Petog dana moje posete Lambareneu, odmah nakon što sam spakovala stvari za putovanje, Albert Švajcer mi je poslao poruku. U njoj me je obaveštavao da želi da se vidimo u četiri oka. Na vest o ovome, ostali posetioci su me zavidljivo pogledali, jer je veoma malo njih bilo u mogućnosti da razgovara sa njim nasamo. Sve nespokojniji između zaposlenih ljudi u bolnici, oni su lutali besciljno unaokolo sa uvek pripremljenim kamerama, ne primećujući da je upravo to drsko fotografisanje bilo ono što ih je sprečavalo na dobiju pristup Dr. Švajceru. Da bi izbegao neprijatnosti i ponavljanje scene u kojoj potpuni stranac skače pred njim da bi ga fotografisao, čak i bez prethodnog predstavljanja, on bi žurno prolazio kroz dvorište na putu ka bolnici ili trpezariji. Bilo je, stoga, skoro nemoguće susreti ga slučajno i opuštenog kamoli početi s njime intimnu konverzaciju.

Epidemija boginja je donosila reku bolesne dece u Lambarene, pridodajući nove zadatke ionako preopterećenom bolničkom osoblju. Za vreme mog rada u istočnoj Africi, susrela sam se sa epidemijama boginja u nekoliko navrata i bila sam upoznata sa bolešću i njenim teškim posledicama po decu tropskih krajeva. Bilo je zato samo prirodno da sam počela pomagati još od trenutka kada sam stupila u bolnicu. Boginje, kao što je u Evropi poznato, više nisu naročito ozbiljna bolest. Ako je dete u krevetu i ako mu se pruži dovoljno tečnosti da pije sve dok traje groznica, ono će se brzo povratiti.

Boginje se lako prepoznaju po njihovim karakterističnim crvenkastim osipom na koži lica, ruku, i tela. U Africi, međutim, priča je sasvim druga. Zbog tamne kože afričkog deteta, osip boginja je teško otkriti, a medicinski tretman često počinje kada dete postane ozbiljno bolesno. Ugrožena malarijom i parazitima, deca džungle, anemična i pothranjena kakva jesu, brzo podležu pneumoniji ili dehidraciji, komplikacijama koje su u tropskim uslovima ozbiljne.

Kada sam pogledala unaokolo na skupinu dece tog prvog dana u Dr. Švajcerovoj bolnici, opazila sam loše stanje kod mnogih među njima; površno disanje, hrapavi kašalj, nozdrve koje se pomeraju i krvava pena na ustima, svi znaci početka infekcije pluća.

Ana-Liza, sestra koja se brinula o deci, sa njenim afričkim pomoćnicima i sa mnom, uskoro je formirala tim koji je glatko funkcionisao. Zajedno smo posmatrali prve znake boginja među decom koja su punila bolnicu. Čim bi neko od mojih pomoćnika otkrio decu sa osetljivim očima, nosom koji curi, groznicom i karakterističnom hrapavom kožom, oni bi doveli dete meni u konsultacionoj sobi. Ponekad nije bilo neophodno ni upotrebiti stetoskop. Moje ruke postavljene na dečijim grudima bi osetile hrapavost disanja. Iako je ponekad i jedna injekcija penicilina činila čuda, shvatali smo da su neka među decom bila prošla granicu mogućeg lečenja. Konstantno smo bili okruženi kašljanjem, ječanjem, i čak umirućom decom, zato što su mnoge porodice dolazile suviše kasno sa svojim detetom. Pokazivali smo uplakanim majkama kako da hlade telo u groznici uz pomoć vlažnih krpa i daju im piće čim bi dobili injekciju.

Dugo nakon što bi ostali članovi osoblja ostavili bolnicu, mi bismo trčali pokušavajući da nađemo naše male pacijente, raspršene kroz celi kraj, tako da bi mogli da motrimo na njihov progres i da ohrabrujemo rastužene rođake da produže sa bdenjem.

Nije bilo mnogo odmora tih pet dana, tako da kada me je Dr. Švajcer pozvao tog jutra, otišla sam njemu teška srca. Slutila sam da će me upitati da ostanem, a ja sam se naprosto osećala previše iscrpljeno da bi uzela novi posao. Pomisao na dugo relaksirajuće putovanje na krstarici održavalo me je poslednjih mesec dana u Kongu. A sada, intenzivna tropska vrućina i vlaga u Lambareneu su bili posebno otežavajući; činilo mi se da cede svu snagu iz mene.

U takvom trenutku, sa pomešanim osećanjima, ušla sam u sobu u kojoj je Albert Švajcer radio i spavao. Bila sam istog časa odstupila korak unazad od zapanjenosti. Kakav nered! Neverovatno malo i prenatrpano mesto. Pisaći sto je zahvatao skoro celo mesto pored prozora, i bio je toliko pretrpan knjigama i papirima da je jedva bilo ikakvog mesta za pisanje. Gomile pisama, pohabane knjige, rukopisi, bili su nagomilani u svežnjevima na podu pored stola, lični predmeti su bili uglavljeni negde među knjigama, obuća je visila sa žice koja je prolazila kroz sobu; nekoliko ubledelih fotografija i afrički rogozi od slame ukrašavali su ono malo prostora koji je preostao iznad kreveta i slavnog organa. Pre nego što sam došla k sebi, bilo mi je ponuđeno da sednem na jedinoj dostupnoj stolici u sobi.

"Ovo je prvi put da me neko iz Norveške posećuje u Lambareneu" - rekao je Dr. Švajcer uz pobedničkim osmehom. "Oduvek sam želeo da ukažem dobrodošlicu Norvežaninu jer imam veoma drage uspomene na tu zemlju."
Njegovo se lice ozarilo kada sam mu rekla da sam bila među studentima koji su ga pozdravili ispred gradske skupštine u Oslu onog znamenitog dana.
"E, pa sada možete videti i sami kako sam upotrebio sredstva koja je norveški narod tako širokogrudo pridodao Nobelovoj nagradi." -rekao je dobro Dr. Švajcer. Onda je napravio pauzu, dodajući sa uzdahom, "Ironija je da prvog puta kada dočekujem Norvežanina u Lambareneu, ja se moram obratiti norveškoj velikodušnosti još jednom."

Nisam reagovala. Stoga je on produžio.
Čujem da imate iskustva u tropskoj medicini. Ako biste bili voljni da ostanete još neko vreme, i radite sa nama dok ne dođe lekar iz Evrope, osećao bih se stvarno veoma dužan. "

Nesposobna da odgovorim istog trenutka, gledala sam prema podu. Meseci bi mogli proći pre nego što bi drugi lekar stigao! Gledajući kako osvežavajuće more iščezava u dalekoj budućnosti, i razmišljajući o napornom bolničkom radu ispred mene bilo je previše. Osećaj inercije me je paralizovao. Nisam planirala da ostanem u Lambareneu. Bila sam navikla da radim nezavisno u Africi, i nije mi se sviđala ideja da radim pod autoritarnom osobom kakvu sam prepoznala da je ovaj stari doktor.

Osećala sam se ljutom, takođe, jer sam znala da ću odgovoriti potvrdno njegovom zahtevu. Ja ne bi bila dalje u mogućnosti da se opustim i uživam u laganom krstarenju, moj mir bi bio odvučen mislima da sam izneverila Alberta Švajcera.

"Vi ste mladi. Neki članovi moje grupe imaju značajno iskustvo u tropima, postoji mnogo stvari koje bi mogli naučiti od njih... i usuđujem se da kažem da postoji dobra atmosfera saradnje u mojoj bolnici" - čula sam kako produžava. Njegov glas je postao molećiv.

Pogledala sam u njegove molbene oči, i prenula se. Šta se u stvari dešava? Zar ja nisam obožavala Alberta Švajcera zbog njegove upornosti, predanosti, i sposobnosti da se uzdigne iznad fizičke istrošenosti i stvara dela umetnosti, literature, i filozofije, čak i pod najvećim iskušenjima i najmučnijim uslovima? I sada, kada su moje šanse da živim u skladu sa tim izazovom došle, zar bi trebalo da on otkrije da sam previše slaba? Bujica energije je počela da izvire iz mene.

Uhvatila sam njegovu ruku i rekla da bi veoma volela da ostanem. Već sam osetila prijateljsku atmosferu u njegovoj bolnici i rekla sam da želim da ostanem u njoj. Osećanje posramljenosti zbog kolebanja me je obuzelo kada sam ugledala olakšanje na licu starog doktora. On se iskrivio napred i bacio koncentrisan pogled na mene.

"I sada, kada je pitanje utvrđeno, da li biste, molim vas, mogli da mi odgovorite kako se desilo da vi, od svih ljudi, specijalista tropske medicine, dođete na ovoj obali iz malog čamca pravo pred moju bolnicu, upravo u vreme strahovite potrebe?"

Bila sam prazna sa idejama kako da reagujem. Da li je to bilo zbog očiju koje su me posmatrale sa takvim prijateljstvom, ili želja da se ispravim zbog pređašnjeg kolebanja? Ne znam. Činjenica jeste, odjednom sam izgubila rezervisanost i počela da govorim. Morala sam da ispričam o strahovima koje sam doživela hrvajući se sa smrtonosnim bolestima istočnoafričkih divljina, lišena mogućnosti da se konsultujem sa kolegama, o šokantnom iskustvu suočavanja sa neprijateljskim i sumnjičavim afričkim osobljem u bolnicama i prodavnicama ratnog Konga, kada je nasilje bilo pretnja i pomoćnom osoblju i pacijentima. Priznala sam da je moj dolazak u posetu bio momentalni hir i da je veoma mnogo neobavljenog posla čekalo moj povratak u istočnoj Africi.

Kako je neodoljivo otvoriti se pred naklonjenim saosećajnim slušaocem! Misli su preticale jedna drugu u traženju puta kroz usta. Samo taktičan slušalac može pomoći osobi da pređe preko neprijatnosti takve provale.
Dr. Švajcer je ostao tih još neko vreme posle završetka. Njegove oči, izgledale su kao da gledaju ka prošlosti.

"Znam kako je biti mladi lekar sasvim usamljen u čudnom svetu" - rekao je konačno. "Ljudi koji nisu živeli u tropskoj Africi ne znaju šta govore kada nas kritikuju i sude o našem radu. Osim toga, oni ne znaju šta Afrika pruža svetu."

Albert Švajcer, slavni Pomagač i Stožer, je izgledao izgubljeno u svojim sopstvenim mislima; lice mu je dobilo blag, skoro melanholičan izraz.
"Nigde, na nijednom drugom mestu u svetu nisam video dramu života i smrti izvođenu sa takvom lepotom, borbu za opstanak vođenu sa više hrabrosti, niti sam osetio sile prirode sa takvim intenzitetom. To čini nas, moderne ljude, male i pognute pred Stvaraocem."

Njegove su reči pomogle da se povratim. Za neko vreme nismo govorili, i kroz tišinu sobe mogli smo da čujemo žamor gustog života u bolnici ispod nas. Onda je Dr. Švajcer ustao i koračao kroz sobu, dodirući moj obraz nežno u prolazu. Na moje iznenađenje, spustio se na kolena i izvukao stari, prašnjavi kovčeg ispod njegovog kreveta. Pretražujući među svim vrstama neobičnih stvari, uzeo je svežanj umotan u staru tkaninu. Ovo je postavio ispod njegove ruke i, vraćajući kovčeg nazad na njegovo mesto, s naporom je ustao. Zatim, odguravajući papire sa stola, odmotao je zavežljaj.

"Za sećanje na naš razgovor danas," rekao je, "želim da vam poklonim ovo. Ovo sadrži zubne instrumente koje sam koristio za vreme mojih ranih godina u Lambareneu. Kada smo se prvog puta sreli, pitali ste me za mogućnost učenja stomatologije u mojoj bolnici. Pa dobro, uzmite ovaj moj instrumentarijum kao znak mog poštovanja za rad koji obavljate u Africi."
Gledala sam na zarđale stare alate i u srcu se nadala da neću nikad morati da upotrebim nijedan od njih. Istovremeno, bila sam veoma dirnuta ovim ličnim gestom.

"Molim vas da ih ne pokazujete nikome ovde," rekao je, sa sevom humora u očima. "Ne priželjkujem nikakvu zavist među mojim osobljem."
Govoreći to, predao mi je zavežljaj i ispratio me je do dvorišta. Ponovo mi je zahvalio toplim rukovanjem.

"Mislim da ćete uživati u boravku sa nama. Vi ćete učiti od nas - a mi ćemo vas dobro upotrebiti." - smejao se i stegao mi je ruku. Pozvaću vas ponovo, rekao je sa širokim osmehom, i bez ikakvog znaka najave se okrenuo i zakoračio nazad ka svojoj sobi.

Žurila sam do mojih prostorija i sakrila dragoceni poklon u torbi. Kada sam sela na krevet, uzimajući vreme da sredim brojne utiske koje sam primila za vreme prošlog susreta. Kao prvo, ta soba! Gomile neodgovorenih pisama, otvorene knjige i knjige sa oznakama među stranicama, papiri sa beleškama naškrabanim preko njih, nedovršeni rukopisi. Sve je to svedočilo o potpuno okupirajucoj aktivnosti jednog tragalačkog uma. Albert Švajcer je tada imao 86 godina; njegov um je bio i dalje bistar, a njegovo zdravlje u celini iznenađujuće dobro. Reči koje je napisao u svojoj autobiografiji nekih trideset godina ranije došle su u mojoj svesti. Još je tada on zabeležio svoju upitanost koliko će još od njegovog planiranog posla stići da završi. Uzela sam moj primerak knjige, i pretraživala dok nisam našla stranu:

"Moja kosa počinje da menja boju. Moje telo počinje da pokazuje tragove naprezanja koje sam zahtevao od njega, kao i tragove prolaska godina."
Ako se tako osećao pre trideset godina, koliko bi to još više osećao pod sadašnjim bremenom vremena! Razlog tenzije i nestrpljivosti koja se mogla primetiti kod njega je verovatno bila u hitnosti koju je osećao u želji da postigne svoje ciljeve. Primetila sam to kada je ponekad, izvan svoje sobe, delovao nespokojno i odsutno. Možda je razmišljao o svojem radu, koje bi tekstove trebalo da konsultuje, koje bi ideje izrazio na papiru. Mogla sam razumeti zašto je bio tako pun žudnje da ostanem. Tražio je brzo rešenje za bolničku krizu, koje bi mu omogućilo da oslobodi svoju pažnju i usredsredi se na važnije aktivnosti. Da, to je ono što mi je intuitivno ostavilo utisak kada sam videla njegovu nesređenu sobu. Ona je svedočila o starcu koji je ozbiljno i iskreno vodio bitku da uvide svojeg dugog i napornog života dovede do smislene sinteze.

Ustala sam sa kreveta i sa novom vrstom interesovanja pogledala oko sebe. Sada, kada sam bila rešena da ostanem, osećala sam se stvarno uzbuđeno. I pored svih neprilika zbog moje promene plana, osećala sam da sam donela pravu odluku.

Pošto sam i sama posvetila godine rada u Africi i saznala o uslovima drugih bolnica i medicinskih servisa u tropskom području, bila sam svesna mogućnosti da lično procenim da li je istina, kako su neki novinari tvrdili, da je bolnica ispod dopustivih standarda. A pre svega, bila sam u prilici da upoznam jednog legendarnog čoveka koji je od nekih bio tretiran kao Svetac, a koga su drugi žigosali kao samovoljnog i staromodnog tiranina. Ova je vrsta kritike bila uznemirujuća za one koji su crpeli snagu iz neokaljane slike Alberta Švajcera.

Već sada, posle prvih nekoliko dana u Lambareneu, osećala sam da odgovor na enigmu “Albert Švajcer” nije jednostavan. Trebaće mnogo više od kratkotrajnog preleta pogledom, i jednog površnog susreta, da bi se saznalo šta znači i kako jeste raditi sa Dr. Švajcerom u njegovoj kontroverznoj klinici.