mojim ušima. Pisala sam satima, sve dok oči nisu počele da peku zbog treperavog svetla kerozinske lampe i dok se misli nisu počele da nestaju od umora.

Sledećih nekoliko dana sam radila i šetala se osećajući se neobično ozlojeđeno. Mislila sam da sam previše mlada da bih se bavila tim krajnjim pitanjima života i smrti. Htela sam da se osećam srećno, i da pronađem neku zabavu sa kojom bi održavala ravnotežu sa napetostima posla. Pokušala sam da se šalim i smejem uz ostale u našim međusebnim posetama. Govorila sam sebi: 'Kada budem starija, i kada ću živeti u umerenoj klimi, biće vremena da se pozabavim filozofijom života.' Ali, pobeći nisam mogla. Dešavanja na poslu, ona bolna kao i ona prijatna, i sam život u Lambareneu, su bili dokazi istinitosti Švajcerovih misli.
Ponekad, kada sam tražila predah od posla, otišla bih do obale i gledala na svu tu vodu koja otiče. Povremeno, kad bi prolazio čamac pun ljudi, mogla sam čuti smeh i živahan razgovor. Osećanje zavisti bi prošlo preko mog srca. Učinilo bi mi se da je sam život prošao pored mene.

Roditelji i deca, muževi i žene supruzi - pomislila bih - svi uživaju u međusobnom društvu, svi izgledaju prostodušno i neopterećeno. Predivan pejzaž i hladni povetarac sa vode, zajedno sa tihim oblacima koji su putovali iznad, su me postepeno uspokojavali. Nakon nekog vremena sam mogla da se sa povraćenom energijom okrenem natrag na mojem radu. Dok bih polako išla ka bolnici, nasmešila bi se na pomisao da ne postoji mesto na kojem bi bila radije nego ovde, u Lambareneu.

Među narednim susretima sa Dr. Švajcerom, jedan mi je ostao u veoma živom sećanju. Kada sam tog jutra otišla u posetu, sobu sam našla pretrpanu mnogim papirima, ispunjenim njegovim karakterističnim rukopisom. Bilo je očigledno da se čovek nalazi usred napornog posla i dvoumila sam se da li neću biti zamoljena da ponovo izadjem. Ali Dr. Švajcer me je, umesto toga, nestrpljivim gestom pozvao unutra. Odmah je počeo da govori sa dozom hitnosti u glasu, hitnosti koju sam već ranije primećivala - kao nekoga koji je osećao da vreme za njega ističe.
"Mi lekari smo stalno suočeni sa ljudima koji pate od bolova", počeo je. "Naša želja da odstranimo ovaj bol postaje opsesija. Nema veće nagrade za nas od one kada pacijent prekine sa jaukom i kaže 'doktore, bolovi su prošli; ništa me više ne boli!' Ipak, nije uvek u našoj moći da odstranimo bol.
Naša lekarstva ponekad podbacuju, posebno kod pacijenata sa hroničnim bolestima ili sa onima koji su na kraju životnog puta. U tim momentima mi moramo nalaziti hrabrost da podelimo bol - pacijent svojim telom, a mi našim srcima. Ako možemo izdržati njegov bol, onda to može i naš pacijent. Držeći se zajedno kao braća i sestre, možemo pomoći bolesniku da prekine protestovanje protiv sudbine.

Odustajući od pružanja otpora, naš pacijent može zadobiti uvid da će mu gnev i borba samo povećati bolove. Kada takva osoba konačno nakloni glavu pred sudbinom, i postane skrušena, i sluša sve do svoje potpune utišanosti, onda se može desiti da iz same srži njegovog bića proizađe novo značenje njegove muke. Istina za koju on nije ranije bio svestan, a koju tek nekolicina može izraziti rečima, pozajmiće pacijentu snagu koja će mu dozvoliti da se uzdigne iznad bola. Mi, kao lekari, gledamo sa strahopoštovanjem kada se ovo dogodi. U tome možemo prepoznati suštinu istinske ljudskosti: trijumf duha nad materijom. Onda mi razumemo reči iz Besede na Gori: 'elig sind die, die da Leid tragen, denn sie werden getroestet werden.' (Blagosloveni su oni koji pate, jer će biti ugodjeni)
S tim na umu, mi uspevamo da ostanemo pored našeg pacijenta i da mu donesemo podršku u poslednjem, teškom delu njegovog puta. Ljubav i poštovanje koje osećamo za našeg prijatelja u patnji je ljubav Isusa kako je ja razumem. I to je, prema meni, suština Hrišćanstva."

Dr. Švajcer je ućutao, i ja sam sedela u nadi da ne očekuje da kažem nešto.

"Uvid koji dobijamo kada smo u bratstvu sa onima koji pate", nastavio je, "dopušta da snažne emocije izviru pravo iz srca. Naš razum prepoznaje da su one čiste, da su vezane za dobrotu, da poseduju vrednost same po sebi. Taj moralni princip koji nas uverava da ova istina poseduje večne vrednosti može uočiti svako ljudsko biće. O ovome su govorile velike duhovne vođe. Isus je učio da jedina istina koja može zadovoljiti čovekove duhovne potrebe jeste istina ljubavi i saučešća. "

Iznenada, tuga se pojavila na njegovom licu. Uzdahnuo je teško.
"Kad bi samo ideja Poštovanja za Život i istinski duh Hrišćanstva mogli da se spoje u jednu veliku filozofiju, etiku tako jednostavnu da bi je svako mogao razumeti... To bi udahnulo život jednom novom odnosu prema svetu, a moj životni rad ne bi bio uzalud. Onda bi ovaj svet postao bolje mesto za život."

Poslednje reči su bile krhke - a njegov glas tužan. Suze su došle na mojim očima. Dr. Švajcer nije izgledao da veruje da će se njegova vizija ostvariti, i odjednom je delovao kao veoma umoran starac.

Zaboravila sam na svoju stidljivost i uzviknula sam: "Ono što ste rekli i uradili neće biti izgubljeno. Svi mi koji znamo vaš rad nosimo seme vaših ideja u našim srcima i nećemo zaboraviti..."

Govorila sam energično da bi povratila njegov optimizam.

"Sada razumem strah i osećaj krivice kada sam radila usamljeno u istočnoj Africi. Jesam bila uplašena, i uistinu sam se osećala krivom. Ali nisam htela da priznam. Mislila sam da je to slabost, i menjala sam priče da ne bi morala da priznam. "

Dr. Švajcer je, uprkos sebi, morao da se osmehne.

"Sada govoriš iskreno", rekao je. "Spontanost je najdopadljivija osobina govora. Zapamti da ostaneš otvorena i iskrena ako hoćeš da budeš lekar. Istina je najubedljivija kada dođe jednostavno i direktno. Mislim da je i ideja Poštovanja za Život jednostavna ideja. To je dinamičan i realističan način suočavanja sa životom, i životu daje značenje i smisao. Ali, sada se moramo rastati. Več je kasno, a vas čeka dan pun rada."

To je zvučalo više kao stari učitelj Švajcer. Osećala sam se bolje zbog toga, i tako smo se rastali.

Nekoliko dana kasnije, kada sam se nakon posla vratila u moju sobu, zatekla sam poveći paket na stolu. Veoma radoznala, skinula sam omot. Na stolu se otvorilo predivno tkanje kojem sam se divila u Dr. Švajcerovoj sobi. Gledala sam u njega još dugo vreme: umetnički rad afričke žene, izražavajući svoju zahvalnost Švajceru. Možda je ovo bio gest iste vrste prema meni? Poklon me je obradovao i ispunio ponosom. Kada su se naši pogledi sreli tog popodneva za vreme ručka, oboje smo se nasmešili u nemom razumevanju.