Provela sam već nekoliko meseci u Lambareneu kada sam se tog jutra probudila u prazničnom raspoloženju. Dan je bio moj rođendan, a rođendanske proslave su u Švajcerovoj bolnici bile specijalni događaji. Ležeći u tim ranim jutarnjim satima, razmišljala sam o životu kojeg sam dotad provela u Africi.

Kroz godine u kojima sam radila kao lokalni doktor u istočnoj Africi, malo je bilo vremena za lični život tipa rođendana. Meseci bi prolazili, a ja ne bih čula ni svoje sopstveno ime.

Ja sam bila samo mama mganga, doktor koji je na raspolaganju bolesnima u svako doba dana i noći. Tek sada, kada sam osetila zajednički život u Lambareneu, i olakšanje koje donosi prisustvo ekipe kolega i medicinskih sestara, shvatila sam koliko je teško u Africi biti usamljen doktor. Medicinski problemi i smrtonosne bolesti se nisu činili ni približno tako zastrašujućim u novom okruženju kao u ranijim vremenima. Sećala sam se ranijeg osećanja usamljenosti koje bi me preklopilo ugledala prizor afričkih porodice okupljenih pred njihovim kolibama.

Scena bi mi raskidala srce: ljudi oko vatre obeduju, ljudi zajednički provode dobro vreme, dok sam se ja na kraju teškog dana usamljeno vraćala praznoj sobi. Dobijala sam impuls da se zaustavim i približim treperavoj vatri koja je odsjajivala na licima ljudi. Sigurnost i toplina vatre, okruženi noćnim mrakom punom opasnosti, su poticali osećanje bliskosti. I moji preci su, takođe, pre dugo vremena, izvlačili lepotu zajedništva oko vatre, ispod neba pokrivenog treperavim zvezdama.

Taj osećaj bi me poneka poveo i ja bih se približila. Ali, čim bi se pridružila krugu, mir ovih ljudi bi se poremetio. Oni bi napravili prostor za mene, omogućili mi da sednem, i sa prijateljskim gestovima nudili hranu, ali strahopoštovanje koje je izviralo iz moje profesije i neobičnost mojeg izgleda su ih uznemiravali. Tok slobodnog pričanja bi se prekinuo, neusiljena zabava bi odumrla. Bilo je uzaludno čak i govorenje na njihovom jeziku; nešto bi se neizrecivo prekinulo, i ja sam morala zaključiti da ne pripadam tamo gde jesam.

Nakon miroljubivih krajeva seoske istočne Afrike, doživela sam mnogo bolniji vid usamljenosti u ratom rastrgnutom Belgijskom Kongu. Dolazeći da radim za Crveni krst u bolnici u Matadiju, videla sam pred sobom redove očajnih pacijenata u velikim bolničkim prostorijama, ljudi ostavljenih bez ikakve medicinske nege nakon povlačenja belgijskog medicinskog osoblja. Sećam se kako sam teško radila na zadobijanju poverenja osoblja - Afrikanaca sa pogledima sumnjičavim i zlovoljnim. Tek smo malo-pomalo zajednički uspevali da unesemo nešto reda usred velikog haosa koji nas je okruživao. Onda sam počela da se i pored veoma teške situacije osećam sve samouverenije.

A onda se jednog dana desilo da prvi put obratim pažnju na jedna vrata i otvorim ih. Iza njih sam, preneražena, otkrila teško bolesnog mladog čoveka koji je ležao na krevetu. Uniforma koja je visila preko stolice je kazivala da je u pitanju Kongoanski oficir.
"Pa, konačno ste našli vreme da me posetite", rekao je on glasom koji je vibrirao od bola i gneva.

Shvatila sam da on ne bi promenio ubeđenje bez obzira šta bih rekla. Moja šokiranost je bila snažna. Šta je bio razlog što su me držali u neznanju za ovog pacijenta? Afričko osoblje je moralo znati da bi on posle oporavka bio opasan i osvetoljubiv. Nisam se mogla setiti nikakvog odgovora, kada sam se okrenula ka kongoanskom dežurnom koji me je pratio do sobe. Njegov je pogled bio jednostavno neprijateljski, a nadasve pun prezira. Zar moj rad nije ništa značio ovim ljudima? Zar me nisu želeli ovde? Shvatila sam da me oni nikad ne bi prihvatili, bez obzira koliko teško radila. Previše je štete u toj zemlji bilo učinjeno između belih i crnih ljudi.

Otišla sam za poslom, usamljeno koračajući hodnicima uz misao da se medicinske zalihe sve više smanjuju, a moji tretmani zbog toga postaju manje efikasni, i gledajući na budućnost u kojoj će se nepoverenje i neprijateljstvo između pacijenata i pomagača sve više povećavati.

I nakon nekoliko nedelja u Lambareneu, ja bih se i dalje ukočila od straha kad bi prolazila pored afričkih muškaraca u grupi. Osećala bi impuls da se okrenem i proverim da se neko od njih ne prikrada iza leđa. Ali Lambarene je bio veoma daleko od rata i rasne mržnje. Ja, koja sam navikla da ispitujem Afrička lica i za najmanje znake koji bi odavali neprijateljstvo, ovde nisam videla ništa drugo nego opuštene i prijateljske izraze među ljudima koje sam sretala.

U skladnoj atmosferi u Lambareneu, povratila sam samouverenost i spokoj. Skoro da sam imala utisak da su pacijenti davali snagom volje sve od sebe da im bude bolje, samo da povrate sreću osetljivog doktora Švajcera. Kao da su neodređeno razumeli da je njihov oporavak davao njihovom voljenom doktoru osećaj svrhe i zadovoljstva koji mu je bio neophodan da bi ostao sa njima.

Oštri, metalni udari u gong vratili su me u sadašnjost. Bilo je 7.30 ujutru, i moj slavljenički dan je počeo. Samo par minuta kasnije čula sam slabe korake i prigušene glasove ljudi koji su se okupljali na prilazu da bi počeli sa pevanjem pesama pripremljenih za ove vrste prilika. Protegla sam se na krevetu i nasmešila kad je Dr. Švajcer započeo prvu melodiju. Lepi hor sestara se ubacio pomešan sa nekim grubim glasovima muškog dela osoblja. Iznad svih njih, mogao se raspoznati glas Alberta Švajcera, sa njegovim visokim tonom i sa posebnim ritmom: "Harre meine Seele..."
To je bio poslednji stih! Skočila sam iz kreveta, nabrzinu se obukla, sredila krevet, i bila spremna da otvorim vrata tačno u trenutku kada se pesma završila. Švajcer je bio prvi koji je ušao. Način na koji je njegova pojava uspunjavala moju malu sobu; i njegova fizička blizina su me zatekli. Moja je ruka nestala između mekih dlanova njegove ruke; zbunio me je podsmešljiv izraz u njegovim očima. Hladni poljubac u obraz gospođe Matilde mi je pomogao da se saberem. Ostali su ulazili bez prestanka i ja sam primala njihove čestitke.

Sestre su mi dale prijateljske osmehe i topla rukovanja. Ostali su hvatali moju ruku prolazeći kroz sobu na nekako neobičan način. Dobro sam ih razumela! I ja sam videla da je ovaj ritual previše svečan jer smo bili sami među sobom, i nije bilo nikog drugog. Ali, Albert Švajcer je insistirao na formalnoj ceremoniji.

Svi smo se nagomilali u sobi za doručak. Sada je bio red na mene da se osećam neugodno. Oko mog poslužavnika je bio nagomilan veliki broj poklona. Dok sam gledala u njih, pokušavala sam da nađem reč zahvalnosti za svakog od darodavaca. Bile su tu knjige Alberta Švajcera sa ličnom posvetom, predivno izgravirana šahovska tabla od Erika stolara, novi stetoskop, afričke drvene rezbarije od medicinskog osoblja, i pažljivo izabrani lični pokloni od sestara.

Ali obojenog parčeta tkanine, tradicionalnog rođendanskog poklona u lambarenskoj bolnici nije bilo. Pre nedugo vremena ja sam sama farbala jedan takav. Pomislila sam, možda su zaboravili da ga postave na stolu.
Rad je u bolnici tekao uobičajeno. Afrikanci, koji su uvek znali kada neko od nas ima rođendan, pronalazili su svoje načine izražavanja srdačnosti. Majke su donosile njihovu bolesnu decu nasmejanu i poželele bi "la doctoresse" une bonne fete, stežući moju ruku ili tapšajući preko ramena prijateljski. Neki su čak doneli male poklone: činiju pirinča, jaje, ili kuvanu bananu.

U jednom trenutku zatišja, Gistav, moj afrički pomagač, stavio je mali predmet u mojoj šaci. Stežući je čvrsto, prošaputao je nešto kao afričku bajalicu u uhu i poželeo mi sreću u budućnosti. Otvarajući šaku otkrila sam sićušnu sliku, veoma osetljivo rezbariju trudne žene. Zahvalila sam se Gistavu za dragoceni poklon i brzo ispustila mali fetiš u veliki prazan džep. Okrenula sam se ka sledećem pacijentu, srećna što ne moram da dalje komentarišem.

Uobičajeni rođendanski govor, Dr. Švajcer je održao na stolu za ručak. Nazvao me je "starim doktorom" i zabavio je osoblje ponavljajući priču o mom dolasku u Lambarene “upravo u vreme velike potrebe”, i zahvalio mi se zbog saglasnosti da ostanem sa njima.

"Mi smo svi naučili da cenimo damu sa Severa", rekao je, "Na poslu kao i za vreme odmora, kada su njen šarm i društvene sposobnosti posebno dobrodošli."

Nisam znala gde da gledam, zbunjena, bivajući tako otvoreno hvaljena pred mojim kolegama i medicinskim sestrama. Nervozno sam čekala na kraj hvalospeva. Sledeća na programu je bila druga rođendanska pesma, pridružena Albertom Švajcerom na pijanu. Trenuci pauze su prolazili, dok sam postepeno shvatala sam da nema ništa od pesme. Okretala sam glavu i pogled na razne strane dok smo privršavali jelo, pitajući se: šta se događa?

Na putu ka prostorijama medicinskih sestara za naš podnevni odmor, pitala sam Ana-Lizu zašto nije bilo pevanja.
"Pošto vi ne pripadate redovnom osoblju, nemate prava na kompletnu ceremoniju", objasnila je.

"Da li nisam dobila obojenu tkaninu iz istog razloga?" pitala sam ozlojeđeno.
Klimnula je glavom. "Pa, pretpostavljam da niste bili ovde dovoljno dugo. Sestra Ali i gospođa Matilda vode reč o ovim stvarima", s tugom je dodala.
Ove ceremonije su se ponavljale svakog puta kada bi neko od nas imao rođendan, pa sam poznavala procese prilično dobro. Ana-Liza je bila u pravu. Sestra Ali i g-đa Matilda su imale vrhovnu kontrolu nad aktivnostima i one su vodile računa da se svako drži procedure. Čak se i Dr. Švajcer povinovao njihovim pravilima, jer je veoma dobro znao kako se lako ljubomora može rasplamsati u malom i izolovanom krugu ljudi. Državeći se pravila i propisa, on je mnogo teže mogao tako lako da se zaboravi i pokaže naklonost prema ovom ili onom članu njegove ekipe, a proslava rođendana je jedna od prilika u kojima se to moglo lako desiti.

Ipak sam sa gorčinom u srcu zatim po posao otišla. Nisam li ja radila naporno kao i svako drugi? Zar se nisam i znojila pored ostalih, i delila sve radosti i bolove članova zajednice? I ipak nisam bila računata kao potpuni član? Osećala sam kako klizim sve dublje i dublje u mračno raspoloženje dok je popodnevni rad produžavao. Borila sam se da povratim vedrinu uzaludno. Kako lako čovek gubi emocionalnu ravnotežu u vrućini i zamoru tropske klime! Govorila sam sebi, ponovo i ponovo, da je cela stvar beznačajna. Ali nije pomoglo. Osećala sam se odbačenom, i to me je činilo i gnevnom, i tužnom. Morala sam da okrećem glavu da bi sakrivala suze.
Ni svečano dekorisani sto niti specijalna hrana, ni dobro vino izvađeno specijalno za priliku, nisu mogle promeniti moju potištenost. Osećala sam se postiđeno zbog mojih negativnih osećanja. Jedino čemu sam se mogla nadati je bilo da niko neće primetiti sumorni izraz na mom licu.

Onda, sedeći za stolom i jedući rođendanski ručak, čula sam iz napolju kako je počela da dolazi pesma. Svako je zastao da bi čuo. Hor žena i dece su davali najbolje od sebe da pevaju upravo rođendansku pesmu koju nisam dobila. Pacijenti bolnice i svi moji prijatelji u njoj - mora da su primetili moje tužno lice. Mora da su pogodili razlog mojeg neraspoloženja, pošto su obično bili dobro upoznati sa događanjima među osobljem,. Mogli smo čuti bolesnu decu kako kašljaju, i plakanje ispod prozora, smejanje i šaputanje prekinuto pevanjem, ali je poruka došla, slatka i jasna: Afrikanci su osećali da "la doctoresse" treba da dobije svoju rođendansku pesmu kao i svako drugi.

Sa talasom ponosa, podigla sam glavu i pogledala unaokolo. Ljudi na stolu su se smeškali slušajući ovaj dirljiv izraz naklonosti. Pratilje Dr. Švajcera su se očigledno osećale neugodno, ali mi je stari doktor klimnuo glavom.
"Ovo je najbolji kompliment koji ste danas dobili" naglasio je.

Uzbuđen, poručio je kolačiće i čokolade i pozvao me da izađem sa njim da bi podelili slatkiše među decom. Srećna, sledila sam ga, samo ja.
Talas razdraganosti nas je dočekao. Nestrpljive male ručice su se protezale da bi pomilovale i primile. Žene, ogrnute njihovom živo obojenom nedeljnom odećom, sa bebama u njihovim rukama, iskoračile su napred, ispuštajući uzvike zadovoljstva kada su videle da su učinile "la doctoresse" ponovo srećnom. Onda su se vratile u bolnici zadovoljno, i mogli smo čuti njihov smeh dok su ponosno prepričavale svoj uspeh.
"Afrikanci imaju izuzetnu sposobnost da postave stvari na svoje mesto", rekao je Albert Švajcer zamišljeno. "Nema ih mnogo među nama koji su kadri dostići u međuljudskim odnosima njihovu veštinu i prefinjenost. Veoma sam srećan što se tvoj rođendan završio tako srećno."