Ko su bili oni, te stotine ljudi koje su prolazile kroz Lambarene i posećivale Alberta Švajcera? Nikad nisam prestajala da se pitam dok sam posmatrala kako dolaze i odlaze za vreme mog boravka u bolnici. Dr. Švajcer sa svoje strane nije izgledao zainteresvan. On je ostajao uvek tolerantni filozof koji je dočekivao svakoga, ne praveći razlike među ljudima. Nalazio je vreme da sluša i da govori sa svakome od njih. Ali, ja sam produžavala da se pitam ko su oni, i šta očekuju od tih poseta?

Medu njima je bilo nesmirenih svetskih putnika, večitih studenata koji često nisu znali šta zapravo traže. Bilo je Amerikanaca srednje klase koji su pokušavali da unesu nešto uzbuđenja u životima za koje su i oni sami osećali da su dosadni; žrtava rata i holokausta u potrazi za smislom života, u čežnji da postanu deo humanitarnog bratstva Lambarenea; usamljenih duša koje se nadaju da će naći sreću u pomaganju onima koji pate; školskih tipova koji su očekivali inspirativne razgovore sa Albertom Švajcerom; lekara i medicinskih sestara željnih da nauče više o tropskoj medicini; zahvalnih studenata i kolega koji odaju poštovanje njihovom učitelju; prijatelja i rođaka koji su ponovo želeli da vide starog čoveka. Konačno, bilo je skeptika, uskogrudih i zavidljivih koji nisu mogli podneti niti čovekovu slavu, niti idiličnu priču o Lambareneu. Oni su izgleda dolazili samo da omalovaže i potcene, ostajući nezadovoljni sve dok ne bi iskopali neku priču koja bi dokazivala da je slavni dobitnik Nobelove nagrade "samo obična osoba kao vi i ja".

Posetioci su dolazili sami i u grupama, prema okolnostima ili ličnim sklonostima. Neki su dolazili samo na dan, drugi su dolazili na par nedelja ili meseci. Mali broj bi na kraju ostajao godinama.

Ponekad bi se pojavila prava gomila turista koja bi na nekoliko sati praktično unela haos u mestu. Njima je bila ponuđena "blic poseta" le grand doktoru kao specijalna atrakcija, medu ostalim safarijima njihove instant afričke ture.

Takve horde nenajavljenih turista su bile posebno neprijatne za nas zaposlene u bolnici. Turisti bi preplavili mesto raširenih očiju i glasnog govora, , gurajući se pored pacijenata koji su čekali, blokirajući uske prolaze, ispunjavajući već prepunu konsultacionu sobu. Zaposleni su mrzeli pitanja ovih putnika, koji su izgledali uvek u žurbi i nikad nisu imali vremena da slušaju naše odgovore. Opremljeni kamerama, oni bi tragali za nečim da snimaju, i bez ikakvog takta fotografiali ljude u bolovima, čak i umiruće pacijente.

Uhvaćeni u klopci veštačke atmosfere modernog turizma sa njihovim ekskurzijama i stereotipnim smeštajima, oni su gledali zbunjeno na neobični mali svet Lambarenea u kojem su bolest i lečenje, muke i radost, suze i osmesi - celi raspon suprotnih ljudskih emocija - davali životu intenzitet kakav nisu nikad ranije iskusili. Možda su se nadali da će uhvatiti neki trenutak ove realnosti na njihovim fotografijama, tako da bi kasnije mogli videti ono šta su propuštali za vreme boravka. Ali mi smo često bili ostavljeni sa izluđujućim osećajem da su oni pravili slike ljudske patnje samo da bi imali nešto senzacionalno za pokazivanje pred njihovim gostima kod kuće.

Međutim, jednom se pojavila grupa posetilaca koja je bila upamćena sa lepim osećanjima za dugo vreme nakon boravka. To je bilo kada je skandinavski čarter let doneo grupu Finlanđanki u Lambarene - bile su to medicinske sestre, službenice, ili jednostavne domaćice koje su pripadale klubu "Albert Švajcer" u Finskoj, i godinama štedele novac za ovo putovanje. Sada je san postao stvarnost, i one su radosno milile po prostoru bolnice, ošamućene vrućinom i mnogim novim utiscima. Dolazeći sa severa Evrope, mnoge od ovih žena nikada pre nisu doživele takvo bogatstvo mirisa i boja, pa su opijeno posmatrale raskošnu tropsku vegetaciju novog okruženja.

Među njima se nalazila i paralizovana dama u invalidskim kolicima. Gurale su je da bi mogla videti i taknuti i pomirisati sve predivne cvetove i drveće pored puta. U živahnom govoru komentarisale su o svemu viđenom. Gospođa u invalidskim kolicima bila je bivša medicinska sestra koja je dobila poliomielitis dok je negovala pacijente koji su patili od te bolesti. Njena pratnja je obezbedila da Dr. Švajcer sazna o tome, i vrhunac događaja tog dana se pojavio kada je stari doktor galantno poljubio njenu ruku, iskreno izražavajući svoje poštovanje.

Bilo je razoružavajuće kako su ove dame spontano pokazivale svoje divljenje za doktora Švajcera i njegov rad. Sestra u kolicima i neke od hrabrijih dama prihvatile su poziv da ostanu za večeru, dok su se ostale vratile u hotel u selu preko reke. Dr. Švajcer je bio primetno oživljen ovim prijateljskim gostima sa severa.

Na trpezi, međutim, one su postale sasvim stidljive, nervozno pokušavajući da održe interesantnu konverzaciju sa herojem njihovih snova. Kada su se teme konačno potrošile, Dr. Švajcer je upitao gostoljubivo: "Da li možda ima pitanja koja biste želele da mi postavite?"
Jedna od dama, pomerajući se nemirno na stolici, pitala je:
"Šta će se desiti sa Lambareneom kada vi...kada vas više ne bude bilo?"
Ovo je bilo pitanje koje je nesumnjivo bilo u glavama mnogih. Ali, postaviti ga direktno u njegovo lice! Kratka je pauza sledila: svima je postalo neprijatno. Jadna žena, shvatajući efekat njenih reči, polako je sve više crvenela.

Dr. Švajcer se nasmešio. "Nameravam da živim dok ne napunim jedno sto godina", duhovito je uzvratio, "Tako da ima još dosta vremena pre no što se moramo zabrinuti oko toga".

Svako se smejao, a gospođa, kojoj su se pojavile i suze u očima, je dobila priliku da se povrati. To je bio tipični Švajcerov način da preokrene neprijatnu situaciju.

Nakon obeda, Finlanđanke, koje su u međuvremenu saznale da sam ja takođe iz Skandinavije, sakupile su se oko mene i pitale me da li ima nečega čime bi ugodile doktoru Švajceru pre nego što se oproste.
"Šta ako ispevamo pesmu za njega?" predložila je sestra u invalidskim kolicima.

Setila sam se da je Albert Švajcer jednom pomenuo da neguje sećanje na staru norvešku himnu koju je čuo od ljudi sakupljnih na trgu u Oslu za vreme posete zbog Nobelove nagrade. Pokazalo se da finske dame poznaju ovu himnu, koja se uobičajeno peva po celoj Skandinaviji. Sa invalidskom sestrom u sredini, tiho smo se okupile u mraku oko Švajcerove kuće. Tamo, pod njegovim prozorem, pevale smo tu pesmu, sa istim entuzijazmom koji su imali studenti u Oslu godinama ranije. Albert Švajcer je izašao na verandi da bi slušao.

"Hvala vam, učinile ste me veoma srećnim", rekao je, i mogle smo primetiti da je bio dirnut.

Zadovoljno, Finlanđanke su se pozdravile sa njim i prenele sestru u invalidskim kolicima po putu do reke. Tamo su sklopili kolica, podigli njihovu krhku prijateljicu u brod i seli je udobno. Dok je njihov brod plovio nizvodno, one su ponovo zapevale himnu "Izvanredno je na Zemlji". Zvučala je divno u tropskoj noći.

Dr. Švajcer je dohvatio moju ruku. "Drago mi je što si još ovde", rekao je jednostavno.
Stajali smo dugo vremena, slušajući zvuke pesme koji su još kroz reku dolazili do nas. Kao što je brod iščezavao na zavoju reke, melodija se gubila. Sa izdahom, Albert Švajcer se okrenuo i otpešačio nazad ka kući i poslu koji ga je čekao na stolu.
Meri-Lu je bila dugotrajan posetilac Lambarenea. Živela je nekoliko vrata od mene i stambenih prostorija medicinskih sestara. Mlada Amerikanka, Meri-Lu je često uzimala bolesnu decu preko noći kod sebe, iako Dr. Švajcer nije odobravao takvu praksu.

Meri-Lu je došla kao posmatrač otprilike godinu dana pre mene, i ostala je u Lambareneu. Sa njenim nežnim manirima i prijateljskim ponašanjem, bila je podjednako simpatisana od svih. Niko nije znao mnogo o njoj i o tome zašto je ostala sa nama tako dugo vreme. Ona je bila supruga poznatog biznismena na jugu Sjedinjenih Država ali nikada nije govorila o njenom životu u Americi. Jedino što smo znali je da je bila duboko nesrećna zbog toga što nema sopstvenu decu. Volela je bebe i malu decu strastveno, i našla je svoje mesto za rad u dečijoj klinici, gde nam je bila od velike pomoći.

Jedini problem sa Meri-Lu je bilo njeno nepredvidljivo raspoloženje i česti izlivi emocija. Imala je običaj da bude više naklonjena nekoj od dece, prema kojima je izdašno rasipala ljubav i nežnost, istovremeno ravnodušno prolazeći pored druge, za nju manje privlačne. Kada je jedno od njenih ljubimaca umrlo, njenoj žalosti nije bilo kraja. Očajna i sa bolnim pogledom u lepim očima, dodala nam je još jedan pritisak dok smo se i sami borili sa istom tugom. Međutim, Meri-Lu je bila posvećena svom radu, i pošto se nikada nije žalila na fizičke tegobe posla, mi smo joj spremno opraštali njeno reagovanje.

Njeno najomiljenije dete je bio mali dečak od tri godine koga je bukvalno iznegovala od situacije smrtne opasnosti do konačnog ozdravljenja. Kada je dečak prošao krizu i počeo se oporavljati, ona se osećala veoma ponosnom svojim postignućem i počela da gleda na dete kao na njeno. Izgledalo je da roditelji, koji su već izgubili nade oko ovog deteta, misle da Meri-Lu poseduje određeno pravo na dete. Kada je ona objavila da bi želela da posvoji dečaka, oni se nisu osećali slobodnim da odbiju.
Kada su zatim čuli da je Meri-Lu imućna gospođa, nisu krili svoja osećanja i dozvolili su joj da započne pravnu proceduru za usvajanje. Dr. Švajcer, naizgled naklonjen Meri-Lu, ostao je izvan slučaja, osim za savetovanja oko neophodnih formalnosti.

U međuvremenu, dečak je napredovao. Postao je napredno i zdravo dete kakvo je svako mogao poželeti. Meri-Lu bi ga uzela u ruke, osetila njegovo toplo telo i radosno ga ljubila. Dečak se smeškao Meri-Lu svojim sjajnim očima, ali je ipak više voleo društvo svoje majke. Njegova se majka okrenula, krijući suze. Kao što se približavao dan konačnog usvajanja, oba roditelja su postajala sve uznemirenija. Ali, u istinskoj roditeljskoj ljubavi, oni su bili spremni da žrtvuju svoja osećanja za ono šta su mislili da je najbolje za budućnost njihovog sina.

To se desilo par dana pre konačnog potpisivanja dokumenata. Meri-Lu je imala pripremljeno sve tako da bi mogla napustiti Lambarene čim dete postane njeno u pravnom pogledu. Desilo se da je Dr. Švajcer bio u dečijoj klinici sa Ana-Lizom i sa mnom. Ometan od glasnog smejanja Meri-Lu nad malim dečakom u svojim rukama, Dr. Švajcer se okrenuo ka njoj.
"Da li ste pisali suprugu da uredi sobu za vašeg sina, tako da ona bude spremna kada se vratite kući s njim?" pitao je prijateljski.
Meri-Lu je najednom mrko pogledala. "O, ne", uzviknula je, "On ne može ostati sa nama! Na Jugu mi ne bismo mogli imati dete tamne kože u porodici. Moraću da nađem dečiji dom za njega, gde bi ga mogla posećivati u svako vreme."

Ledena tišina. Švajcer je uputio mladoj ženi dug i razočaran pogled. Bez reči, pošao je prema crvenećoj mladoj Amerikanki i nežno uzeo malog dečaka iz njenog zagrljaja. Onda je sa njim otišao do drugog kraja prostorije, gde su nesrećni roditelji vodili uzbuđeni razgovor sa prijateljima. Stavio je ruku malog dečaka u ruku njegove majke i zatvorio svoju čvrsto oko njih.

"Idite u svoje selo, uzmite svog sina, i ne vraćajte se za dugo vreme. Zbogom!"
Govorio je tihim, ubeđujućim glasom. Roditelji su skočili na nogama, zgrabili dete, sakupili svoje stvari i žurno krenuli prema reci. Tišina je produžavala dok smo gledali kako porodica ulazi u čamac i kako se on zatim udaljava preko mutnih voda reke. Duboki stid je učinio nemogućim da nađemo reč utehe za Meri-Lu. Ona je nemo plakala među praznim rukama.

Posle dugog razgovora u četiri oka sa Albertom Švajcerom, nekoliko dana kasnije Meri-Lu je u diskreciji napustila Lambarene.

Dok smo išli za našim dnevnim poslovima u bolnici, mi smo lekari jedva nalazili vremena da govorimo međusobno izvan profesionalnih tema, tako da nismo imali prilike da se međusobno upoznamo uistinu. Kada smo se sastajali u popodnevnim časovima često smo bili potpuno umorni, tako da bi naprosto sedeli, ćutljivi i dremljivi, uživajući u prijateljskoj i opuštenoj atmosferi. Dr. Fridman, naš sredovečni kolega, poreklom Jevrejin, jedva da je ikad dolazio na naša okupljanja; on je živeo veoma povučenim životom. Njegovo ozbiljno lice i osorni maniri činili su da se ljudi iz njegove okoline osećaju neudobno, i on je često bivao ostavljen u samoći.

Sa Dr. Švajcerom je, međutim, imao mnogo više komunikacije nego sa bilo kome od nas. Niko nije prigovarao kada je on provodio duge sate sa Dr. Švajcerom u njegovim ličnim prostorijama. Nismo znali koliko je dugo u Lambareneu, ali on je bio čovek kojije preuzeo tretman mentalnih bolesnika nakon što se se Dr. Švajcer povukao sa medicinskog rada u bolnici. Dr. Fridman je imao svoj sto blizu mog u konsultacionoj sobi. Na početku sam se osećala jako zaplašeno njegovim prisustvom. Tako je ostalo sve dok nisam otkrila, pomalo iznenađena, da on deluje kao da zna kada mi je pomoć najpotrebnija. Neometajuće, i sa intrigirajućim, neobičnim tužnim pogledom njegovih tužnih očiju, on bi diskutovao o teškom slučaju i ostajao pored mene, sve dok ne bi postao siguran da sam povratila samopouzdanje.

Ponekad bih izmamljivala bi razgovor sa njim nakon posla, jer sam mogla osetiti duboku usamljenost u njemu koja me je nagonila da mu poklanjam naklonost. Uskoro sam otkrila da je on izvanredna, veoma obrazovana osoba. Brzo smo našli zajedničke teme za razgovor jer je on bio iz Nemačke, a ja sam studirala medicinu na nekim mestima koja je on poznavao. Preko tona njegovog glasa i strasti sa kojom je govorio o njegovoj mladosti u Nemačkoj, mogla sam osetiti nostalgiju za tim prohujalim danima.

Dok bi Albert Švajcer držao svoje uobičajene govore na ručku, Dr. Fridman bi pravio opširne beleške. On je bio jedini koji se usuđivao da izazove Švajcerove poglede i da svoje stavove argumentuje sopstvenim mislima. Primetila sam da Dr. Švajcer obraća veliku pažnju onome što Dr. Fridman kaže, i da se odnosi prema svom impulsivnom prijatelju neobično nežno. Dr. Fridman je mogao postati toliko emotivan da bi se kapljice znoja pojavile na njegovom čelu. Njegov izraz lica je ponekad postajao gotovo fanatičan.
Jednog izuzetno toplog dana, nakon pregleda sa puno vike pred njegovim stolom, Dr. Fridman je ispoljio loše raspoloženje. Njegov nezgodno ponašanje se nastavilo čak i kada je smena bila završena, a pacijenti su se razišli. Kada smo seli da se domorimo, mogla sam osetiti njegov bes. Dobacila sam sa dozom ironije: "Vi niste previše srećni, primećujem." Dr. Fridman se trgnuo kao da je fizički napadnut. Jednim snažnim pokretom je istrgao rukav košulje do ramena.

"Vidite li ovo?" povikao je sa takvom eksplozijom emocija da mi je sve krv sa lica nestala. Srcem koje mi je dobovalo posmatrala sam plavičaste brojeve na njegovoj mišici. Njihovo značenje mi je zablještalo kroz svest. Zatvorenički broj iz nacističkog logora smrti! Duga se, napeta tišina produžavala. Gorko sam se pokajala za svoje reči. Nisam se usuđivala da ga pogledam.

Kada je ponovo počeo da govori, njegov je glas bio šapat. Sećam se da je pričao govorio da je svako iz njegove porodice ubijen u gasnim komorama, svako, osim njega. Kada je došlo oslobođenje, bio je bez ičega, bez njegovih ljudi, bez Boga, lišen svake radosti. U gorčini i nemiru, on je lutao bez ikakvog plana, ne znajući šta da radi sa životom, da umre ili živi. Možda je njegova ideja da poseti Alberta Švajcera u Africi bila poslednja nit koju je mogao izvući iz sebe. Možda je imao krhku nadu da bi mogao dobiti pomoć od njega.

I uspeo je naći neku vrstu mira u Lambareneu,, jedinom mestu na zemlji gde bi se osećao kao kod kuće. Nastavio je da živi ovde, nikada ne napuštajući mesto.

Dr. Fridman je već širio svoju ispovest. Njegov je glas postajao topliji. Supružnici Švajcer su se odnosili prema njemu kao prema sinu. Oni su učinili da oseti da oni stvarno brinu o njemu. Slušali su pažljivo njegove gorke provale emocija, i svojim odnosom su sugerisali da pored brutalnosti i nemilosrdnog nasilja mogu takode postojati ljudsko dostojanstvo i dobrota u srcu. Dr. Švajcer mu je povratio osećaj sopstvene vrednosti dodeljujući mu posao sa najmizernijim pacijentima u bolnici, mentalnim bolesnicima. Pomaganje njima je postalo svakodnevni zadatak negovog života. Kada bi se stanje pacijenta poboljšalo, osetio bi vrednost življenja; kada bi posrnuo u zadacima, vratio bi se nazad u tami i sopstvenim razmišljanjima. Ali sada je znao da je Albert Švajcer uvek pored njega, spreman da mu pomogne da bi ponovo ustao.

Popodnevno zvono je zazvonilo. Skočila sam na noge, sa olakšanjem primećujući da je bolna ispovest našla prirodni završetak.

Posramljena, uhvatila sam sebe kako se povlačim iz njegovog društva, nimalo drugačije od ostalih. Nisam znala kako da se suočim niti kako da se postavim prema beskonačnoj jami tuge u mojem starijem kolegi. Osećala sam se previše mladom i neiskusnom da bih mogla ponuditi išta značajno kao pomoć.