Albert Švajcer je u njegovim kasnim osamdesetim uistinu bio autoritarna i patrijarhalna figura za kakvog je bio neumorno kritikovan da jeste. Ali, kako bi drugačije moglo biti? Doktori i sestre, zaposleni i dobrovoljci, da ne pominjemo pacijente i njihove porodice, su dolazili i odlazili, Albert Švajcer je ostajao. Osim njegovih prinudnih odsustava za vreme prvog svetskog rata, i za predavanja i putovanja za sakupljanje donacija, i vraćanja u Nemačkoj radi odmora i oporavka, Albert Švajcer je živeo u Lambareneu više od 50 godina.

Započinjući svoju bolnicu u 1913. kao najobičniju skupinu koliba, on ju je unapredio u nezavisni bolnički kompleks od oko sedamdeset građevina koje su pružale smeštaj više od hiljadu ljudi. Dr. Švajcer se uvek osećao lično odgovornim za svoje zaposlene i za posetioce. Nije bilo potrebno ostati dugo u Lambareneu da bi se shvatilo zašto je njegova briga za njegovu sve veću zajednicu godinama postajala sve veća. Mnogi od zaposlenih, kao i posetioci, dolazili su u Lambarene nepripremljeni, znajući malo ili nimalo o mnogim opasnostima koje su vrebale u tropskoj džungli. Bez čvrstog reda života, česte nesreće i teške bolesti bi konstantno napadale ovu raznoliku zajednicu.

Albert Švajcer je znao o realnosti afričkog sveta mnogo više nego što su ljudi mislili. Nikada neću zaboraviti jedan incident kojem sam bila svedok u Lambareneu.

Sa ruksakom na leđima, mladi američki student je posetio Dr. Švajcera kao na etapi svojeg putovanja preko kontinenta. Pokazao je pritom prilično naivnu veru u dobrotu Afrikanaca i u svoju sposobnost da komunicira sa njima. Ipak, to ga nije sprečilo da ne nosi pištolj. U to vreme, i pored blizine Konga i građanskog rata, vatreno oružje je bilo nečuvena stvar u Lambareneu. Dr. Švajcer je upozorio mladog čoveka da ne nosi oružje sa sobom na svoj put kroz džunglu, jer bi ljudi lako postajali sumnjičavi i zaplašeni. Čak mu je ponudio da ostavi pištolj kod njega, do svog povratka iz avanture.

Ali mladi čovek nije obraćao pažnju na Švajcerove reči. Nekoliko nedelja kasnije, dopreo je glas da su ga ubili urođenici u udaljenom kraju džungle.
Dr. Švajcerovo kajanje i samoosuđivanje zbog propusta u sprečavanju ove tragedije je svako mogao da vidi, i to je trajalo još dugo nakon događaja.
Zahvaljujući pravilima koja je postavio Dr. Švajcer, u Lambareneu je sve funkcionisalo glatko. Svaki pojedinac je znao šta mu je posao i, izvan svojih jasno definisanih zadataka, niko se nije trebao brinuti o svakodnevnim elementarnim potrebama koje su u ostalim krajevima ruralne Afrike bilo razlog ogromnih gubitaka vremena.

Osećanje bezbednosti i harmonije u Lambareneu, kakvo se dobija dobro organizovanom saradnjom, bilo je nešto po čemu je Lambarene bio sasvim izuzetan. Istina, svako je od nas morao da prihvata ograničenja u domenu lične slobode. Neki od članova osoblja su bili ozlojeđeni prema Dr. Švajceru zbog njegovog nedodirljivog autoriteta. Ali, ipak, činjenica je da je svako bio slobodan da napusti mesto u svako vreme. Doktor nikada nije uzimao za zlo ako bi neko odlučio da ode. Plaćao je veoma velikodušno za obavljeni posao, kao i za put kući, i za potrebe potonjeg oporavka.

Ako je Dr. Švajcer bio kao strogi roditelj, mi smo se često ponašali kao nestašna deca. Pravilo da članovi osoblja koji nisu na dužnosti moraju ostati noću u svojim prostorijama nas je provociralo da se iskradamo napolje u mraku, potaknuti samom zabavnošću akcije. Ali, tek je nekolicina odlazila daleko. Stara šuma oko Lambarenea je pri smračivanju delovala kao da se zlokobno zatvara oko nas, te smo se mi brzo vraćali u bezbednost naših odaja.

Jednom, međutim, prekršila sam skoro sva bezbednosna pravila koja je Albert Švajcer postavio. Otputovala sam u udaljeno selo posle mraka. Nekoliko dana ranije, među Afrikancima u bolnici je vladala primetna uzbuđenost. Pitala sam o tome Gistava, svog afričkog pomoćnika. On je prvo ignorisao moja pitanja, ali kada sam ostala uporna, konačno me je obavestio da se priprema velika seoska gozba i da svako govori o slavnom vraču koji se očekuje. Nastavila sam da zapitkujem Gistava o ovom događaju sve dok on nije predložio da i ja odem tamo.

"Dođi i vidi sama", rekao je osmehujući se, "Mogla bi da posmatraš vrača na poslu."

Bila sam navikla da putujem nesputano između udaljenih sela u istočnoj Africi bez obzira na doba dana. Zato se nisam ustručavala da prihvatim Gistavovu ponudu.

Ali kako bi došla do njegovog sela? Odlučila sam da pitam Erika, stolara. On je bio avanturistički tip, i pošto nije pripadao medicinskom osoblju, računao je sa više slobode od Dr. Švajcerovih propisa. Znala sam da je on sebi izgradio kanu i videla sam ga da na reci u slobodno vreme vesla. Zato sam mu se obratila i obavestila ga o slavlju i gozbi. Zainteresovao se i on je takođe poželeo da pođe.

"Mogli bismo uzeti moj kanu", predložio je.

Zajedno smo studirali mapu koju je Gistav nacrtao za mene, sve dok se nismo osigurali da možemo naći put do sela, koje se nalazilo na jednoj pritoci reke Ogove. Spremili smo se za put u velikoj tajnosti jer smo znali da Dr. Švajcer nikad ne bi dozvolio da prisustvujemo afričkim ceremonijama, a pogotovo ne noću. Bilo je već dobrano posle ponoći kada smo napustili naše sobe, ušunjavajući se u mrak. Morali smo da prođemo ispod Dr. Švajcerovog prozora, i prito smo ga videli na njegovom radnom stolu, pogurenog nad knjigama. Stvarno smo se osećali kao nestašna deca dok smo na prste prelazili put do reke, gde je Erik sakrio kanu u visokoj travi. Glasno je otključao gvozdeni lanac. Pogledala sam naokolo, uplašena da bi nas stražar kod bolnice mogao čuti. Kanu je bio malen, i prošlo je nekoliko nervoznih momenata dok nismo konačno napustili kroz šipražje debele crvene trske i izašli na otvorenoj vodi, gde je krhko plovilo lakše održavalo kurs. Onda smo mogli da upotrebimo vesla za održavanje ravnoteže, dok smo se upravljali na reci, tragajući za ulazom u malu pritoku koju je Gistav obeležio na mapi.

Svetla Lambarenea su nestala iza nas. Kada se uzbuđenje begstva potrošilo, počeli smo da se osećamo nelagodno. Zar nije bilo prilično riskantno ući u mrak nepoznatog? Jesmo li odista bili sigurni kako će ljudi, kojima idemo u susret, reagovati na naše prisustvo? Doživela sam puno razumevanje situacije tek u trenucima kad se naš mali čamac uputio kroz uski vodeni prolaz pritoke gde su grane moćnog drveća zatvarale nejasna svetla zvezdanog neba. Napetost je rasla sa svakim zamahom vesla koji nas je nosio dublje i dublje u nepoznatu i veličanstvenu šumu. Neobični glasovi i odurni mirisi noćne džungle su pojačavali moje strahovanje. Kako možemo uopšte biti sigurni da idemo u dobrom pravcu? Mora da se i Erik osećao isto tako jer je prestao sa veslanjem i upitao da li nije bolje da se okrenemo kući pre nego što se potpuno izgubimo. Dok smo tako stajali, čuli smo sasvim bledi zvuk bubnjeva ispred nas. Naš pravac je bio ispravan: odlučili smo da produžimo.

Ubrzo smo mogli da jasno čujemo bubnjeve; pratili su naše milenje kao dobovanje srca nekakvog džina. Tupi, ritmični zvuk je odzvanjao u mučnoj tegobnosti tople i vlažne noći. Uplašeni od mogućnosti da završimo u mulju reke, prepune zavijutaka, napipavanjem veslima smo određivali put kroz užasni mrak. Veliko nam je bilo olakšanje kada smo ugledali svetla mnogih lomača, reflektovanih u koritu reke koje se širilo. Odveslali smo do obale na kojoj su ležali zavezani veliki kanui, i vezali uporedo i naš mali čamac.

Utrnulih nogu od neudobnog smeštaja u uskom kanuu smo se popinjali do sela. Na svetlu vatri smo mogli da vidimo ljude oko seoskog trga, sakupljene u igri i pevanju. Želja nam je bila da se utopimo u gomilu bez primećivanja. Ali naša svetla koža i zapadnjačka odela su nas činili neudobno sumnjivim. Stojeći tamo, ne znajući šta bi radila, primetila sam Gistava u krugu igrača. Ili, to ipak nije bio on? Sa glavom visoko uzdignutom, licem izobličenim, i očima koje zure pred sobom, znojem koji se preliva preko njegovog polunagog tela, igrajući u ritmu bubnjeva. Dok je prolazio pored nas, mogli smo da vidimo da je potpuno nesvestan našeg prisustva.

Moje srce je klonulo zato što sam računala na Gistava da nas predstavi meštanima. Nismo čak znali da li im je pomenuo naš dolazak. Dok je ponovo prolazio pored nas, osetila sam se uzbuđeno i ošamućeno. Zar je ovo tihi, pokorni službenik koga sam znala tako dobro iz našeg dnevnog rada u bolnici? Ne, ovo je bila druga osoba - divalj čovek, neuzdržan u svojim ispoljavanjima emocija, i neobično zastrašujuć pritom. Nisam se usudila da pogledam pravo u njegovo lice dok nas je ponovo prolazio, a kamoli da ga pozovem. Morala sam da jednostavno odbacim nadu o prijateljskom uvođenju u selo.

U međuvremenu, neki meštani su postali svesni našeg prisustva. Mogli smo da vidimo kako međusobno približavaju glave, govoreći uzbuđeno i bacajući prilično negostoljubive poglede u našem pravcu. Činilo se da su i sami u nedoumici šta da rade sa ovim neočekivanim upadom stranaca na njihovom slavlju. Ponovo smo sebi postavljali pitanje da li nije najbolje povlačiti se, kada se neko približio sa dvema stolicama, pozdravljajući nas i pozivajući nas da sednemo na obodu kruga za igranje. Drugi su nam doneli nešto za piće. Gledala sam na zelenkastu tečnost. Bilo je to verovatno palmovo vino. Sećajući se priča o narodnom običaju dodavanja sokova halucinogenih biljaka u pićima za svečanosti, upozorila sam Erika da odbije svoju šolju.

Naše odbijanje da uzmemo piće je prouzrokovalo znatnu nelagodnost, posebno zato što nismo mogli da objasnimo na njihovom jeziku, a Gistav nije svakako bio dostupan da prevodi. Ali kada je neko doneo bocu crvenog vina i dve šolje, brzo smo ih prihvatili i seli na stolicama. Međusobna nelagoda je iščezla. Sa olakšanjem smo sada pokušavali da izgledamo opušteno i zahvaljivali smo se osmesima. Videći nas udobno smeštene i sipajući vino, ljudi su se udaljili i pridružili se igračima. I mi smo konačno mogli da okrenemo našu punu pažnju na aktivnosti ceremonije.

Redovi ljudi i žena su bili okrenuti jedni prema drugima. Plesali su u ritmičnim pokretima, naizmenično se približavajući i udaljavajući. Bebe su spavale na leđima majki, sa glavama koje su nesigurno odskakivale zajedno sa ritmičkim okretima i lupanjem nogama, izgleda bez nekakvog lošeg efekta. Starija deca su stajala iza njihovih majki, imitirajući njihove pokrete. Neka od uobičajeno ljubopitljive dece su se okupila oko nas. Erik je pružio ruku prema njima u prijateljskom gestu, pozivajući ih da se približe, ali ja sam ga upozorila da ih ne dodiruje. Ako bi i jedno od njih počelo da plače, ili padne, ili doživi i najmanju nezgodu, ljudi bi istog trenutka posumnjali u neki zli uticaj stranca koji je došao u kontakt sa detetom. Ona su se ionako držala na udaljenosti, te smo ubrzo zaboravili na njih.

Monotonija bubnjeva i pevanja je bila zatupljujuća. Skoro neprimetno, ritam bubnjeva je počeo da se ubrzava, a trans igrača se izgleda produbio.
Najednom je jedan zvuk prekrio zvuk bubnjeva, i svi su pokreti prestali u jednom trenutku. Taj neobičan zvuk - neuporediv sa bilo čim šta sam dotada čula, zbučao je kao klepetanje - je dolazio od grupe ljudi koji su udarali palice jedne od drugih, stvarajući rapidno povećavajući staccato. Uzbuđenje ljudi je stiglo do vrhunca. Onda, kao od niotkuda, u sredini polja se pojavila figura neobičnog izgleda: visoki čovek u odeći od slame; odurna maska je pokrivala njegovu glavu i lice. Perje i kosti su stvarali zvoždukave i klepetajuće zvuke dok se pokretao. Gledali smo kompletno fascinirani neobičnim igračem.

Jedva da smo mogli verovati našim očima dok smo posmatrali ples ove figure. Tempo se neprekidno ubrzavao sve dok se pokreti uopšte nisu mogli pratiti i cela je pojava izgledala kao da lebdi u oblaku prašine iznad zemlje. Zatim, figura sa maskom je stajala neposredno iznad nas, zatekavši nas potpuno nesvesne kako se to desilo. Moje srce je napravilo preskok i počelo je da lupa ubrzano. Kakav zastrašujući prizor! Kao biće iz drugog sveta, neobjašnjivo jezivo. Tajanstvena sila je zračila iz njega i učinila da ostanem nepomična i bez daha.

Figura stranca je vibrirala. Ispružila je ruku prema meni sporim, hipnotičkim pokretom. Svi su posmatrali u napetosti, tenzija je bila na vrhuncu. Ne razmišljajući, ja sam takođe ispružila ruku. Znala sam instinktivno da ne smem da pokažem strah. U momentu kada su se naši prsti dotakli osetila sam šok, nešto uporedljivo električnim pražnjenjem u vazduhu. Njegova se ruka povukla žestokim trzajem i prodorni krik je potekao iz usta maske.

Bila sam zaprepašćena i kao u paralizi. Nesposobna da se pokrenem, gledala sam čudnu pojavu kako se okreće od nas, gubeći se u mraku kao udaljavajuća senka duha. Ljudi su najednom postali upadljivo svesni našeg prisustva. Nismo mogli raspoznati da li je njihov odnos bio plašljiv ili neprijateljski. Kad bi samo Gistav došao da nas spase! Ali on ni u jednom trenutku nije pokazao da nas prepoznaje.

Ljudi su postali besni, počeli su da igraju grčevito i izgovarali stvari koje su nama zvučale kao krici iz bola, muke. U jednom mahu su žene i deca bili isterani izvan kruga i izgonjeni u njihove kolibe. Jedan čovek je došao do nas; govorio je u nesumnjivo neprijateljskim tonom. Pošto nismo razumeli šta je govorio, Erik je rekao da ostanemo tamo gde smo.

Ljudi su sada formirali uzak krug oko figure u masci koja se u meduvremenu ponovo pojavila. Svaki igrač se držao čvrsto za svoje susede. Bili su okrenuti licem ka centru kruga tako da smo videli samo leđa sjajna od znoja. Pevajući pesmu koja je podizala emocije, praveći nepravilne pokrete telima, vodili su sebe do vrhunca uzbuđenja. U to vreme, mi smo već postali stvarno uplašeni. Tek smo shvatali da smo svedoci tajnog rituala. Svesni da se ne možemo suprostaviti volji ovih krajnje uzbudenih ljudi, nismo se usuđivali da se pomaknemo da ne bi privlačili njihovu pažnju.

Odjednom, oni su ispustili urlik koji je bio oduran i raštrkali se u svim pravcima. Iza njih je ostala figura omršavelog mladog čoveka, koji je očigledno bio veoma bolestan. Sedeo je tamo, njihajući se i ispuštajući duge vapaje. Figura u masci je dugim, kontinuiranim pokretima prišla do njega. Mladić je počeo da se trese, njegovo lice se izobličilo od straha, a krici su mu govorili o krajnjoj agoniji. Zgrabilo nas osećanje bliske opasnosti. Kontrolisali smo se krajnjim naporom volje, boreći se protiv panike koja je pretila da nas uguši. Osetili smo, pre nego videli, čoveka u masci, koji se nadvija nad mladićem; i dok je on obigravao i doticao telo krici su najednom prestali, a mladi čovek je ležao kruto i beživotno. Onesvestio se, po svemu sudeći. Nismo mogli da stvarno vidimo jer su neki ljudi ponovo blokirali naš pogled, i pokretima koji nisu ostavljali nimalo dvoumljenja su zatražili da odemo.

Raspoloženje je sada bilo jasno protiv nas. Ali, bili smo u takvom stanju da se nismo mogli pokrenuti. Licima nepomičnim, sedeli smo kao skamenjeni. Možda je opažanje da se nismo ni pomaknuli ubedilo ljude da nam nekakva nepoznata sila daje pravo da ostanemo. Oni su nas ponovo napustili i pridružili se drugim ljudima koji su u međuvremenu podigli mladog čoveka. Preneli su ga do velike gradevine, očigledno stvorene za ovu namenu. Visoka trščana ograda je sakrila dalji proces od naših pogleda, ali smo mogli čuti vračanje i jezive zvuke koji su dopirali iznutra. Usred preovlađujućih zvukova, s teškoćom se prepoznavalo protestujuće ječanje deteta. Onda je na čistini dotrčao mali dečak, gonjen ljudima i ženama. Stavili su na njega kostim od trske istovetan onome kojeg je nosio maskirani igrač. Istog trenutka kada je maska poklopila njegovu glavu, dete je prestalo da plače i zaigralo je. Njegova igra je bila zapanjujuće tačna imitacija onoga što smo prethodno videli; on se, takođe, okretao kroz polje praćen hitrim udaranjem štapova, sve dok nije postao skoro sakriven gustim oblakom prašine. Kada je izgledalo da lebdi u vazduhu, ljudi su prasnuli u smeh, radosno pljeskajući rukama. Napetost se istopila.

U tom trenutku, glas pored mog uveta je rekao: "Sada bolje da idete".
To je bilo rečeno na francuskom. Okrenula sam se i videla siluetu kako nestaje u mraku. Da li je to bio Gistav? Upozorenje je bilo jasno, uspelo je da razbije hipnozu koja me je održavala kao prikovanu na stolici. Ustala sam i trzajem dala znak Eriku da me prati. Koristeći moment spokojstva kada su svi bili okrenuti ka malom dečaku, počeli smo da se povlačimo. Vraćali smo se polako, okrenuti ka selu i ljudima, sve dok se nismo našli na bezbednoj daljini. Tek smo tada okrenuli leđa selu i požurili ka reci. Nervozno smo išli od jednog do drugog kanua dok konačno nismo našli naš mali čamac. Plesnivi, vlažni vazduh i mrak džungle su u prvo vreme smirivali naše uzbudene nerve. Ali, tek smo pobegli od jezovite atmosfere sela kada smo se našli u novim opasnostima.

Na reci, napetost nam je rasla jer smo shvatali da se naš kanu kreće u pravcu grupe glasnih hipopotamusa (nilskih konja). Nije bilo ničega što smo mogli da učinimo da bi ih izbegli; morali smo da produžimo. Glasno hrkljanje i pljeskanje oko nas su govorili da prolazimo tačno kroz krdo. Meni je pripala muka od straha. Slušati i mirisati te velike životinje bez mogućnosti da ih vidite je apsolutno zastrašujuće. Zadržavajući dah, i skoro se ne usuđujući da koristimo vesla, provukli smo se nekako. Naprezajući oči da bismo uopšte išta razaznali, očekivali smo svakog časa da vidimo velike bele zube otvorenih ralja velike životinje. s drhtajem sam se prisećala širokih i dubokih rana iz susreta sa Afrikancima osakaćenih u napadima ovih životinja. Iako smo prošli kroz krdo nepovređeni, ja više nisam mogla da kontrolišem paniku. Događaji iz poslednjih nekoliko časova su postali previše za mene, i sada su se moje ruke toliko tresle da nisam bila u stanju da držim veslo.

Bio je mrkli, potpuni mrak ispod drveća. Svaki zvuk džungle me je navodio da skočim. Potresla sam se kada je šiblje zagrebalo stranu kanua; zgrčila sam se kada je grana povukla moju kosu. Šta ako bi zmija visila sa drveta? Mračna šuma je vrvela od svakojakih gmizavih stvorenja. Da li bi nas mogla napasti?

Nešto se sudarilo sa kanuom - zamalo se nismo prevrnuli. Da li je to bio krokodil? Ili samo deblo drveta? Zar ne bi mogla zver krenuti ka mojoj ruci kada stavljam veslo u vodi? Dahtala sam, hladan znoj mi je orosio čelo. Da li će se ova noćna mora ikada završiti? Strah je teško pritiskao na moje grudi. Da sam se držala Dr. Švajcerovih pravila, nikada se ne bi našla u ovoj situaciji. Da li ću uopšte njega ponovo videti? Mi svakako ne bismo bili prvi beli ljudi koji su iščezli u ovoj džungli.

Nakon dugo, dugo vremena, osetili smo hladni povetarac i videli mutno svetlo reke Ogove, i sa olakšanjem odveslali napred ka otvorenoj vodi. Sada je trebalo samo slediti rečni breg, sve dok se ne dođe do pristaništa bolnice. Još slabašna od strahovitog doživljaja sam sledila Erika na penjanju po putu ka bolnici. Svetlo na prozoru Švajcerove sobe je bilo ugašeno; svi su spavali.

"Pretpostavljam da nam oboje treba dobar odmor." Erik je jedva izustio ove reči kad smo se rastajali. To je bilo sve što je ikada rekao o našoj grozomornoj avanturi.

Što se mene tiče, ja sam počela da se naslađujem bezbednosti moje sobe još od trenutka kad sam se dovukla do vrata. Ali nisam bila u stanju da zaspim još dugo vremena. Morala sam da razmislim o Gistavu i svim našim afričkim pomoćnicima. Koliko smo malo znali o njima! Sretali bi ih preko dana i radili sa njima, u svetu kojeg smo mi, Evropljani, stvorili ovde u tropskom području. Afrikanci koji su odlučili da rade sa nama su se prilagodili tako dobro našim manirima da je svako od njih delovao veoma slično nekome od nas. Većina evropskog osoblja je uzimala svoje afričke pomoćnike zdravo za gotovo, i tek je nekolicina bila zainteresovana za ono što se nalazilo iza uljudnih i ljubaznih pojava koje su oni pokazivali.

Uhvatila sam u deliću vremena sliku jednog drugačijeg Gistava, onog kakav je bio u njegovom sopstvenom svetu. Nikada nisam videla tako drastičnu promenu kod jedne osobe. Divlji, ekstatični izraz na Gistavovom licu; nemirom vođeni ljudi u tajanstvenom ritualu; kratki susret sa moćnim vračem, i zastrašujuće putovanje kroz mrak džungle - sve je ovo otvorilo vrata meni nepoznatom svetu. Gistavovom svetu, svetu čiji deo ja nikada neću biti, dok je on bio savršeno kadar kretati se i biti deo mog.

Počela sam da shvatam da ovi ljudi iz džungle imaju veći kapacitet adaptacije od nas i da oni mogu da biraju iz većeg raspona iskustava od nas. Sećala sam se kako je Albert Švajcer jednom provocirao živahnu diskusiju za ručkom izjavom da jedino oni koji su delima i ponašanjem unose ono najbolje iz hrišćanske civilizacije među Afrikancima imaju prava da pokušavaju da utiču na njihov način života.

"Ne verujem da sam prvi Evropljanin koji je bio postiđen od Afrikanca, koji izgleda poseduje intuitivno razumevanje za ljudsku prirodu." – onda je rekao.

Složivši se potpuno sa ovim mišljenjem, konačno sam uronila u san.
Sledećeg jutra, Gistav je, protivno svom običaju, kasnio. Čekala sam ga sa pomešanim osećanjima. Da li je on takođe bio postiđen, zato što sam videla njegovu afričku prirodu, tako opsceno ogoljenu? Ali, kada je došao, Gistav je bio potpuno uobičajen. Ni trag emocije se nije pokazivao na njegovom licu. Sabran i ljubazan, posvetio se svom poslu kao i uvek. Ni rečju nije pomenuo seosku svečanost. Ja nikada nisam saznala da li je uopšte primetio naše prisustvo tamo.

Međutim, izgleda da su svi ostali u Lambareneu znali, i Dr. Švajcerova pratilja nas je gledala strogim izrazom lica, samo čekajući pogodno vreme za ukor.

"Jeste li imali interesantno veče?" Albert Švajcer je pitao za stolom.
"Interesantno da, ali ne i prijatno", odgovorila sam, pokušavajući da budem iskrena - koliko je bilo moguće.