Jednog dana dok sam radila u dečijoj klinici, Ana-Liza je došla i prošaputala u moje uho, "Molim te dođi, i pomozi mi sa detetom".

Ona je govorila o pacijentu "ugroženom" profesorom pedijatrije koji je bio već nekoliko nedelja u poseti Lambareneu. On bi sedao među bučnim bolničkim aktivnostima i diskutovao sa Dr. Švajcerom satima. Kada bi Dr. Švajcer bio zauzet, profesor bi došao do mesta gde su deca bila smeštena i posmatrao Ana-Lizu i mene na poslu. Kada je prvo ponudio svoju pomoć mi smo je rado prihvatili. Uskoro smo se, međutim, njegovog prisustva počele bojati.

Profesor, omanji i nervozan stariji čovek, izgleda nije posedovao niti malo humora, niti srdačnosti. Ubrzo je počeo da nam održava predavanja - kao što je, očigledno, bio navikao da čini. Zbog preopterećenosti poslovima, mi nismo bile u stanju da mu posvetimo pažnju koju je on očekivao. Na naše veliko razočaranje, on se pokazao potpuno nesposobnim da nam bude od bilo kakve pomoći. Uprkos njegovoj rastućoj ljutnji, mi smo morale da se nosimo sa našim dnevnim poslovima ne obraćajući pažnju na njegovo prisustvo. Kada sam morala slušati njegove ozlojeđene komentare o "nedostatku higijene" kojeg je otkrio u našoj klinici i o brzim odlukama koje smo donosili u tretmanu naših malih pacijenata, počela sam da otkrivam jaz koji je postojao između onoga što se predavalo u modernim medicinskim školama i onoga što se moralo praktikovati u udaljenim tropskim oblastima.

Setila sam se sa uzdahom na prostrane prostorije dečijih bolnica u Evropi; na vazduh čistoće i spokoja, gde su se nasmejane negovateljice kretale da bi vodile račun o relativno malim grupama dece. Neka od njih bi svakako bila ozbiljno bolesna, ali je veći deo njih bio pre prenahranjen nego neuhranjen, i pre emotivno uznemiren nego fizički oboleo. Videla sam pred sobom sjajno obojene sobe za igru i razonodu ispunjene igračkama i knjigama, i veselo dekorisane prostorije za obedovanje, gde su se ukusna jela bila servirana nekoliko puta dnevno. U takvim okruženjima, lekari su mogli sasvim lagodno držati pacijente pod višednevnim posmatranjem. Oni mogu odložiti specifične tretmane sve dok složena mašinerija moderne dijagnostike ne pruži sve informacije koje su bile potrebne.

A mi smo bili ovde, u primitivnim, krcatim barakama tankih krovova, kroz čiji su zagušljivi vazduh dolazili prodorni krici dece u bolovima i brujećim zvucima i komešanjem ljudi koji su dolazili i odlazili celog dana, od jutra do sutra. Nestrpljive majke sa njihovom znojavom odećom, u očajnom koprcanju da bi doprle do doktora sa njihovim bolesnim mališanima, gurajući se napred, ostavljajući jedva imalo prostora da bi lekar obavio pregled. Samo jedan lekar, jedna sestra, i prevodilac da služe klinici, ponekad radeći sa do pedeset sitne dece u danu.

Poznavala sam osnovne principe koji su se učili u evropskim medicinskim školama: nikada ne postavljajte dijagnozu više od jedne bolesti kod jednog pacijenta u jednom pregledu, i uvek upotrebljavajte lekarstva uzdržano, da biste dali prirodnom odbrambenom sistemu vreme da bi došao do izražaja.
Međutim, ono u čemu je naš nervozni posetilac potpuno zakazao u razumevanju jeste to da deca tropskih oblasti, ugrožena malarijom i parazitima, pothranjena i anemična kakva jesu, često ne poseduju fizičke resurse da bi se borili protiv akutnih bolesti. Deca koja boluju od visoke groznice, ili dijareje, veoma brzo prelaze put toplotnog kolapsa, dehidracije, pneumonije, i otkazivanja srca.

Nikada neću zaboraviti zaprepašćenost sa kojom je ovaj stari univerzitetski profesor posmatrao neke od naših hitnih intervencija. On je bio šokiran kada smo injektirali tečnosti u peritoneumu zato što nije bilo vremena za gubljenje preko hirurškog ubacivanja igle u kolabiranu venu, ili kada sam ja obavila transfuziju moje krvi (kao univerzalni davalac) direktno u vratnu žilu onesvešćenog deteta u komi, umesto da čekam na pogodnu krv nekog od rođaka. Profesor je jednostavno odbio da prihvati da smo više no jednom pomogli detetu da se izvuče iz smrtonosne krize primenom takvih drastičnih metoda. Prema njemu, stvari se naprosto nisu obavljale na takav način.

Istini za ljubav, bio je to očajnički pokušaj spasiti život anemičnog deteta, već u kandžama smrti, zadihanog od nedostatka kiseonika koji njegova razređena krv nije mogla da obezbedi dovoljno. Bilo je to čudo koje se uvek iznova ponavljalo kako bi takvo dete odjednom upalo u mirni san, nakon dobijanja čak i male doze sveže krvi. Iskušenje ponavljanja ove procedure je, na moju štetu, bilo prekinuto tek kada je Dr. Švajcer čvrsto zabranio ovaj način doniranja krvi, kada je konačno saznao za ovu praksu.

Tako, usred celog grozničavog rada u našoj klinici, profesor bi ustao, krut i ozlojeđen, neprestano razdavajući njegove nepraktične savete i zbunjujući rođake naših pacijenata koji bi konačno dolazili u nedoumicu kome da veruju. Ako bi dete dobilo njegovu posebnu pažnju iz nekog razloga, on bi jednostavno zaboravio, ili ignorisao, dugi red majki koje su čekale, i zahtevao pipave istrage, čak i kod dece koja su bila očigledno pri kraju snaga. Ana-Liza je vremenom naučila da ga drži okupiranog sa manje hitnim slučajevima i diskretno bi tražila od mene da preispitam ozbiljno bolesnu decu koju je on video.

Kada je ona došla kod mene tog jutra, ja sam istovremeno razumela da je još jedno dete bilo u opasnosti. Trudeći se da izbegnem profesora - koji je upravo razgovarao sa Dr. Švajcerom - pratila sam Ana-Lizu do apoteke gde je čuvala bolesno dete. Bila je to predivna mala devojčica od otprilike 4 godina, sa pametnim tamnim očima i najslađim osmehom na licu. Ona je sedela u očevom krilu. Profesor joj je dao aspirin da bi se borila sa svojom žestokom groznicom, iako je pokazivala znake teškog disanja koje je govorilo o pneumoniji. Kada sam postavila stetoskop na plućima i čula tipično prštanje, nisam mogla da se ne naljutim na profesora. Ovo dražesno malo dete bi jedva imalo šanse da preživi ako ne bi odmah počeli sa intenzivnim lečenjem. Dali smo joj penicilin i kardiovaskularnu podršku, i detaljno objasnili roditeljima kako da je drže u hladnom za vreme najtoplijeg perioda dana.

Zatim je sve išlo dobro - sve do trećeg dana, kada je profesor ugledao Ana-Lizu kako maloj devojčici daje injekciju penicilina. Bio je besan, i zahtevao je da se tretman odmah prekine. Ta upotreba penicilina je neodgovorna, rekao je. Naši ljubazni pokušaji da objasnimo su bili pokošeni od strane obrazovanog čoveka. On se uvek držao naučnih principa, rekao nam je, a mi smo samo bile mlade devojke koje se olako prepuštaju osećanjima. Dugo je on vremena posmatrao našu liberalnu primenu antibiotika, koja bi bila oprostiva jedino zbog neiskustva i prekomernog uzbuđenja prilikom rada sa decom. Mi smo bile u stanju jedino da vidimo pacijenta pred nama, dok je on gledao u budućnost. Prečestom upotrebom antibiotika sada bismo doveli u pitanje njihovu efikasnost u budućnosti, jer bi bakterije postajale sve otpornije, objasnio je.

U celom teoretisanju, zaboravio je da se nalazi u najdubljoj Africi. Ova deca, ako prežive, verovatno nikad više ne bi došla u kontakt sa modernom medicinom, ili bar ne dovoljno često da bi se razvila ikakva otpornost prema bakteriji. Mala devojčica i njeni roditelji su živeli u udaljenom selu na obalama jedne od pritoka reke Ogove. Samo zato što im je dete bilo veoma važno su se oni poduhvatili dugog i napornog puta da potraže pomoć ovde. Veslali su danima i noćima bez odmora da bi dospeli do bolnice na vreme.

Oštre reči ovog starijeg lekara i prijatelja Dr. Švajcera su nas zaplašile i uticale su na nas do tog stepena da smo mu ponovo sasvim prepustile tretman male devojčice. Ona je izgledala van opasnosti, i ipak se naizgled dobro oporavljala od akutne krize.

Prošlo je nekoliko dana. Onda su se roditelji jedne noći pojavili sa njihovom ćerkom i pokucali na Ana-Lizina vrata. Bili su previše zabrinuti da bi spavali, rekli su, mala ćerka nije bila uopšte dobro. Profesor nije bio dostupan, pa su stoga ponovo došli kod nas za pomoć.

Zajedno smo ispitali pacijenta. Bila je u vatri i disala je veoma teško, nemirno i mučno. Odmah smo ponovo uspostavili tretman sa antibioticima. Satima smo pokušavali da joj olakšamo stanje svim vrstama lekarstava, tražeći znak poboljšanja. Ali takav znak se nije pojavio.

Ujutru, Ana-Liza joj je postavila traku gaze sa aerosolom, koja joj je pružila malo olakšanja. Ubrzo, međutim, postalo je jasno da se dete nalazi pred gušenjem. Žurno sam se konsultovala sa Dr. Milerom - da li bi razmotrio otvaranje njenih vazdušnih puteva traheotomijom? Hirurg je oklevao; čak ni profesor nije imao objašnjenja šta se dešavalo. Detetova temperatura je bila izuzetno visoka. Čak su se i sveprisutni crvi, askaridi, osećali neudobno u njenoj utrobi. Počeli su da napuštaju njeno telo ispuzavajući iz usta i nozdrva, što predstavlja zloslutan znak. Roditelji su nas svesrdno molili da spasemo život njihove ćerke. Devojčica je počela da mlatara rukama u naporu da dođe do vazduha. Oči su joj bile široko otvorene i zastakljene.

Najednom je smrtna grimasa izobličila njeno lice. Nije bilo vremena za gubljenje. Zgrabili smo dete iz ruku njene uplakane majke i jurnuli u operacionu sobu. Stomačni i vratni mišići malog pacijenta su se uvukli unutra zbog njenih neverovatnih napora da diše. Oči su joj dobile molbeni izraz dok nas je gledala, a mi smo uzimali hirurške instrumente. Izgledala je kao žrtveno jagnje čak i kad je krv počela da teče, dok je Dr. Miler gurao u stranu krvne sudove u detetovom vratu da bi postavio cev za protok vazduha. Dok je sekao hrskavične prstene dušnika, dete je uspelo da uzme nekoliko dubokih udisaja. Veliko je bilo olakšanje na njenom licu dok su joj se pluća punila vazduhom. Hirurg je postavio metalnu cevčicu u novi otvor i spremio zavoje oko vrata.

"Da li se osećaš bolje?" pitao je.

Mala je devojčica klimnula pažljivo. Zgrabila je naše šake i njene su usne formirale reči zahvalnosti koje se nisu mogle čuti. Gest i slatki izraz njenog lica su nas duboko dirnuli i, krijući suze, požurili smo da pozovemo njene roditelje.

Dete je proteglo ruke ka majci i njene su usne rekle "Mama", ali pošto je sav vazduh sada išao preko traheotomskog otvora, nikakav zvuk se nije mogao stvoriti preko njenih usta. Ovo je bilo novo i iznenađujuće otkriće, kako za nju, tako i za njene roditelje. Sa nerazumevanjem su gledali su na metalno parče koje je virilo iz njenog vrata, i ustuknuli bi zastrašeno od zvuka koji je dolazio iz njega svaki put kada bi se dete nakašljalo. Pokušale smo najbolje što smo umele da objasnimo šta smo uradili, ali nas je njihova odvratnost učinila da se osećamo krivim, kao da smo osakatili njihovo dete. Nelagodna napetost je počela da se razvija između roditelja i nas dvoje. Ona je rasla, dok su dani prolazili, a da detetu nije postajalo bolje.

Devojčica, međutim, nije gajila nikakva negativna osećanja prema nama. Izgledalo je da ona razume bolje nego njeni roditelji da je sve što smo učinili bilo sa namerom da joj se pomogne. Ona je, sa strastvenom željom da živi, prihvatala svaki bolni tretman uz hrabre osmehe. Još je prvog dana naučila da pije preko otvora za dušnik. Kada ne bi bila previše iscrpljena, sedela bi i igrala zadovoljno sa igračkama koje smo joj dali. Ana-Liza i ja smo za nju i njene roditelje uredile sobu u blizini naših smeštaja, tako da bismo je mogli bolje nadgledati u toku noći. Tamo je vazduh bio svežiji, a popodneva su bila nešto hladnija. Ljudi u prolazu su bacali poglede simpatije ka devojčici koja je sedela tamo u njenom krevetu, smeškajući se i mahajući svakome.

Jedini koji je izgledao kao da je izgubio zanimanje za nju je bio profesor. On nikad nije zatrađio da je ponovo vidi, niti ju je ikad više pomenuo. Trebalo je da se ubrzo vrati kući i izgledao je srećan što će pobeći od velikog broja problema naše dečije klinike. Šta je sudbina jednog od te dece značila njemu? Ono što je njemu bilo važno jeste to da su principi moderne školske medicine bili podržavani, čak i u najudaljenijoj džungli.

Ana-Liza i ja smo, međutim, bile bespomoćne, što se toga tiče. Mi smo jednostavno volele tu malu devojčicu koja je tako strpljivo istrajavala u svojim patnjama. Roditelji je nikada nisu ostavljali samu. Otac bi sakupljao drva i nabavljao hranu, a majka bi zapalila malu vatru i kuvala pored njenih prostorija, tako da su ćerka i roditelji mogli zajedno da provode svakodnevni život. Kada bi jedan od roditelja spavao, drugi bi ostao pored deteta.

Međutim, oni su mrzeli veštačku cev za vazduh, i bili su duboko uznemireni time što njihova ćerka nije mogla da govori sa njima.

"To više nije glava našeg deteta" govorili su prekorno, i svakog dana su nas molili da izvadimo napolje "tu stvar koja izlazi iz njenog vrata".

Njihov stalno optužujući odnos i napetost neophodnih bolnih tretmana, i posmatranje deteta sa otvorenim ustima u nemom kriku, postali su skoro nepodnošljivi za nas. Štaviše, postepeno smo shvatali da dete jednostavno neće uspeti da prevaziđe bolest.

Pred našim zapanjenim očima smo postali svedoci duboke promene koja je prožela odnos između roditelja i deteta. Prvobitno su roditelji bili ti koji su davali detetu utehu i uveravanje. Sada, kao što se njena smrt približavala, oni su sami postali kao bespomoćna deca, dok je umiruća devojčica izgledala kao da dostiže duhovnu zrelost daleko iznad njenog uzrasta. Široko otvorene oči su bile ispunjene ljubavlju i saosećanjem za svoje roditelje, i, sve dok je bila u stanju da izražava osećanja i misli, ona je bila ta koja je njima davala snagu i hrabrost.

Dugo vremena nakon što je preminula, sedeli smo nepokretni pored njenog kreveta. Samo su divlji zvuci majčine tuge kidali naše osećanje mira, blaženstva, i uzdržane vedrine, koji su nas držali začaranim dok je mala devojčica umirala. Iznenada, njen otac se bacio na telo svog mrtvog deteta i, drhtavim rukama, poderao omrznuti predmet iz vrata njegove ćerke. Umotao je njeno mrtvo telo u ćebe, i branio ga je od nas kao diva životinja, kada smo pokužalii da zadržimo zavoje koji su bolnici očajnički trebali. Sada je napetost eruptirala u mržnju prema nama. Nismo mogli da to podnesemo i ostavili smo ih same sa počivšim detetom.

Danima smo Ana-Liza i ja bile fizički i psihički iscrpljene. Jedva da smo mogle da jedemo ili iznalazimo dovoljno snage za svakodnevni rad. Čim bi to postajalo moguće, povlačile smo se od ostalih, sedeći zajedno, satima preživljavajući tragične događaje sa malom devojčicom. Iznova i iznova smo se pitale šta je trebalo drugačije uraditi, i ne bi li bilo bolje da smo poštedele devojčicu i njene roditelje mučenja traheotomijom.

Pokušavale smo da sakrijemo depresiju od ostalih. Ali Dr. Švajcer je primetio naše stanje. Mora da se raspitao i saznao šta nas je mučilo, jer je on bio taj koji nas je izbavio iz lavirinta mračnih premišljanja.

Nedelju dana nakon smrti devojčice, Dr. Švajcer je pozvao Ana-Lizu i mene do njegovog mesta u bolnici da bi ispitali dečaka sa akutnim disajnim problemima. Njegovi roditelji su bili iz Fulanija, plemena trgovaca, koji su prenosili stoku uzvodno i nizvodno kroz reku. Njihov jedini sin, dečak od oko osam godina, putovao je sa njima. Imao je groznicu nekoliko dana, i kada se njegovo stanje pogoršalo, oni su se odmah uputili za Lambarene. Ovog jutra, kada je dečak počeo da se napreže za vazduh, požurili su da zatraže od samog Dr. Švajcera da spase dečaka.

Sa uzbuđenjem smo prepoznale iste simptome davljenja kakve smo videle kod devojčice. Dr. Švajcer nas je upitao za mišljenje o optimalnom tretmanu. Strpljivo je pratio našu priču o drugom detetu i naša opažanja o upotrebljivosti traheotomije. Stoga nam je prepustio da isprobamo svaku drugu meru za spas dečaka sem traheotomije. Ali kada se poboljšanje nije desilo, a stanje je dečaka postalo kritično, dozvolio je da traheotomija bude izvedena.

"Naša je lekarska dužnost da upotrebimo svaku metodu moderne medicine koju imamo na raspolaganju da bismo umanjili patnju i bol", rekao je. "Kada budemo uradili sve što možemo, nije u našim rukama da li će pacijent preživeti ili podleći."

Još jednom smo prošli kroz bolni zadatak obavljanja ove operacije na detetu. Ali, ovog puta pacijent se oporavio. Kada je cevčica bila konačno odstranjena i kada je Dr. Miler konačno zatvorio traheotomski otvor, dečak se još dugo nije usuđivao da bilo šta kaže. Dr. Švajcer, roditelji, Ana-Liza, i ja smo stajali oko kreveta i uveravali dečaka ga da on stvarno može da ponovo govori. On je gledao u nas, i najednom je počeo da plače. Eto glasa! Sporo je ustao sa kreveta, slušao zvuk koji je dolazio iz njegovih usta, onda je protegnuo ruke i rekao promuklim glasom, "Mama, ja sam dobro!". Smejući se glasno, roditelji su ga uzeli u zagrljaj.