U svim domenima ljudske delatnosti, kada uzbuđenje oko novog posla počinje da bledi, i stiša se entuzijazam, dolazi vreme sagledavanja prozaične i manje-više mizerne strane posla. To sagledavanje može dovesti čak i do depresije, i postaje veoma teško odupreti se nagonu da se posao ostavi. Dobar će pretpostavljeni budno paziti na pojavu takve krize kod svojeg novozaposlenog, i tragaće za mogućnostima da pomogne prevazilaženju teškog perioda prilagođavanja. Ako je atmosfera među osobljem istinski zdrava, saradnici će pomoći početniku da zauzme realističan stav prema radnoj situaciji. Da li će novozaposleni ostati ili ne zavisi u krajnjoj liniji od međuljudskih odnosa koje je uspeo da ostvari za vreme ključnih prvih sedmica na novom poslu.

Dok sam i sama vodila borbu sa zamorom i sumnjama da li bi trebalo da ostanem ili odbijem, pokušavala sam da razumem šta je to kod Alberta Švajcera i Lambarenea što je uticalo da toliko mnogo muškaraca i žena tamo ostaju i rade godinama. Spoljašni uslovi su bili nesumnjivo destimulativni; s te je perspektive bilo nemoguće uživati u radu. Nedostajali su čak i neki najosnovniji uslovi modernog života. Sam je vazduh za vreme kišne sezone bio toliko vlažan da je pravio nepodnošljivim i samo telesno prebivanje.

Mi, koji smo bili zaposleni, bismo koristili relativno hladne jutarnje časove za posete ozbiljno bolesnim pacijentima. Ali čim bi se sunce više uzdiglo, sestre i doktori su bili primorani da nadu utočište u senci prostorije za konsultacije. Tamo bismo proveli najtoplije časove dana, ograničeni okolnošću što napolju naprosto nismo mogli da se krećemo. Svaki lekar je sedeo iza svog naznačenog stola. Pacijenti su bili dovođeni do lekara od strane rođaka i bolničkih pomoćnika, koji su ih takođe vraćali do njihovih kreveta posle pregleda i tretmana. Za nas, otupele, i sa osećanjem mučnine, sa znojem koji je tekao po našim telima, svaki je pokret bio mučenje. Ustajanje od stolice i prolaženje nekoliko koraka potrebnih da bi se obavio pregled su iziskivali je celokupnu snagu volje.

Francuski je bio drugi jezik za većinu ljudi evropskog osoblja. Pošto su lokalni prevodioci, koji su govorili po nekoliko afričkih jezika, imali ograničeno znanje francuskog, komunikacija je išla teško i sporo.

Ljudi su morali da čekaju satima. Stajali su u redovima koji su počinjali kod stolova, ukrštali se međusobno u prostoriji, i produžavali kroz stepenice, i čak i na suncu između bolničkih objekata. Pacijenti koji su bili previše bolesni da bi stajali napolju bili su smeštani unutra, i konsultaciona soba je brzo postajala krcata. Vrući, zagušljivi vazduh je bio ispunjavan kašljanjem, plakanjem, jekom, smejanjem, i razgovorima. Kretanje ljudi kroz prostoriju je bilo neprestano.

Usred sveg ovog vrenja i meteža, na najvećem stolu je sedeo stari Švajcer. U toku mog boravka on nije davao direktnu pomoć pacijentima, ali je svakog jutra dolazio u ambulanti. Njegov sto je bio postavljen na strateškom mestu koje je omogućavalo da pogledom prati rad lekara i sestara dok je pisao pisma, ili radio na redovnom večernjem predavanju. Ako bi primetio tešku situaciju ili video zabrinuti izraz na licu, došao bi do prijemnog mesta, pogledao na pacijenta, diskutovao problem, i ponudio svoje sugestije - ili bi jednostavno rekao neku prijateljsku reč ohrabrenja. Tolika je bila moć njegove ličnosti da bi čak i najkraći susret podigao duhove, obnavljajući samouverenost kod osoblja, pacijenata, i rođaka.

Poneko bi nastojao da zadrži Dr. Švajcerovo zanimanje što duže. Tada bi budni pogledi okoline počeli da motre, i emocije bi se uzburkale ako bi se pritom preteralo. Bilo je izvesnih osoba među nama koje su imale prećutnu privilegiju da uzimaju više Švajcerovog vremena od ostalih. Te privilegije su bile očekivane da budu skromno korištene od početnika i od onih koji nisu pripadali stalnoj ekipi.

Specijalni posetioci su ponekad bili uvođeni do Dr. Švajcera i pozivani da sede za njegovim stolom, ili da ga prate kroz konsultacionu prostoriju. Posetilac je morao biti osoba velikog razumevanja da bi zadobio naše simpatije. Naše antipatije su bile posebno stimulisane ako bismo osetili da je posetilac došao samo radi senzacije, ili ako bi nas poremetio neosetljivim propitkivanjima, koja su otkrivala pre neprikladnu radoznalost nego iskreno interesovanje ili saosećanje.

U odnosu na takve događaje, mi smo bili mnogo više kritičniji od Dr. Švajcera. Ja lićno ne verujem da je on uopšte gubio vreme na čitanje kritika, koje su tekle tako lako iz pisaljki nekih posetioca, koji su tek nakratko provirili u Lambarene. Švajcer se osećao dužnim da pruži najbolje od sebe u svakoj situaciji. Pitanje kako bi se pojedinačni posetilac odnosio prema tome - nije bila njegova briga. Upravo to ga je činilo dragim među onima koji su bili dovoljno dugo da bi upoznali deo njegove ličnosti iza zida stidljivosti. Zavoleli bismo ga zbog toga, i zbog njegovog plemenitog uma i intelektualne velikodušnosti.

Za vreme mog boravka u Lambareneu, bilo je samo trojica stalnih lekara: Dr. Fridman, Dr. Takahaši, i Dr. Miler, koji je zatim bio zamenjen Dr. Muncom, čovek koga je kasnije Dr. Švajcer odabrao za svog naslednika. Dr. Takahaši je provodio većinu svog vremena u selu leproznih. Zbog tog nedostatka ljudstva, ja sam morala da asistiram pri svakoj važnijoj operaciji. Operaciona soba je bila podignuta na stubovima visoko iznad tla. Jedino hlađenje koje je bilo omogućeno je davao povremeni povetarac dolazeći preko zastora protiv komaraca sa strana okrenutih ka reci. Stajanje satima na vlažnom, vrućem vazduhu, pokrivene kose, sa teškim ogrtačem, gumenim rukavicama i u svemu ostalom, bilo je mučenje skoro veće nego što sam bila kadra da izdržim.

Pokušavali bismo da obavimo hirurške intervencije u ranim jutarnjim satima, ali nepredviđene komplikacije ili hitni slučajevi su nas često prisiljavali da radimo preko dana.

Hernija, odsecanje kile, i odstranjenje velikih količina tkiva kod elefantiasisa, su neke od operacija koje smo morali često obavljati, i koje su nas uvek ostavljale s manjkom vremena. Trenutno zadužena sestra je morala da neprekidno briše naša lica, jer bi inače kapljice znoja padale na polju operacije. Ponekad bi žurno dodavala hladno piće primećujući kada da je neko od nas blizu onesvesćivanja. Pritom smo, ne ispuštajući hirurške instrumente iz ruku, morali da zabacujemo glave unazad da bi gutali piće iz šolje koju bi ona nakrivila pored naših usta.

Jedna od izuzetno iznurujućih operacija, koja je tako često predstavljala i vanrednu krizu, bila je ona izvrnutog creva, tzv. zatvorena hernija, kila. Zbog nekih još ne sasvim jasnih razloga, ovo se stanje češće javlja među Afrikancima nego među ostalim ljudima. Kao posledica slabosti abdomenskog zida, mladim Afrikancima se može lako desiti kila pri podizanju teškog tereta. U većini slučajeva, izbočeni delovi iznutrice mogu biti odgurani nazad u abdomen, ali ponekad se oni izokrenu, ubrzo se pojavi gangrena, i nesrećni čovek bi umro u agoniji ako ne bude hitno prenesen u bolnicu.

Oštećeno tkivo mora biti hirurški odstranjeno, a otvor kile zatvoren.
Ali hirurška tehnika koje sam se najviše užasavala je bila ona koju je Dr. Miler doveo do savršenstva, a to je odstranjenje suvišnog tkiva noge kod pacijenta bolesnog od elefantiasisa. Ova je bolest prouzrokovana parazitom Filania, sićušnim crvom koji se može smestiti u limfnim kanalima nižih ekstremiteta, tamo doveden preko ujeda muve. Elefantiasis može zaprečiti protok limfne tečnost. Kao rezultat toga, tkivo ispod kože počinje da raste sve dok cela noga ne postane groteskno debela i teška, odakle potiče i ime bolesti.

Sa ciljem odstranjenja suvišnog tkiva, hirurg mora prvo podići kožu koja pokriva zahvaćenu oblast, zatim odseći vlaknastu materiju, ponovo poveže krvne sudove mukotrpnim radom, i konačno vrati kožu preko tkiva koje je, praktično, velika otvorena rana. Operacija može trajati satima, ali stepen uspeha je iznenađujući sa dobrom postoperativnom negom, i oslobođeni pacijent se može vratiti kući sa nogom praktično normalne veličine.
Moj je zadatak bio uglavnom da držim veoma tešku nogu - užasan posao za vreme vrućine. Stisla bi zube i držala se, ponekad primorana da upotrebim celu snagu volje da se ne bih onesvestila.

Posle onih dugih časova agonije u operacionoj sobi, često sam se osećala potpuno iscrpljeno i sasvim blizu odustajanja. Nisam mogla da zamislim sebe kako se suočavam sa ovim teškim zadatkom iznova i iznova. Ali, pošto se niko drugi nije žalio na fizičke tegobe, ja nisam htela da iznosim problem. Bilo je jednostavno neprihvatljivo govoriti o takvim stvarima kao što su klimatski uslovi. Kada su došljaci komentarisali užasno toplo vreme, to su radili kao po pravilu, bili su dočekivani hladnom ravnodušnošću Alberta Švajcera i tek malom simpatijom nas ostalih. Dalja elaboracija teme je bila snažno obeshrabrivana sve dok posetilac ne bi odustao od svojih uzaludnih protesta. Kao i ostali, i on se morao pomiriti sa tim da jeste veoma, veoma vruće, i da će tako zauvek biti. Kada se taj nivo razumevanja dosegne, manje je mentalne agonije. To je činjenica koja je činila lakšim prilagođavanje tropskoj klimi, za razliku od klimatizovanih soba koje vas konstantno podsećaju na temperaturne razlike.

Rad na staroj operacionoj sceni Lambarenea nije bio bez svojih herojskih i komičnih momenata. Međutim, i to je dodavalo ponešto glamura teškom poslu. Jednom smo operisali mladu ženu sa izvan-materičnom trudnoćom. U trenutku kada smo otvorili abdomen, krv je provalila napolju i shvatili smo da je pacijentu potrebna hitna transfuzija krvi. Ali, nije bilo dostupne krvi, i nijedan rođak mlade žene nije bio u blizini. Ali, bilo je na litre njene sopstvene krvi u sterilnom spremniku abdominalne šupljine. Zašto je ne otpremiti nazad u nju? Ubrzo smo našli cediljku i, uz pomoć nekih antikoagulanata, organizovali smo improvizovanu auto-transfuziju, usisavajući krv iz njenog abdomena i ulivajući je u venu njene ruke. Hirurg je potom bio u stanju da produži operaciju, i na kraju se žena oporavila bez ikakvih komplikacija.

U drugoj prilici, desilo se da su isparenja etra ošamutila guštera sa plafona, i onje pao pravo u otvoreni abdomen. Bez glasa ispuštenog, hirurg je uzeo pincetu, obamrlu životinju podigao i bacio preko ramena, posipao antibiotički prah u otvoreno tkivo, i produžio operaciju kao da se ništa neuobičajeno nije desilo. Neočekivan upad nije nikada pokazao negativne efekte kod pacijenta.

Osim susreta sa posetiocima, mi smo bili sasvim izolovani u Lambareneu. Nije bilo ni televizije ni radija. Otići do Lambarenea nakon posla nije bilo nikakav uzbudljiv doživljaj; dremljivo zabačeno malo mesto nije omogućavalo ništa u smislu razonode zapadne kulture. Zbog toga smo bili prinudjeni da se oslanjamo na našu sopstvenu dovitljivost.

Svako je imao svoje faze periode umora i depresije. Zato smo brinuli jedni o drugima, pazeći na znake nadolazeće krize kod pojedinaca. Ako bi sestra postajala neuobičajeno plačljiva, ili ako bi kolega počeo da se povlači iz naših popodnevnih sastanaka, mi bismo okružili tu osobu simpatijama, provocirali bi je da se otvori, i pronalazili nešto sa čim bi je obradovali. Sledećeg puta, kada bi neko od nas posrnuo, ona bi učinila isto.

Pošto su žene bile u daleko većem broju od muškaraca, one su se morale učiti umerenosti u takmičenju za mušku pažnju. Kada bi postalo jasno da je romansa na vidiku, grupa je diskretno dozvoljavala paru nešto privatnosti, iako je izražavanje emocija bilo uglavnom uzdržano. Možda je razlog tome bilo prisustvo starog čoveka Švajcera, čija je samodisciplina bila legendarna, ili je možda u pitanju bilo intuitivno razumevanje da pravo prijateljstvo u okviru grupe zavisi od emotivnog uzdržavanja i suptilne ravnoteže davanja i primanja.

Iskreno smo uživali u međusobnom društvu, i niko od stalnih članova ekipe se nije osećao zanemaren ili nepoželjan. Imali smo običaj da se u popodnevima međusobno pozivamo i takmičimo se u obezbeđivanju dobre zabave: gurmanska jela, pesme sa stare gramofonske ploče, pesma čitana uglas, ili jednostavno interesantna tema za diskusiju; sve je bilo dočekivano sa zahvalnošću i dobrim raspoloženjem.

Bilo je prilika kada bismo ostajali u prostoriji za obedovanje, gde su pojedinci među nama vežbali sviranje nekog komada kamerne muzike, dok su drugi čitali ili sedeli zajedno, slušajući i govoreći. Veliko je bilo naše uzbuđenje kada bismo imali muzički komad spreman za prezentaciju. Tada bismo pozvali doktora Švajcera. Nervozni, kao da smo u koncertnoj sali, čekali smo na njega i njegovo dvoje pratilja da se smeste. Ako bi naše izvođenje prošlo dobro, videli bi u njegovim očima toplo svetlucanje koje je izražavalo poštovanje i zahvalnost. Tada bi sve nas ispunio.osećaj ispunjenosti i ponosa. Albert Švajcer bi ostao za neko vreme i svirao na pijanu, ili jednostavno se pomešao prijateljski među nama; ubrzo bi uspeo da zasmeje svakoga svojim dosetljivim primedbama.

Jednom sam dobila ideju pravljenja šahovskih figura iz voska belih i crvenih sveća. Erik, naš stolar iz Danske, napravio je predivnu šahovsku tablu od crnog i žutog drveta. Za kratko vreme Lambarene je proključao, šahovski ratovi su besneli sa jedne do druge strane naselja. Pre nego što smo shvatili šta se dešava, dobili smo fanatične muško-ženske mečeve. Jednom, kada sam proglasila šah-mat doktoru Mileru, trijumfalno oduševljenje kod sestara ga je konačno toliko izbacilo iz ravnoteže da smo morali prestati sa igranjem. Posle tog incidenta privlačnost igre se nekako izgubila.

Nikada nisam saznala da li je bilo slomljenih srca kada je postalo očigledno da se Erik udvara temperamentnoj nadzornici Katarini. Činilo mi se da je svako bio srećan zbog toga što je Erik, stidljiv i prilično povučen mladić, našao sebi tako živahno društvo, i smeškali smo se kada smo čuli njeno kikotanje preko tankih zidova Erikove sobe. Kada se Katarina ozbiljno razbolela i, prema Švajcerovoj odluci, vratila u Evropu, Erik je ubrzo pošao za njom. Katarina se brzo oporavila, i oni su se udali u njenom rodnom gradu u južnoj Nemačkoj. Koliko mi je poznato, nakon mog odlaska iz Lambarenea oboje su se vratili da bi nastavili rad sa Dr. Švajcerom.
Ponekad je sestra Ana-Liza trošila bolji deo svog popodneva u bolnici, starajući se o bolesnoj deci.

Dopadalo mi se da joj pravim društvo u njenom obilasku. Nosili smo kerozinske lampe, pošto nije bilo struje u Lambareneu osim one produkovane malim generatorom za operacionu salu i bolničke aparature. Dr Švajcer nije želeo da mu lepota tropske noći bude poremećivana bukom koju proizvode veliki generatori.

Afrikanci su palili mala ognjišta ispred njihovih malih bolničkih odeljenja. Na njima su spremali njihova specifična popodnevna jela. Porodice su sedele ili ležale oko vatre u razgovoru i jelu, često i sa njihovim bolesnim rođacima. Bolnica je obezbeđivala spremanje banana, manioke, i drugih voća i povrća, da bi pridodala namirnicama koje su ljudi imali, tako da je bilo dovoljno hrane za svakoga. Psi, koze i kokoške koje su pripadale ljudima su neprekidno ulazile i izlazile iz prostorija.

Dim je pekao moje i Ana-Lizine oči dok smo pažljivo koračali između raznoraznih posuda i telima dece koja su spavala u uskim prolazima između kuća. Dok smo tragali za našim malim pacijentima usred gomile, miris hrane i spokojni glasovi ljudi su nam usađivali spokoj,. Ljudi su ležali svuda unakolo, izgledalo je da im je svejedno jesu li u krevetima, ili ispod njih, ili jednostavno na tablama koje su prekrivali rogozinom. U prostorijama obitavališta je bilo mračno.

Divila sam se ovoj sestri, koja je mogla prepoznati pacijente između zaspale dece na zagasitom svetlu kerozinske lampe. Šalila se sa ljudima i davala im je svoje instrukcije za noć. Ljudi su reagovali prijateljski i sa zahvalnošću. Bilo nam je drago pored njih kada su mala deca pokazivala poboljšanje, i delili smo njihovu zabrinutost kada se njihovo stanje pogoršavalo.

Posle završetka obilazaka, zajedno smo pešačile do brda gde su bile naše sobe. Dok smo slušale mnogobrojne zvuke u tropskoj noći i gledale sjajne zvezde kroz grane palminog lišća, mir je ispunjavao naše umove, i fino osećanje prijateljstva se ispredalo među nama.

Kada su prve nedelje prošle, počela sam da se budim svakog jutra osvežena i puna radosti, zainteresovana za otkrića novog dana i misleći o satima sa novim prijateljima posle završetka posla. Postajalo mi je jasno da su ljubaznost Dr. Švajcera i prijateljska atmosfera između osoblja bili od velike pomoći mnogima da prevaziđu sve teškoće, i upravo ključni razlog što su se mnogi među njima odlučili da ostanu na duže vreme.

Izgledalo je da sam se dobro slagala sa svima u Lambareneu, sa izuzetkom jednog šetača u dvorištu - velikog, debelog ćurana. On je iz nekog razloga u meni prepoznao Neprijatelja Broj Jedan. Pošto je jedini put do bolnice vodio kroz dvorište i uskim putem ka reci, nisam mogla da izbegnem svakodnevno suočavanje sa tom ružnom pticom. Istog trenutka kad bi me uočio, počeo bi da trči za mnom sa svojom crvenom, naizgled oteklom glavom. Onda bi počeo da se razmeće, ispuštajući upozoravajuće zvukove nalik malim eksplozijama. Pružajući kljun napred, pokušavao bi da me dokači s leđa dok sam prolazila preko dvorišta u žurbi da što pre stignem do uskog puta i pre nego što dobije šansu da me zagradi u uglu.
Ostali su se smejali mom problemu, ali ja sam se zaista plašila, i nije mi bilo ugodno da odlažem vraćanje kući do sumraka, kada ćuran više ne bi bio napolju. Jednog dana, dok sam se branila od njegovih ljutih napada, Albert Švajcer je takođe prolazio.

"Zašto me ova ćurka teroriše?" - uzviknula sam u besu.
"Pretpostavljam da uživa u kljucanju vaših nogu, mlada damo" - rekao je kikotajući se.
Stari Afrikanac, koji je zapazio moju nezgodu, uzeo je štap i počeo da progoni pticu.
"Que fais-tu!" povikao je gromkim glasom Dr. Švajcer. Čovek se bacio na tlo kao gromom pokošen, ispružen ka stopalima starog doktora. "Eh, bien, ustani", rekao je Švajcer i produžio svojim putem.

Cela scena je trajala samo nekoliko sekundi, i izgleda da niko drugi nije obratio pažnju na događaj. Ali ja sam se osećala ništa manje potreseno od jadnog čoveka. Kasnije, kada sam opisivala ovaj događaj jednoj od sestara, ona mi je objasnila da mnogi među starim Afrikancima veruju da je Albert Švajcer natprirodno biće, i da se njegovog gneva boje kao i gneva duhova predaka.