Od svih posetilaca Lambarenea za vreme mog tamošnjeg boravka, Marija-Ana je verovatno Albertu Švajceru bila najomiljenija. Ova nesvakidašnja dama je pripadala onoj vrsti žena koja se muškarcima dopada - bar onda kada su njen šarm i kaprici orijentisani isključivo ka njima. Istovremeno je žene koje se oslanjaju na težak rad nalaze teškom za podnositi. Marija-Ana je donela sa sobom dah visokog društva Evrope, tog sveta na kojeg sam ja skoro sasvim zaboravila; dah svežine i dovitljivost kakvi su jedino mogući na mestima gde pojmovi o bolesti i patnji ne igraju nikakvu ulogu u životu, gde je radost jutarnjeg ustajanja nije pod teretom nedovršenih poslova od prošlog dana, i gde fizička i mentalna snaga nisu napete do krajnjih granica, i ništa ih ne sprečava u izražavanju jednostavne radosti života.

Mislim da razumem zašto je stari Švajcer voleo ovu posetiteljku. S obzirom da je njegova supruga umrla nekoliko godina ranije, on je osećao nedostatak one osobene nege koju može ponuditi samo žena sa znatnim brojem godina iza sebe. Niko u bolnici nije znao mnogo o Švajcerovim ličnim osećanjima, ali njegova je pogurena figura bila u sumracima često viđana pored usamljenog groba njegove žene. Marija-Ana je poznavala bračni par Švajcerovih iz mlađih dana. Ona mu je pružala begstvo iz ozbiljnog rada i usamljenog filosofiranja, i prisećanja na srećna vremena, na mladost i bezazlenost.

Redovna kao vremenske sezone, ona bi dolazila u svoje godišnje posete. Verovatno u bojazni šta bi strašna klima mogla uraditi njenom mladalačkom izgledu, ona nikad nije ostajala duže od par nedelja. Pre dolaska Dr. Švajcer se danima šetao unaokolo u prazničnom raspoloženju. Intenzitet njegovog uzbuđenja je rastao svakodnevno kao što se vreme njenog dolaska približavalo. U popodnevu pre njenog dolaska on je postao upravo razdragan - na pritajenu smetnju njegovom starom osoblju. Stari doktor je poslao svog umornog sekretara da nadzire rad devojaka koje su čistile i pripremale gostinsku sobu. Konačno je, kao i uvek, lično obavio inspekciju sobe, sugerišući mala poboljšanja tu i tamo, dajući lični pečat uređenju. Ništa nije moglo biti dovoljno dobro za Mariju-Anu.

Kada se zazorilo jutro dana njenog dolaska, Dr. Švajcer se šetao sav uzbuđen, blaženo ignorišući pokislo raspoloženje svog osoblja. Sa mladalačkim žarom bi uskočio u čamcu na kojem ga je čekala najbolja dostupna posada. Dok su osmorica spuštala brod nizvodno do Lambarenea u kome je Marija-Ana provela noć, on bi se srećan smestio u pozadini, smeškajući se u razdraganom očekivanju predstojećih dana.
Niko nije posedovao privilegiju da ga prati na njegovom specijalnom putovanju do sela Lambarene. Ja sam lično s radoznalošću iščekivala osobu koja je očigledno bila kadra da učini Dr. Švajcera toliko srećnim. Veče se već spustilo kada se brod ponovo pojavio na vidiku.

Stari doktor je sebi dao dan odmora sa svojom gošćom. Iz bolnice sam mogla videti kada je on iskoračio iz broda i galantno ponudio svoju ruku dami da bi izašla na obalu. Ali nismo bili u stanju da je sretnemo pre okupljanja za obed.

Ona je, naravno, sedela odmah pored Dr. Švajcera; i to je mesto ostajalo njeno sve dok je boravila kod nas. Ja sam još uvek imala mesto odmah sa druge strane stola, i konačno sam bila u prilici da dobro pogledam ovu nesvakidašnju damu. Marija-Ana je morala biti prošla sredovečno doba, ali je njena kovrdžava kosa imala zlatan odsjaj, njene su oči bile divne braon boje, i imala je nasmejana usta sa crvenim našminkanim usnama i savršeno belim zubima. Njena šminka je bila urađena sa umetničkom veštinom, a koža joj je bila rozikava i mladalačka. Među preopterećenim, umornim i bledim ženama Švajcerovog okruženja, ona je izgledala kao svež cvet maločas sakupljen iz bašte.

Marija-Ana je bila svetska dama koja tečno govori engleski, nemački, i francuski. Sa Dr. Švajcerom je govorila na nemačkom, obraćajući mu se sa "professor", i upotrebljavajući blisko intimno "Du". Teško da je bilo trenutka u kome nije bila zauzeta oko njega, obgrljujući ga svojim šarmom, služeći ga najboljim komadima jela, zabavljajući svojim duhovitim govorom. Kada su se njihove oči sretale, govorile su o srećnim uspomenama, i smejale su se ignorišući sve ostalo oko njih. Ljudi su sedeli u tišini i bacali ljubomorne poglede na glamuroznog gosta. Morala sam se nasmejati u sebi slušajući toplinu i bodrost Dr. Švajcerovog sviranja na pijanu tog popodneva, i čineći ga toliko srećnim, Marija-Ana je jedino mogla da mi se dopada.

Kao što smo svi izašli u dvorište posle ručka, Dr. Švajcer je postavio ruku na moje rame i rekao šaljivo svojoj gošći: "Vidi kakav smo dobar ulov dobili od tvog prošlog boravka".

Ona je bacila brzi pogled na mene: "O, da, lepo dete", odgovorila je ravnodušno, a onda se nasmešila i protegla svoju ruku gledajući preko mene ka malom majmunčiću u drvetu. "Kakvo slatko malo stvorenje", uzviknula je, "Zar nije božanstveno!".

Ustuknula sam u stranu, a Švajcerova stara sekretarica je zategla usne u tanki osmejak. Marija-Ana je prasnula u histerično smejanje kada se mali majmun spustio na tlo i počeo da odvezuje njenu cipelu. Sa dečijom je nevinošću uživala u tome. Ko bi se uzdržao da se tome ne osmehne?
Sledećeg dana Dr. Švajcer je Mariju-Anu pratio do kolonije leproznih, koja je bila na oko 20 minuta hoda iz bolnice. Deo njenog plana u Lambareneu je bila poseta leproznim pacijenatima i njihovim porodicama, za koje je donosila poklone.

Zbog nekog nama neznanog razloga, ona je za leprozne imala posebno saosećanje. Iz godine u godinu bi sakupljala novac, organizovala prodaje u dobrotvorne svrhe, ubeđivala klubove da doniraju, gnjavila prijatelje, i davala svoj novac, sve samo da bi razvedrila duše ovih izgnanika.
Za oko dve stotine ljudi naselja leproznih, Marija-Ana je bila nešto kao Deda Mraz. Donosila bi sa sobom knjige i časopise, obuću i tkanine, igračke i oruđa kakve ovi neuki ljudi iz džungle nikad nisu niti videli niti zamišljali. Možda je to bio razlog zbog kojeg su toliko voleli njene dolaske. Njima je Marija-Ana, sa njenim roze obrazima i plavom kosom, zgodnom obućom i finim parfemom, sedeći tamo među svim tim magičnim poklonima, delovala kao čudesna princeza iz bajke.

Nekoliko dana kasnije, Dr. Švajcer me je pitao da li bi pratila Mariju-Anu do Lambarenea, gde je htela da poseti prijateljicu. Uredio je da nas njegovi najbolji veslači odvedu i rano ujutru nas je otpratio do broda. Ti koji su bili spremni da služe Švajceru u svako vreme su bili pacijenti iz sela leproznih. To su bili stariji ljudi, u svojim mlađim danima lečeni od Dr. Švajcera, i dovoljno oporavljeni da bi mogli da obavljaju nekakav posao. Bili su ponosni na svoju snagu i sposobnost da veslaju i pored izobličenja njihovih ruku. Sa onim što je ostalo od prstiju i šaka, oni su dohvatali vesla i vodili brod ništa manje uspešno od zdravih osoba, često usput pevajući - posebno ako bi i stari doktor bio sa njima. Kada su ovog jutra ugledali Dr. Švajcera koji je došao sa njegovom omiljenom gošćom, veselo su ga pozdravili.
"Dobro čuvajte ove dame", otpozdravio ih je i čekao je dok su oni smestili Mariju-Anu na srednjem delu širokog broda, i odveli čamac usred reke.
Marija-Ana je bila odlično raspoložena. Pričala je šale i izbacivala najsmešnije moguće komentare na engleskom, francuskom, i nemačkom sve dok se svi nisu počeli smejali, dugo vremena pre nego što smo došli do sela. Kako bi neko mogao reći da Marija-Ana nije šarmantna?
U selu Lambarene se nalazila mala vladina bolnica sa desetak medicinskih sestara vođenih lekarem Francuzom. Njegova supruga je bila osoba kojoj je Marija-Ana došla u posetu. Dok su se dve dame nadmašivale u pokazivanju radosti zbog ponovnog susreta, doktor me je pozvao da pođem sa njim u bolnici, želeći da prodiskutuje sa mnom o nekoliko složenih slučajeva. On i Dr. Švajcer su bili dugogodišnji prijatelji. Bilo je uobičajeno da neko od lekara Švajcerove bolnice poseti doktora otprilike jednom nedeljno da bi se snjim konsultovao ili da bi asistirao u operacijama.

Ovog dana, predmet njegove brige je bila jedna trudnica. Ljudi koji su je doneli do bolnice nekoliko dana ranije su zatim užurbano otišli - siguran znak nekakvog prljavog posla, osećao je on. Žena je bila u konstantnim bolovima. Bilo je izvesno da je dobila nekakva domaća lekarstva koja su uzrokovala nepravilne i izuzetno bolne kontrakcije. Ispitali smo je zajedno i došli do zaključka da su trudnički bolovi bili previše neorganizovani da bi dozvolili porođaj, i da bi samo carski rez spasio živote majke i deteta.
Ponudila sam da prenesemo pacijenta do Švajcerove bolnice gde smo posedovali bolje uslove i ovu operaciju često obavljali. Pacijentkinja je bila više nego voljna da dođe sa nama. Jedna sestra mi je pomogla da je prenesem do obale reke, gde smo joj uredili udoban smeštaj, koliko je to brodić sa ravnim dnom to dozvoljavao. Žena je bila u bolovima, znojila se intenzivno, i da bi se ohladila svukla je sve tkanine i sedela na njima gola, u celoj svojoj bednoj situaciji. Ipak, znajući da će uskoro biti u Dr. Švajcerovoj bolnici, izgledala je veoma ohrabrena, i na momente se čak i smeškala i šalila sa ljudima koji su čekali na svojim veslima.

Bilo je već kasno popodne kada se Marija-Ana vratila, užurbano, do broda. Videći novog putnika, usporila je, šireći oči u čudu. Oklevala je pre stupanja. Pretpostavljajući da je prizor gole žene ono što joj smeta, ja sam lagano postavila peškir preko ženinih ramena. Dok su ljudi udaljavali čamac od obale i počeli da veslaju uzvodno, objasnila sam Mariji-Ani zašto smo morali uzeti trudnicu na brodu. Ona nije odgovorila, ali je izgledalo da je svoje dobro raspoloženje izgubila. Samo je tiho sela na kraju čamca. Mučnog izraza lica, bacala je kratke poglede ka ženi s vremena na vreme. Odjednom, serija trudničkih bolova je učinila da žena započne sa žalosnim stenjanjem. Zatvarajući oči i klateći telom, uplela je obe ruke, a znoj joj je tekao po zgrčenom licu.

Marija-Ana je prebledela i polako se podigla na nogama.
"C'est bien, c'est bien", promuckivala je, dok je u užasu posmatrala ženu. "Otići ćete da spavate i sutra će sve biti gotovo, dete će biti rođeno, veliki, veliki dečak - sve je u redu, sve je u redu."

Marija-Ana je nežno pomilovala ženinu kosu. Dok su joj suze tekle preko lica, napipala je i izvukla drhtavim rukama jednu predivnu svilenu maramicu iz njene torbice.

"Evo, uzmi ovo, upotrebi ga - dajem ti ga"
Žena je otvorila oči i buljila u pruženu ruku sa finom tkaninom. Prizor ju je toliko zaprepastio da je skoro zaboravila na svoj bol. Pomalo uplašena, pogledala je ka lepoj dami koja je plakala, čudeći se šta se to dešava sa njom i šta ova strankinja traži od nje. Ali bolovi su je tog trenutka ponovo zahvatili, i ona se opet pognula stenjući i drhteći.

"Uradi nešto, pobogu!" Marija-Ana je vikala na mene. "Zar ne možeš da joj pomogneš?" vrisnula je, "I mene boli, ne mogu da izdržim!" stegla je rukama i lupala nogama. "Kako možeš ostati mirna?" Marija-Anin glas je vibrirao ozlojeđenošću. "Zar ništa ne osećaš? Zar ne vidiš kako ova žena pati? O Bože, ona umire. Pomoć, pomoć!"

Najednom je skočila na nogama i pogledala unaokolo sa divljim izrazom očiju. "Ja ne mogu više da izdržim!" - počela je sa neobuzdanim plakanjem, stiskajući šake.

Ljudi su ostavili vesla i požurili ka njoj u pokušaju da je umire. Postalo je kao u ludnici. Marija-Ana je plakala i borila se sa ljudima, a trudnica se držala za mene, tresući se od straha. Čamac se njihao i pošao putem struje. Postalo je jasno da se brod može prevrnuti i da ćemo se svi naći u reci - punoj krokodila. Ko bi mogao znati šta da radi sa Marija-Anom? Bliska opasnost me je učinila očajnom. Bez razmišljanja sam ustala i udarila je šakom iza uveta.

"Prestani, ili ćemo svi poginuti!", povikala sam svom snagom. Ona me je pogledala ošamućeno, pogled joj se smračio, ali došla je k sebi.
"Ja patim", procmizdrila je, "Ja sam povređena, molim te nemoj me više udarati", i spustila se dole, pored trudne žene. Uzela sam ih obe pod svoju brigu. Ljudi su se vratili veslima, i ubrzo je čamac povratio pravi kurs. Ja sam stisla zube i nadala se da će putovanje biti uskoro završeno. Ljudi su veslali i vodili čamac u najvećoj mogućoj žurbi. Dok su obe žene plakale, ja sam pokušavala da ih uspokojim, ne znajući da li da se u sebi smejem ili plačem.

Kada smo konačno pristali kod bolnice, nisam se usudila da bacim pogled na Mariju-Anu. Bilo mi je žao što sam je udarila, i hladna drhtavica mi je prostrujala kičmom pri pomisli šta će ona reći Dr. Švajceru. Ali sam bila previše okupirana pacijentom, i nisam imala priliku da se izvinim. Dok smo prenosili trudnicu ka bolnici, bacila sam jedan pogled unazad i videla Mariju-Anu kako pritiska onu istu maramicu preko očiju. Još jecajući, spoticala se na putu prema Švajcerovoj kući, očigledno u golemoj potrebi za utehom.
Sve je bilo spremno za operaciju, žena je bila pripremljena i preneta u operacionu sobu. Nekoliko sati kasnije, posle uspešnog završetka carskog reza, ja sam stajala pored nje. Kada je ona otvorila oči i uz veliki osmeh pružila ruke da bi dohvatila svoju zdravu bebu, o Mariji-Ani sam zaboravila potpuno.

Ali, na stolu za ručak, kada je Dr. Švajcer, praćen odmorenom i sasvim oporavljenom damom, uzeo svoje mesto ispred mene, dramatično putovanje čamcem je stajalo jasno pred mojim očima. Nisam se usuđivala da podignem pogled sa moje činije. Kako sam se mogla drznuti da stavim ruku na njegovoj omiljenoj prijateljici? Moj stomak se komešao; grlo mi se sušilo. Praktično nisam bila u stanju da jedem.

"Pa dobro, kako je bilo na putovanju?"

Dr. Švajcer je govorio meni. Krv mi je jurnula licem, i dok sam uzbuđeno tragala za rečima, bacila sam bojažljivo pogled na njegovo lice. Namigivao mi je onim okom koje Marija-Ana nije mogla videti, i smešak je lepršao na kraju njegovih usta. Pre nego što sam odgovorila, Marija-Ana je pogledala u mene ozareno.

"Oh Luiza draga je bila heroj!" uzviknula je, sa velikodušnim osmehom, "Bila je tako mirna, spasila je sve nas."

Izdah olakšanja je pobegao iz mojih grudi a moje se srce topilo. Ko bi mogao da ne odoli i ne preda se Mariji-Ani?

Bolničko osoblje je, međutim, ostalo uzdržano prema njoj za vreme celog njenog boravka u Lambareneu. Nisam mogla, a da ne osećam žaljenje zbog toga. Kad god bi se udaljila od Alberta Švajcera i pokušala da uspostavi kontakt, osoba kojoj bi pristupila bi najednom postala veoma zauzeta i okrenula joj leđa. Na nesreću, izbegavala je svaki dalji kontakt sa mnom, iako nikada ne bi propustila da kaže nešto laskavo o meni kada bi Albert Švajcer bio u blizini. Verovatno iz bojazni od neke zarazne bolesti, nije se nikada uključila u rad bolnice, pa je stoga delovala izgubljeno i sasvim otuđeno. Nikakvo čudo, stoga, što se povlačila u svojoj sobi kad ne bi bila u Švajcerovoj blizini. Ali nikada se nije žalila, i ja mislim da on nije primećivao kako je Marija-Ana bila tretirana od strane njegovog osoblja – toliko je bio srećan u njenom društvu.

Konačno je došao i poslednji dan njene posete. Marija-Ana je dala svakom od nas po jedan mali poklon. Obilazila je sva mesta sa suzama u očima, svakome govoreći kako je tužna što odlazi i kako nas sve voli. Njena je jedina uteha, rekla je, što će ponovo doći sledeće godine, i što zna da je Dr. Švajcer u dobrim rukama.

"Molim vas čuvajte ga dobro zbog mene" rekla je drhtavim glasom dok se rukovala s nama.

Dr. Švajcer je već bio na čamcu kada se brzo okrenula ka meni i izvukla malu kesicu iz svoje torbice.

"Ovo je nešto za tebe, moja draga!" rekla je sa neobičnim osmehom, i požurila ka čamcu koji je čekao. Kao kraljica, zauzela je pozu na njemu, i mahala elegantno sve dok nije izašla iz vidika.