Zašto još jedna knjiga o Albertu Švajceru? Pitanje je zaista osnovano, uzimajući u obzir poplavu knjiga i članaka koji su posvećeni ovom čoveku. Ali, vreme prolazi, a živo sećanje na Dr. Švajcera - koji je uticao na milione ljudi kroz decenije pisanja i humanitarnog rada - počinje da bledi.

Ja sam u mojem radu u ulozi profesionalnog psihijatra posebno zainteresovana za ljude koji mogu služiti kao uzori i ego-ideali. Ipak, veoma je malo onih čije celokupne ličnosti zavređuju takav odnos. Ja se stoga često nalazim u manjku izbora dobro poznatih osoba sa dovoljno ličnog integriteta da bi bili upotrebljeni kao uzori u psihoterapiji. Albert Švajcer je jedan od njih. Izuzetnog kova.

Vraćajući se sećanjima u vreme kada sam radila kao mladi lekar sa Dr. Albertom Švajcerom, setila sam se reke ljudi iz svih strana sveta, koji su dolazili u Lambarene - da bi došli do njega. Veliki broj među njima je bio bolestan u srcu, to jest, patio je od boljke koju je poznati bečki psihijatar Viktor Frankl nazvao "egzistencijalna frustracija". Ovo je delikatno stanje koje, bez posvećivanja pažnje, može dovesti do gubitka volje za život i samodestrukcije. Pošto se poigravanje životom i njegovo falsifikovanje zloupotrebom droga i alkohola, i pokušajima za samoubistvo danas stavljaju pod domen psihijatrije, takve su osobe u velikim brojevima upućene na psihijatrijsku terapiju.

Ali, konvencionalno psihijatrijsko lečenje nije odgovor toj egzistencijalnoj frustraciji. Statistike o porastu stopa pokušaja samoubistava, posebno među mlađima, govore jasno o neuspehu modernog zapadnog društva, i posebno psihijatrijskoj profesiji, da se suprotstave ovoj vrsti problema. S druge strane, ja se često setim kako je Dr. Švajcer, u susretima sa duboko potištenim pacijentima, uspevao da za veoma krtako vreme povrati pacijentovu samouverenost i želju za život.

Nadajući se rasvetljavanju tajne vanrednih "lekovitih moći" Alberta Švajcera, pronašla sam moj stari dnevnik iz Lambarenea, i studirala sam druge biografske beleške o njemu i njegovom radu. Оtkrila sam na moje sopstveno iznenađenje, da sem nekolicine autora (jedan od njih je Džejms Brabazon sa knjigom Albert Švajcer – Biografija) većina pisaca nije kadra da izloži živ i podsticajan opis Švajcera, to jest opis njega kao ljudskog bića.

Poduhvatajući se zadatka da upravo to uradim, ja sam se našla u brojnim sumnjama. U kojoj je meri opisivanje druge osobe portretisanje samog sebe? U onoj meri u kojoj je to istina, mi možemo samo praviti selekciju onoga što vidimo, čujemo i osećamo iz naše sopstvene percepcije. Ovo intrigirajuće ali i uznemiravajuće pitanje, progonilo me je do kraja pisanja ove knjige: Pitanje je zašto je toliko teško preći preko naših malih ličnih veličina, i stvoriti sudove trajnih vrednosti o drugoj osobi - posebno kada je dotična osoba tako uticajna i neuobičajena kao što je to bio Albert Švajcer. U vreme pisanja dnevničkih zapisa u Lambareneu, ja sam bila samo mladi doktor. Pišući ovu knjigu punih 28 godina kasnije, želim vratiti čitaoca unazad, u šezdesete godine, da bi objasnila kako je to stvarno bilo živeti i raditi sa Dr. Švajcerom u njegovoj sredini.

Pokušala sam takođe da pokažem kako je njegova ličnost ostavila uticaj na svakoga u njegovom okruženju i sazdavala jedno fundamentalno osećanje poverenja i nade, koje je od izvanredne važnosti u procesu lečenja. Takođe ću pokušati da opišem izuzetne vrednosti života u Lambareneu koji je izrastao iz ljubavi i osećanja zajedništva koje smo osećali - sa Dr. Švajcerom, i među sobom - u našim svakodnevnim borbama. Može biti slučaj da je ključ Dr. Švajcerove "lekovite moći" i sreće koja je vladala Lambareneom, usred toliko bolesničkih patnji, bilo upravo saosećanje, prevedeno u samodisciplinu i rad u kojem se "Ja" gubi.

U nadi da će moja kniga zainteresovati čitaoca da sazna više o knjigama koje je sam Švajcer napisao, unela sam i listu njegovih glavnih dela. I kratak pogled na taj spisak će čitaocu pružiti sliku zaprepašćujućeg opsega Dr. Švajcerovih intelektualnih doprinosa na poljima teologije, filozofije, medicine i muzike. Dodajući tome i njegova postignuća u svojstvu lekara, organizatora, konstruktora i vođe bolničkog kompleksa u nerazvijenom regionu sa jednim od najnegostoljubivijih klimatskih uslova na ovoj planeti, dobićete utisak fenomenalnih fizičkih i mentalnih kapaciteta ove osobe. Jednom je, primera radi, prijatelj našao starog doktora i dalje aktivnog u 4 časa ujutru, nakon 16 sati rada, i rekao mu: "Ne možeš imati upaljen plamen na oba kraja sveće". Švajcer je odgovorio: "O, da, možeš; ako je sveća dovoljno duga". Plamen Alberta Švajcera je zračio sjajem i toplinom devet decenija.

Dr. Švajceru, lično, nije bila strana dilema moderne civilizacije, i duhovne nesigurnosti i zebnje koje oseća većina nas. To jasno govori sledeći citat iz njegove knjige o svojem radu, Moj život i misao:

Dve činjenice bacaju senku na moj život. Jedna je otkriće da je svet neobjašnjivo tajanstven i pun patnje. Druga je činjenica da je ceo moj život vremenski smešten u periodu kada čovečanstvo tavori u duhovnoj dekadenciji.

Kada me pitaju da li sam li pesimista ili optimista, ja odgovaram da je moje znanje pesimističko, ali i da jesam optimista preko moje volje i mojeg nadanja. Ja sam zaista pesimista jer procesi i događaji u svetu ostavljaju snažan utisak besmisla. Retki su bili trenuci kada sam se osetio srećnim što živim. Nikada nisam mogao a da ne saosećam (uz osećaj kajanja) sa nesrećama koje opažam - oko sebe, kod ljudi, i u celoj Kreaciji.
I pored ovakvog naizgled sumornog pogleda, doktor Švajcer se nije predao u očajanja ili utupljivanja u prozaičan, isprazan život. On se sukobio sa problemima, za jedine oslonce imajući "volju i nadanje":
Od kada sam našao svoje mesto u afričkoj bolnici, ja nikada nisam pokušao da pobegnem iz ove sredine u kojoj je patnja stvar svakodnevice. Uvek mi se činilo neminovnim da i ja uzmem sopstveni udeo u bremenu bolova koje naleže i pritiska svet živih bića.

Onaj koji pokušava da unese smisla u svom postojanju i prihvati aktivnu ulogu, dolazi u duhovnu vezu sa svetom ne preko samoživlja, već doživljavanjem sebe kao dela tkanja života. Takva će ličnost pružiti svu pomoć koju može. Ona će zatim obnovu i unapređenje života kojima je bila kadra da doprinese smatrati za najbolje stvari koje je susreo u životu.
Dozvolite čoveku da se aktivno interesuje za zagonetke u njemu samom, i karike koje ga vezuju sa životima iz njegove okoline - i on neće moći a da ne započne da unosi u sebi, i u svom okruženju, princip poštovanja za život. Njegova egzistencija će zbog toga postati teža u odnosu na život kojeg bi inače imao - to je neminovno. Ali, on će istovremeno biti bogatija, srećnija i ispunjenija lepotom. Njegovo postojanje neće biti obično prolaženje životom kroz zaobilaženje problema, već realno i sadržajno doživljavanje života.

Albert Švajcer je nudio čovečanstvu konkretnu i ubedljivu poruku o mogućnostima koje čovek može da dosegne.
Blagost njegovog srca, izvirući iz njegovog Poštovanja prema Životu, je davala njegovoj ličnosti posebnu privlačnost. Njegove sposobnosti isceljivanja i usmeravanja ljudi smislenom životu su se dugovale upravo toj unutrašnjoj energiji.