Dugo sam godina, pre pristizanja u Lambarene, slušala kritike o Albertu Švajceru. Novinari i posetioci, posebno iz bogatih zemalja, osuđivali su ga zbog vođenja prenapučene, staromodne, i nehigijenske bolnice. U prvo vreme, ove su tvrdnje o bolnici uistinu delovale ispravno. Ali, nije trebalo dugo vremena pre nego što sam shvatila zašto Afrikanci, i pored svih tih negativnih strana, prepunjavaju Švajcerove građevine - kombinacije naseobina i bolničkih prostorija, umesto da posećuju polupraznu državnu bolnicu odmah pored Lambarenea.

Kao i većina takozvanih modernih bolnica koje sam videla u Africi, državna bolnica je imala čvrste, sterilno bele zidove sagrađene od cigle, čvrste cementne podove, i prostrane bolničke sobe sa po dva reda kreveta, dvadesetak ili više u jednoj sobi. Afrikanci su, sa njihovim ruralnim načinom života, bili uplašeni pustom, otužnom atmosferom koja bi bila previše hladna za podršku i utehu čak i zdravom ljudskom biću. Navikli na mračne, male kolibe, sa fizičkom blizinom njihove porodice, osećali su se obeshrabreni, usamljeni i napušteni u sjajnim i širokim bolničkim prostorijama.

Koliko sam često viđala jadnog, usamljenog pacijenta Afrikanca, čvrsto obavijenog bolničkim ćebetom koje mu je bilo dodeljeno, sa glavom pokrivenom samo da bi se osećao zaštićenije. Kada bi se uznemirio, pacijent bi virio uplašenim očima, bacajući zastrašene poglede na osoblje, bolničku opremu, i pacijente u okolnim krevetima.

Mislim da je malo stranih lekara koji mogu razumeti duševne patnje koje ovaj čovek doživljava. U verovanju njegovog naroda, svaka bolest je uzrokovana duhovima. Ljudi u susednim krevetima su naseljeni duhovima koji mogu preskočiti na njega i time ga zaraziti. Sasvim je moguće da ovi susedni bolesnici dolaze iz neprijateljskog plemena, što znači da su spremni da ga noću napadnu. Pacijent, u nemogućnosti da razume jezik ljudi oko sebe, često je zastrašen kada mu sestre uzimaju krv ili mokraću na ispitivanje bez objašnjenja kuda ih odnose i šta se radi sa njima. U svetu Afrikanaca, telesne supstance se obično koriste u magijama i vradžbinama usmerenim protiv njihovih pređašnjih vlasnika. Pacijent, ležeći bespomoćan u bolnici, usamljen, i daleko od svog sela, postaje veoma zabrinut za njegovu porodicu kod kuće. Usamljenost, brige, i strahovi smetaju ozdravljenju. Uznemirenost i depresija često čine da pacijent ne spava noću; strahovi od trovanja čine da se plaši i kloni bolničke hrane.

Albert Švajcer je, kao i svi koji su živeli godinama u tropskoj Africi, znao da se posle produženog odsustva od kuće čovek može vratiti i naći svoju kolibu u ruševinama. Zlouporebljavajući njegovo odsustvo, i nejakost porodice, stari neprijatelji ili pljačkaši iz susednih plemena mogu mesto opljačkati, oterati stoku, ili oteti njegovu ženu i decu. Da bi izbegao takve tragedije, i da bi postigao da se bolesna osoba oseća spokojno za vreme oporavka u bolnici, Dr. Švajcer je dozvoljavao pacijentu da donese svoju porodicu sa sobom - sa sve dedovima, suprugama, decom, kozama, psima, kokoškama i tako redom.

Dr. Švajcerova bolnica nije imala široke bolničke prostorije. Svaki pacijent i njegova porodica imali su svoj smeštaj u obliku prostrane sobe gde je svako mogao živeti i spavati sa ono malo privatnosti koja je bila potrebna,i sa kuhinjskim mogućnostima napolju ispred smeštaja, kao i prostor za njihove životinje, za hranu ili druge potrepštine koje su doneli sa sobom.

Svestan efekata nesigurnosti, straha i zabrinutosti, koja može i ubiti, Albert Švajcer nije obično dozvoljavao tretman pre nego što bi se pacijent i rođaci udobno smestili. Svako je, uključujući i susede, morao biti smešten tako udobno da bi mogao da se opusti - čak i ako bi to zahtevalo mnogo vremena i mnogo promena rasporeda i preseljavanja. Pacijentu je bila obezbeđena odvojena soba, gde je preovladavala moderna higijena jedino za vreme intenzivnog lečenja i u roku od nekoliko dana pre i posle operacije. On bi bio vraćen u prostorije svoje porodice čim bi to medicinski bilo mogućno. Tamo su mu njegovi rođaci pripremali hranu i podmirivali njegove ostale potrebe, a bolničko osoblje je igralo strogo nadzornu ulogu
Zdravi članovi porodice su kao kompenzaciju za smeštaj, obavljali usluge za bolnicu. Neki su pomagali u održavanju građevina, drugi radili u bašti, koja je obezbeđivala voće i povrće za bolničko stanovništvo; treći su se okretali deci, ili čistili bolničko rublje. Sa ovim organizacionim rešenjem, pacijenti i porodice su osećali da pripadaju zajednici bolnice, a pritom su živeli manje-više isto kao u njihovom selu. Na taj način je bio veoma umanjen šok koji donose bolest i hospitalizacija. Biti okružen svojom porodicom davalo je pacijentu spokoj i hrabrost neophodne da se tegobe podnesu. Čak je i smrt u bolnici gubila nešto do svojih zastrašujućih aspekata, jer je porodica bila tu da obavi shodne rituale.

U operacionoj sobi i u prostorijama za oporavak, Dr. Švajcerova bolnica je bila opremljena najmodernije što je na takvom mestu bilo moguće. Tamo je osoblje moralo da održava moderne standarde higijene. Pacijenti su bili kompletno pripremani, i procedure sterilizacije svih instrumenata su bile prema pravilima svake moderne bolnice. Za vreme postoperativne faze oporavljanja, pacijenti su bili smeštani u posebnoj zgradi gde su bili zbrinjavani najsavremenijim lekarstvima. Ali čim bi pacijent izašao iz opasnosti, on bi bio vraćen na negu u krugu njegove porodice. Švajcerova bolnica je na taj način obezbeđivala osećaj bezbednosti koji je toliko važan za održavanje pacijentovog otpora prema bolesti i volje za život.

Zapažajući iznenađujuću stopu oporavka, kao i izvanrednu otpornost afričkih stanovnika na infekcije od rana, postala sam uverena da više Afrikanaca pada kao žrtva stresa i zabrinutosti u modernim "sanitarnim" bolnicama nego u bilo kakvim nehigijenskim uslovima koji su mogli postojali u ugodnoj Dr. Švajcerovoj ustanovi.

Iako su porodice pacijenta često dolazile sa čamcima natovarenim kozama, kokoškama, i ostalim potrepštinama, bilo je uvek potrebe za više hrane nego što su to mogli dati ljudi i bašte bolničkog kompleksa. Dr. Švajcer je, stoga, kupovao velike količine banana, pirinča, i ostale hrane, iz sela oko Lambarenea. Za tu namenu, bili su izgrađeni putevi koji su povezivali razbacana sela sa bolnicom. Zigfrid, nemačko-američki dobrovoljac koji je vozio bolnički kamion, pravio je kružno putovanje selima jednom nedeljno sa nekolicinom lokalnih ljudi da bi kupio sve što se moglo kupiti u tom trenutku. On i njegovi saradnici su takođe uzimali na sebe zadatak da održavaju puteve, koji su se lako oštećivali tokom kišne sezone.

Kada bi Zigfrid uzeo nekog od članova osoblja na jedno od tih putovanja, to se smatralo odmorom i praznikom. Pošto smo pomagali jedni drugima pri radu u bolnici, svako kome je trebao odmor je imao tu mogućnost na raspolaganju. Zbog veoma velikog posla u dečijoj bolnici ja sam samo jednom bila u mogućnosti da pratim Zigfrida na jednom od njegovih šopinga.

Krenuli smo rano ujutru. Dok je kamion gmizao kroz prljavi put, pažljivo izbegavajući najveće rupe, naslonila sam se na naslon sedišta i uživala u svežini jutarnjih sati. Kao i obično, kiša je preko noći obilno napadala. Sada, kad je sunce izašlo, obasjavalući se u mnoštvu kapljica, miris raspadanja biljne materije se mešao sa mirisima tropskog cveća i ulazio kroz otvorene prozore kabine.

Ljudi su, sa naramcima banana i vrećama pirinča, već čekali pored puta na nas. Bilo je uživanje samo sedeti, opuštati se, posmatrati i slušati kretanja i žamor okoline. Prodavci su se šalili sa Zigfridom i upustili se u cenkanje, više zbog zabave nego zbog povećanja cena. Znali su da je hrana bila njihov doprinos održavanju "njihove" bolnice, i na kraju se svako zadovoljio razumnim merama.

Verovatno nije bilo porodice pored puta koja nije imala bar jednog od njenih članova pomagnutog u bolnici u jednoj ili drugoj prilici. Ljudi su takođe znali da bi lekar ili medicinska sestra u kamionu mogli pogledati bolesne u selima. Na moju očaranost, neke žene su me prepoznale kao "la doctoresse" koja je lečila njihovu decu. Majke su dolazile do kamiona da bi se rukovale sa mnom, pokazale svoju decu, ili dale neki mali poklon u vidu voća ili jaja. Jedna žena je otrčala nazad čim me je prepoznala i uskoro se vratila sa živom kokoškom. Za uzbuđenu pticu su se pobrinuli momci umesto mene.
Bilo je prošlo podne kada je kamion bio ispunjen tovarom, i bili smo na putu nazad ka bolnici. Dremala sam na podnevnom suncu, kada je Zigfrid iznenada zaustavio kamion. Stari čovek je blokirao put. Približio se i zabrinuto pitao Zigfrida da li ima doktora sa njim, pošto je njegova žena veoma bolesna. Zigfrid je imao neki posao kojeg je mogao obaviti u čekanju, dok sam ja pratila starog čoveka do njegove kolibe.

Dolazeći iz jarko osunčanog prostora napolju, trebalo mi je vremena pre nego što sam uspela da u dubokoj senci kolibe razaberem figuru žene. Ležala je na prostirci pored prigušene, dimljive vatre, ali se podigla i nasmešila se pri mom prilasku. Počela sam ispitivanje. Osim povećanog abdomena, delovala je prilično iznureno, koža oko ruku joj je bila sva u naborima. Procenila sam da je već prilično zašla iza sredovečnog doba. Njen muž, koji je govorio nešto francuskog, mi je objasnio da je grumen u njenom stomaku rastao kontinuirano u toku nekoliko meseci, čineći joj veliku neudobnost i bolove. Ispitala sam je pažljivo. Na moje iznenađenje, otkrila sam da je trudna!

Pogledala sam na njeno naborano lice i istrošene dojke. Da nisam ipak pogrešila? Prešla sam ispitivanje još jednom i uverila se da je to dečija glava ispod abdominalnog zida. Ostavljajući stetoskop na njemu, jasno sam čula brze fetalne otkucaje srca. Nije bilo sumnje. Obznanila sam paru uzbuđujuću vest. Suprug se nasmešio i zatresao glavom.

"Zašto se šališ sa nama?" pitao je. "Spremni smo na loše vesti."
Ponovila sam da nema bolesti, ali da je veoma blizu vreme kada će dete biti rođeno. Starac je zatresao glavom još jednom. Okrenuvši se svojoj ženi, rekao je nešto na njihovom jeziku što je bilo nerazumljivo za mene. Ona se nasmejala i sakrila lice rukama.

"Zar ne vidiš da je moja žena starica?" rekao je čovek ozlojeđeno. "Ona, koja je već porodila jedanaestoro dece, zar ne bi ona sama znala da nosi još jedno? Ovo je stvarno loša šala. Bolje bi bilo da nam kažeš istinu, ili jednostavno priznaš da ne znaš šta nije u redu."

Podigao je glas u tolikoj meri da su susedi, privirivajući radoznalo, mogli čuti njegove reči. Bila je to čudna situacija. Oni su ve’ postali vidno uzbuđeni. Kao ljude u poynim godinama, sama ideja ih je stavljala u neprijatnu situaciju pred njihovim sunarodnicima. Bili su uplašeni da bi mogli postati meta za ismejavanje celog sela. Ali, priroda je - ne ja - priredila šalu.

Žena verovatno i nije bila tako stara kao što je izgledala. U svakom slučaju, ona je morala da rodi. Videla sam da je trudnoća iscrpela njenu snagu i da bi u svom sadašnjem stanju mogla da podlegne teškoćama za vreme rađanja. Ćutke sam se saglasila da je njeno stanje uistinu ozbiljno. Rekla sam da bi najbolje bilo da je čovek prenese do bolnice, i prepusti Dr. Švajceru da odluči šta da se radi.

Bračni par se spremno saglasio, i muž je obećao da će je dopremiti.
* * *
Kada sam mu saopštila priču, Dr. Švajcer je bio u prvom trenutku zabavljen, ali je zatim progovorio uz zabrinutost.

"Šta sudbina nosi ovom detetu? Za Afrikance, to je događaj izvan prirode - nositi dete u životno doba koje ima ova majka. Susedi će to objasniti veštičarenjem. Čak će se i roditelji uplašiti deteta, i verovatno će ga ostaviti da umre nedugo posle rađanja. Možda možemo ubediti roditelje da ostave dete u porodilištu."

U bolnici je uvek bilo neke ostavljene dece i siročadi, o kojima su se starale pažljive Afrikanke i medicinske sestre. Ne bi predstavljalo nikakav problem jedno dete više.

Bračni par je stigao u Lambarene nekoliko dana kasnije njihovim čamcem. Majka je sada bila u toliko osetljivom stanju da je morala biti prenesena na nosilima. Bio je to zaista jadan prizor, stara žena i njen zabrinut i tužan suprug, pripremljeni da čuju da će ona umreti od strašne bolesti.

Nisu bili srećni kad su mene ugledali, i okrenuli su mi leđa. Dr. Švajcer je pregledao ženu, taktično govoreći suprugu o starim danima. Kada je osetio da je par postao opušteniji, okrenuo se ka trudnici. Preko prevodioca, pitao ju je o njenoj deci, koliko ih je rodila, da li su još živa, i šta sada rade. Produžavao je veoma pažljivim pregledom, dok joj se obraćao sa nežnošću. Zatim je otpustio tumača i sve druge posmatrače.

Kada smo ostali sami, rekao je suprugu na francuskom: "Moj prijatelju, nema sumnje, tvoja supruga će roditi dete." Stari čovek je klimnuo glavom potreseno. Dr. Švajcer je nastavio: "Znam da zvuči nemoguće za tebe, i da ti ne bi želeo da imaš još jedno dete na tvojim godinama, ali za nas, u bolnici, ovo će biti posebna beba. Hoćemo da je učinimo detetom bolnice. Ostavi dete nama -ako je muško, daćemo mu moje ime; ako je žensko, nazvaćemo ga po la doctoresse. Ne moraš ovo reći nikome. Ostani u bolnici i staraj se o svojoj supruzi dok ne ozdravi. Kada se dete rodi, mi ćemo ga zadržati u našem dečijem odeljenju. Ako jednog dana ipak poželiš da se vratiš da bi video svoje dete, znaćeš koje je prema njegovom imenu. Naša bolnička deca mogu biti usvojena od svakog ko ih hoće. Ako odlučiš da uzmeš dete nazad, možeš ga posvojiti jednostavno kao svaka druga porodica".

Stari čovek je, u nemogućnosti da nađe reči, stisnuo doktorovu šaku. Muž i žena su otišli sa sestrom koja je, osim nas, bila jedina osoba koja je saznala njihovu tajnu. Odvela ih je do stambenih prostorija koje nisu bile na udaru pogleda ostalih pacijenata.

Iskoristili smo kratko vreme pre porođaja da izgradimo pravilnu ishranu trudnice. Onda me je jedne noći probudio muž, zadihano dotrčavši do naših smeštaja na uzvisini. Na sreću, dete se rodilo bez mnogo muka. Lako je pratilo put jedanaestoro prethodnih beba. Majka je jedva bila svesna da je porođaj počeo pre nego što je beba bila već donesena... Sestra i ja smo, srećom, bile u mogućnosti da sprečimo previše krvarenja. Gubitak krvi je bilo nešto što ova krhka majka verovatno ne bi preživela. Kada se probudila posle perioda iscrpljenosti, ja sam joj mogla reći da se Luiza, novorođena beba, odmara spokojno u porodilištu. Stara majka se jedva osmehnula. Njen suprug je bio vidno potresen. Oni nam, u stvari, nisu poverovali pre nego što se beba našla izmedu majčinih nogu.

Bilo je dirljivo posmatrati koliko je valjano i nežno stari čovek brinuo o svojoj ženi za vreme njenog oporavka. Bile su prošle nedelje pre nego što se ona sasvim povratila. Da su ostali u selu, ona i beba svakako ne bi preživele. Par se zadržao u bolnici mnogo duže nego što smo predviđali da je potrebno. Nikada ih nismo videli da posete dečije odeljenje ili pokažu interesovanje za dete. Najednom, jednog dana su otišli u njihovom čamcu i vratili se u selo bez ijedne reči.